|
POSEBAN TRETMAN: |
 Milan Jovanović, predsednik FBD |
Sa tipičnom tradicionalnom ruskom političkom drskošću, ambasador Rusije u Srbiji upozorio je ovdašnju javnost kako bi „Zapad mogao da pokuša da se umeša u izborni proces u Srbiji, a nakon izbora ne mogu se isključiti provokacije ili novi pokušaji obojene revolucije“!
Izgovorio je ovo nakon što je srpska javnost samo koji dan ranije u medijima čitala o istraživanju ruske ngo u egzilu Agenstvo o neuobičajenom brojčanom uvećanju personala njegove ambasade sa čak njih 29, povezanih sa bezbednosnim službama Ruske Federacije, ozloglašenim po hibridnim i malignim operacijama u zemljama koje za Rusiju (koja je u konfrontacji sa EU, NATO i Zapadom) imaju posebnan geopolitički i strateški značaj.
Srpski mediji su izjavu ruskog ambasadora revnosno preneli, a srpska javnost smućene samosvesti (već godinama naviknuta da ovaj čovek u Beogradu vrlo lako‚ ‘‘upada‘‘ u kancelarije najviših zvaničnika i dospeva u medije, kad god mu se prohte, ili kad se to hoće njegovim naredbodavcima iz Kfremlja) - oćutala! Kao i vlast. Za razliku, na primer, od Madjarske gde je višestruko manji broj ruskih diplomata koji je dospeo s proleća dospeo u Budimpeštu kao izborna ispomoć Viktoru Orbanu, efikasno - proterani.
Pre toga je, dodajmo i to, podobni, proruski orijentisan opozicionar dr. Nestorović javnost u Srbiji obavestio o svojim kontaktima u ambasadi Rusije, ali i u Moksvi, o sugestijama Kremlja da sa svojom strankom udje u izbornu koaliciju sa Aleksandrom Vulinom, lučonošom rusko-srpske bezbednosne saradnje i prijateljevanja, ali su, na
kraju, doktor Nestorović i njegova stranka Mi snaga naroda odustali od učešća u izbrnoj trci 25. oktobra.
Nestorović je i pored povlačenja iz izborne utakmice ipak dosad nikad veći zabeleženi izborni skandal, zahvaljujući tom javnom predočavanju pokušaja ruskog intervecionizma u srpsku unutrašnju politiku. Veći zapravo od svih prethodnih.
(Neka ipak ovde, usput, bude pometuto mešetarenje i spletkarenje ruskog državnog medija Sputnjika koji deluje na teirotoriji Srbije kod predsedničkih izbora 2017. u naturanju kandudature Tomislava Mikolića za drugi predsednički mandat kada je predsednik, ipak, postao Aleksandar Vučić.
Ili, kako se Ana Brnabić zbog svog prvog premijerskog intervjua Bloombergu, po nalogu Vučića izvinjavala razljućenom tadašnjem ruskom ambasadoru Čepurinu.
Ili, kad je početkom 2023.Aleksandar Vučić tražio od Rusije da zaustavi pokušaje regrutovanja građana Srbije za grupu Wagner, dok su ruski sajtovi i društvene mreže objavljivali te pozive na srpskom jeziku.)
Nestorovićeva parlamentarna izborna priča 2026. je završena, ali ne i ono što je ostalo za njom.
Iako Ruska ambasada nije odgovorila na pitanja Radija Slobodne Evrope o Nesgtorovićevim tvrdnjama, ključna činjenica ostaje neporeciva – da je lider jedne političke stranke sam rekao da je primao političke zahteve iz Rusije.
Zamislimo, na trenutak, potpuno isti događaj pod drugom zastavom. Da se predsednik neke druge srpske parlamentarne stranke vratio iz Vašingtona, Berlina ili Londona i javno rekao da su mu tamo ili u ambasadi u Beogradu tražili da na izborima okupi određene stranke i uđe u koaliciju sa konkretnim političkim ličnostima.
Da li bi reakcija bila ista?
Ili smo se na rusko mešanje toliko navikli da ono na što bismo u slučaju bilo koje druge velike sile osudjivali kao kršenje nacionalnog suvereniteta i mešanje u unutrašnju politijku, prećutimo, kao u Slučaju dr Nestorovića.
Ali njegov slučaj ima potpuno drugačiju težinu kada se smesti u kontekst u kom se više ne radi samo o ruskom uticaju na javno mnenje, medije ili energetiku, nego o mogućem pokušaju direktnog uticaja u kreiranju domaće izborne ponude. A to je upravo mesto na kojem bi trebalo da prestane svaka tolerancija prema bilo kojoj stranoj zemlji. Rusiji, Americi, Nemačkoj, Engleskoj ili Kini — svejedno.
Recimo i ovde, kako je znano, da dubina proruskog političkog uticaja i identitetskog prostora u novijoj istoriji Srbiji seže još do legendarnog oktobra 2000. i posete tadašnjeg ruskog ministra spoljnihj poslova Ivanova. I da su samo privremeno usporeni tokom kratkog predsedničkog mandata premijera Zorana Đindjića.
Neki od brojnih markera u toj dugačkoj priči su i uvodjenje u opticaj teme vojne neutralnosti Srbije, odmah nakon što je otpočela saradnju sa NATOM ili formiranje srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu, koji će se brzo transofrmisati u rusko-srpski. Ili, bizarna peticija iz 2011. kad su desetine hiljada Srba iz Kosova kojom su tražili dobijanje ruskog državljanstva - kada je prema RTSu ruskoj ambasadi u Beogradu preneto 22.000 zahteva, dok su organizatori potpisivanja peticije tvrdili da je ukupno prikupljeno više od 50.000 potpisa.
