|
|
Piše Milan Jovanović, predsednik FBD |
Možda se već se može slobodno i unapred napisati da je, dosad, vreme tzv. međustranačkog dijaloga o izborima 2022. godine – straćeno, uzalud potrošeno vreme.
Ako od vlasti i nije bilo logično očekivati neki veći trud od opozicije jeste - a pre svega da ne tumara ka utabanim stazama opozicije i Demokratskog fronta u Crnoj Gori, koji su svojom strategijom dijaloga tu zemlju odveli na ivicu ambisa i ozbiljnih razornih unutrašnjih sukoba. Kao što se i ovde ulicom i silom već preti, mada taj tzv. međustranački dijalog još nije završen.
Pitanja suštine sistema u kom živimo nisu u dosadašnjem međupartijskom dijalogu ni dodirnuta.
Partokratije i slobode političkog organizovanja i predstavljanja pogotovo.
Interesovanje javnosti za međustranački dijalog zato i jest takvo kakvo je i bilo – nikakvo. Uprkos navijačkim medijima.
Svedočimo lošoj dihotomiji: na one koji su ravnodušni i na one koji su većina koja, kakve god bile te ankete i ko god da ih radio, još uvek više ide u prilog Vučiću nego onima koji bi s njim u izbornu utakmicu.
Pretnje novim bojkotom, koje su se već mogle čuti, pored ostalog, pokazuju da opozicija i sama već unapred zna da neće pobediti.
Za ulogu koju je sama sebi odredila, da se nadmeće s vlašću u patriotizmu i u ugađanju opasnim nacionalističkim požudama, u kojoj utakmici šansi nema, opoziciji izbori i nisu potrebni. Kad su ubijali članove njegove stranke Vuk Drašković nije tražio ravnopravan tretman u medijima. Ni kad je Stambolić završio u kreču niko nije pričao o izbornim uslovima.
Ima onih koji od ovakvog opozicionarstva lepo žive, dovoljno im je što su medijske presone.
Takvih opozicionara užasavao se, pričao mi je i Desimir Tošić, danas zaboravljeni bard zaboravljene Demokratske stranke.
Izbori su u stvari potrebniji Vučiću koji kako sam kaže ''vodi Srbiju'', ali vlast mora biti ogrnuta plaštom zakona i izborne demokratije.
Eto radosti za Rusofile: Situacija u Srbiji donekle nalikuje onoj u Rusiji.
Tamo će septembarski izbori 2021. na svim nivoima trajati čak 3 dana!
I trajaće 17,18 i 19. septembra ne zato što je Rusija velika zemlja.
Kremlj želi da bude siguran namicanje ubedljive izlaznosti na izborima. Dok su ljudi tamo obeshrabreni situacijom u zemlji. I ekonomskom i političkom i zdravstvenom. I usponom Pitnove autoroitarnosti, kome je prošlogodišnjim rastegnutim referendumom otvorena mogućnost da bude neporecivi vladalac Rusije skoro do sredine sledeće decenije – 2034!
I šta onda Rusi uopšte biraju?
I tamo običan svet na izbore ne gleda kao na izbor opcija koje im se nude, već kao na još jednu (pr)overu postojećeg stanja i izjašnjavanje za Putina.
S glavnim opozicionim liderom, Navaljnijem, koji je u zatvoru, sa brojnim sudjenjima onih koji su ga podržavali, zabranom rada organizacija civilnog društva, koje je bilo kakav takav glas kritičkog uma i razuma, sa proglašavanjem i njih i medija za neprijateljske agente (Zapada), kreirana je updateovana varijanta sveprisutnog straha medju ljudima, nalik onom strahu koji je obeležavao stil i metod vladavine u komunistričkom SSSRu, u vremenima gulaga i sibirskih kazamata.
Gradjanski protesti koji su se u Rusiji ranije dešavali sada su sve teže zamislivi.
Ruska javnost je utonula u apatiju, a najveći deo stanovništva brine kako da preživi, o poslu i prihodima.
I u Rusiji svedočimo o jednokratnim socijalnim isplatama, svojevrnoj kupovini lojalnosti birača neposredno pre izbora.
Razlika u odnosu na Srbiju je da tamo ove ‘‘finansijske infuzije‘‘ stanovništvu većina Rusa poniklih u tzv. socijalističkom sistemu vidi kao obavezu države, a ne kao čin Putinove velikodušnosti i brige za bake i deke, vojnike i profesore.
Kad srednje klase nema siromašni slojevi Rusa glasaju za državni režim jer im je država jedini izvor novca ili zaposlenja. Tako Putin, čija vlast i sama zavisi od države, osigurava izborni rezultat mobilizacijom svih koji zavise od države ili pritiscima za glasanje u velikim privrednim sistemima u kojima poslodavci zaposlenje uslovljavaju glasanjem.
Prekrajanje izbornih lista i druge izborne podvale su dodatni asortiman.
I šta će biti rezultat ruskih izbora 17.18. i 19. spetembra?
Poznavaoci kažu najverovatnije resetovanje postojećeg, istog staus quoa, do sledećih izbora.
Staus quo će po svemu ostati i u Srbiji.
Malo ko da išta očekuje od dva paralelna medjustranačka dijaloga o izborima, jednog sa predstavnicima EU parlamenta i drugog tzv. suverenističkog koji je otvoreno protiv članstva u EU.
Kakvi onda mogu biti izgledi za uspeh dijaloga o izbornim uslovima?
Ako je pozitivan ishod takvih dijaloga, ma kako da je široko njihova tema bila postavljena, bio od početka upitan, koji je onda bio motiv učesnika za njihovo vođenje?
Da li je cilj međustranačkog dijaloga postavljen previše konzervativno ili preambiciozno?
I šta je od ovog dijaloga imala opozicija, ako i nije očekivala poboljšavanje izbornih uslova?
Jedna stvar koju je opozicija mogla, opravdano, da očekuje da se ostvari bila je da se ona sama kroz proces pregovora predstavi kao politička snaga koja je voljna i sposobna da se na biralištima izbori za vlast u zemlji. I da se tako predstavi kao pouzdan partner sagovornicima iz Evrope, kada i ako do promene vlasti dođe. Tu priliku je, nažalost, torpedovala sama opozicija svojim apsolutističkim zahtevima posrednicima iz Evropskog parlamenta, koji su se te dužnosti prihvatili upravo na insistiranje i poziv te iste opozicije.
A kakav god sporazum i da se on uopšte i postigne u ovom međustranačkom dijalogu, korist od njega će biti nemerljivo manja od štete koju je svojem međunarodnom kredibilitetu i reputaciji opozicija već proizvela sve u cilju njegovog postizanja – i sve sa, najblaže rečeno, neprimerenim komentarima u povodu posete odlazeće nemačke kancelarke.
Da li su se, kako slutim, dosadašnjim ‘dijalogom‘‘ i ‚‘‘dogovaranjem‘‘ samo uvećavali rizici po budućnost bezbednosti i demokratije u Srbiji, drugom prilikom. O, kako ne bih voleo da o tome moram da pišem.
