BLOG    Pravni ugao

18.05.2022. 

Napisao
advokat Luka Jovanović, programski direktor FBD

SAVO U USTANIČKOJ

Poslednjih meseci Prekršajni sud u Beogradu bio je poprište mnogih suđenja od posebnog interesovanja za domaću javnost. Jedno takvo suđenje je i suđenje Savi Manojloviću. Ipak, čini se da će se ono po mnogo čemu izdvojiti od ostalih, ne toliko po pravnim pitanjima o kojima će se na suđenju raspravljati, koliko po senzacionalističkom izveštavanju koje preti da u potpunosti preplavi sam postupak.

Taj senzacionalizam je pokazao svoje ružno lice kada je optuženi Savo Manojlović demonstrativno otišao iz sudnice pošto sud novinarima nije odobrio snimanje postupka. Obrazloženje za ovaj nesvakidašnji potez je bilo da je sud (koji je okarakterisao kao partijski i pristrasan) time prekršio njegovo ustavno pravo na pravično suđenje koje obuhvata i javno odlučivanje o optužbama koje mu se stavljaju na teret.

Ostavljajući po strani koliko je cela ta scena u Ustaničkoj podsećala na jedno drugo suđenje, u jednom drugom vremenu, na jednom drugom mestu, koje jeste bilo snimano, a koje je Manojlović možda kao mali gledao na televiziji i zbog kojeg je možda i dobio ideju da je „nepriznavanje suda“ legitimna strategija odbrane, ostaje pitanje da li je Manojlović u pravu?

Da li se odsustvo TV kamera iz sudnice može poistovetiti sa isključivanjem javnosti iz postupka?

Nesporno je da čl. 32 Ustava RS propisuje da pravo na pravično suđenje obuhvata i javnu raspravu o optužbama koja se građaninu stavljaju na teret. Načini na koji se ova javnost konkretno ostvaruje propisuju se posebno Zakonom o parničnom postupku, Zakonom o krivičnom postupku i, za ovaj konkretan slučaj, Zakonom o prekršajima.

Javnost rada u prekršajnom postupku obezbeđuje se konkretno javnim održavanjem ročišta, objavljivanjem odluka, davanjem obaveštenja zainteresovanim licima o toku postupka i upoznavanjem javnosti o toku postupka putem sredstava javnog informisanja. Ni Ustav ni zakon ne propisuju eksplicitno da se ta javnost ima ostvarivati putem televizijskih objektiva.

Novinari, razume se, mogu i treba da prisustvuju suđenju – posebno ovom, uzimajući u obzir sve društvene okolnosti u vezi njega – ali ne na način i po cenu toga da se time ometa sam tok suđenja.

Sud je dužan da se stara o održavanju reda u sudnici i o dostojanstvu samog suda. Polazeći od oskudnosti prostora u sudnici u kojoj se postupak odvijao teško je zameriti postupajućem sudiji na proceni da od reda u sudnici ne bi ostalo ništa, a od dostojanstva suda još manje, ako bi se udovoljilo zahtevu da se u taj mali prostor nagura i nekoliko novinskih ekipa sve sa snimateljima.

Funkcija javnosti u postupku jeste da se uveri da sud kao organ državne vlasti postupa u skladu sa Ustavom i zakonom, da je samo suđenje pravično i da su poštovana sva prava optuženog.

Ona predstavlja važan kontrolni mehanizam za zaštitu prava svih građana i ne bi smela biti tek puki instrument za ostvarivanje interesa koji se tiču života van sudnice, a ne samog suđenja.

Priča Savo pred sudom tek očekuje rasplet.

U međuvremenu ostaje nedoumica da li je Savino "nepriznavanje suda" inspirisano Slobom iz Haga (koji, doduše, nije imao privilegiju da demonstrativno išeta iz sudnice) ili možda Davidom Štrbcem iz Banjaluke?

Konačni odgovor na ovu dilemu pružiće javnost koju Savo toliko priziva.