Aleksandar Vučić godinama je pokušavao ono što je u njegovoj spoljnoj politici izgledalo kao kvadratura kruga - da vodi Srbiju ka Evropskoj uniji, a istovremeno čuva privilegovane odnose sa Moskvom.
To je imalo jasnu rusku uzvratnu uslugu: Podršku oko Kosova u Savetu bezbednosti UN. Jeftino i stabilno snabdevanje gasom, dakako uz rusko vlasništvo u ključnom delu domaće energetike. Uz izgradnju narativa od tradicionalnom proruskom raspoloženju značajnog dela biračkog tela Srbije, Moskva za razliku od Brisela, nije javno zahtevala reforme pravosuđa, medija i institucija kao uslov političkog približavanja.
Vučićevu računicu iz pragmatičnog ugla tako se moglo donekle razumeti. Ponegde čak i EU. Problem se medjutim krio u pitanju da li će I koliko Vučić držati taj odnos pod svojom kontrolom. Kao kad bi čovek zmijar držeći godinama zmije u nedrima (po)mislio da je s vremenom postao imun na njihov otrov. Ova metafora ne podrazumeva da je svaki ruski interes u Srbiji neprijateljski, niti da je svaki oblik saradnje sa Moskvom štetan. Problem je drugačiji: šta se dogadja kada država toliko dugo prihvata političku, energetsku, medijsku i bezbednosnu bliskost sa jednom velikom silom da više nije sasvim jasno gde se i kad završava međudržavna saradnja, a počinje sposobnost te sile da utiče na unutrašnju politiku zemlje s kojom saradjuje?
Ono što se događalo i događa oko NISa je možda najbolji praktični primer šta znači kada politička bliskost u konačnici preraste u stratešku zavisnost,
Ali imunitet Srbije ne testira se samo na gasu i nafti. Formalno kandidat za članstvo u EU, sa dugogodišnjim zastojem u pregovaračkom procesu, otvranjau i zatvaranju poglavlja i klastera, Srbija je istovremeno predano radila na jačanju saradnje bezbednosnih struktura Srbije i Rusije; pa je Vlada Srbije je u oktobru 2024. sama istakla kako je direktor ruske Spoljne obaveštajne službe Sergej Nariškin pohvalio ulogu Aleksandra Vulina u razvoju odnosa dveju službi dok je bio ministar odbrane, ministar policije i direktor BIA. Diplomatska saradnja transformisala se u insitucionalnu vezu.
Velike sile ne utiču samo novcem, agentima ili naredbama. One izvoze I načine objašnjavanja i razumevanja sveta.
Kada su se u Srbiji 2025. razvili građanski bunt I studentski protesti postavši najveći izazov Vučićevoj, vlasti Kremlj ih je opisivao kao njemu već znanu pojavu ‘’obojene revolucije’’; o čemu je takodje govorio i Vučić, pa čak, ničim izazvan I poglavar Srpske pravoslavne crkve. Ne mora čak ni značiti da je Srbija, zavaljujući pomenutoj bezbednosnoj saradnji, dobila od Moskve taj narativ o obojenoj revovluciji za ono što se dešavalo u Srbiji. Pokazalo se nešto mnogo zanimljivije: politički narativi Beograd I Moskve su počeli da se podudaraju.
A kada jednom preuzmeš način na koji neka velika sila tumači tvoje unutrašnje probleme, onda pitanje uticaja postaje mnogo složenije od pitanja s kim je doktor Nestorović razgovara u ruskoj ambasadi u Beogradu ili u Moksvi.
Možda je upravo tu granica onog Vučićevog zamišljenog „imuniteta“.
Godinama je mogao da koristi saradnju sa Moskvom i da istovremeno govori da on kontroliše taj odnos. Da Srbija neće u NATO, da neće uvoditi sankcije Rusiji, ali da ide ka Evropskoj uniji.
Međutim, 2026. računica izgleda teža nego ranije.
EU ide ka potpunom prekidu uvoza ruskog gasa do kraja 2027.
Srbija pokušava da smanji energetsku zavisnost od Moskve.
NIS mora da rešava problem ruskog vlasništva zbog sankcija, dok Vučić istovremeno ponavlja da evropski put ostaje najbolja opcija za Srbiju, iako otvoreno sumnja u brzo proširenje EU.
Prostor je sužen: čini se da pravo pitanje više nije o balansiranju između Moskve i Brisela, već koliko dugo Vučić mođe da kontroliše posledice sopstvenog balansiranja; budući da ‘’politički imunitet’’ prema uticaju velike sile nije trajno stanje.On postoji samo dok političar zaista odredjuje granice tog odnosa.
Onog trenutka kada energetska zavisnost ograničava tvoje odluke, kada ljudi iz političkog sistema održavaju direktne veze sa stranim bezbednosnim strukturama, kada se strani politički narativi useljavaju u domaću političku borbu, ili kada predsednik parlamentarne stranke govori da iz te zemlje dobija zahteve kako da nastupi na izborima — više nije dovoljno reći: Mi držimo stvari pod kontrolom.
Tada država mora dapokaže gde je granica.
I upravo su predstoječi izbori možda najozbiljniji test te granice.
I to tako da više nije u pitanju samo Vučićeva otpornost na ruske ‘’ujede’’.
Ima nešto mnogo važnije: Da li je Srbija, posle svih godina bliskih odnosa odnosa, još uvek potpuno slobodna da sama odluči kada je neka ruska intervencija prešla granicu — i da tada kaže: dosta.
Predlažemo da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
DONIRAJTE ODMAH
ili na
