BLOG  Pravni ugao

03.08.2021. 

Prijavljivanje predsednika - teorija i praksa

Piše advokat LUKA JOVANOVIĆ
direktor programa i komunikacija FBD

Najnovija događanja oko Afere Belivuk, a posebno podnošenje krivične prijave protiv predsednika republike koju su posle njegove najave podneli njegovi saradnici, ponovo je u žižu interesovanja javnosti postavilo pitanje motiva za ovaj (sada već drugi put) nesvakidašnji potez.
Kao i u slučaju Afere Jovanjica, špekuliše se da su ove prijave podnete kako bi se mogle iskoristiti ustavne i zakonske garancije koje zabranjuju ponavljanje krivičnog postupka.

Iz načina na koji se o ovoj mogućnosti izveštavalo, kao i iz pisanja na društvenim mrežama, vidi se da postoje neke bitne zablude u pogledu toga kako institut nec bis in idem (ne može se dvaputa sudidti o istom delu) zapravo funkcioniše.

Kako bi se bolje razumeo pravni, ne nužno i politički, kontekst najnovijeg obrta u Aferi Belivuk te je zablude uputno prevazići.

Krenimo od početka:

Zakon o krivičnom postupku propisuje da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je:

1. odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen

2. optužba pravnosnažno odbijena (od strane suda)

3. postupak pravnosnažno obustavljen

Kako se u ovom trenutku predsedniku republike i ministru unutrašnjih poslova ne sudi, niti je podignuta optužnica protiv njih, (pre)ostaje opcija obustavljanja postupka – do koje može doći usled mnoštva faktora.

Sam krivični postupak počinje donošenjem naredbe o sprovođenju istrage od strane javnog tužioca.

Gde se tu uklapa krivična prijava gospode Vučevića i Komlenskog?

Sama krivična prijava koja je podneta u ovoj stvari nema procesno pravno dejstvo te njenim podnošenjem nije pokrenut krivični postupak.

O toj prijavi tek treba da odluči javni tužilac koji pred sobom u tom smislu ima četiri mogućnosti:

1. da krivičnu prijavu odbaci

2. da prikupi dodatna obaveštenja i podatke ako nema dovoljno osnova da prijavu prihvati ili odbaci

3. da donese naredbu o sprovođenju istrage

4. da podigne neposrednu optužnicu

Kako se čini da je u ovom trenutku, na osnovu raspoloživih informacija o samoj krivičnoj prijavi, najverovatnija opcija koja se može dogoditi jeste da tužilac, usled nepostojanja osnova sumnje da je izvršeno krivično delo, prijavu odbaci - bez donošenja naredbe o sprovođenju istrage.

Čak i ukoliko bi istraga bia pokrenuta (čemu stoji na putu i imunitet koji ova lica uživaju) ona bi mogla biti okončana usled nedostataka dokaza za podizanje optužnice.

Tako obustavljena istraga, međutim, mogla bi biti nastavljena nakon naknadnog otkrivanja novih dokaza.

Primena instituta nec bis in idem, dakle, ne dolazi u obzir.

Međutim, postoji još jedan aspekt ove priče kojem se trenutno ne posvećuje dovoljno pažnje. A koji može biti daleko bitniji od samog pitanja nec bis in idem i sa potencijalno dalekosežnijim i opasnijim posledicama.

Naime, moguće je da će, pre nego što donese odluku o odbacivanju krivične prijave, tužilaštvo nastojati da prikupi dodatne informacije o okolnstima navedenim u prijavi , dakle konkretno od novinara koji su o Aferi Belivuk izveštavali i političara koji su o njoj javno govorili. I da tek nakon toga utvrdi da su navodi iz krivične prijave neosnovani.

Iz onoga što se zna o sadržini same krivične prijave, prema rečima njenih podnosilaca koji su poimence navodili medijske kuće na osnovu čijeg izveštavanja je krivična prijava navodno i sastavljena, ovo se čini verovatnim, ako ne i izvesnim.

Nakon što bi , posle „prikupljanja dodatnih informacija“ od novinara koji su izveštavali o Aferi Belivuk bila doneta odluka o odbacivanju prijave ta odluka mogla bi da predstavlja osnov za utvrđivanje njihove građanske odgovornosti. U novim postupcima i po novim tužbama koje bi na osnovu toga mogli da podnesu predsednik i ministar.

Koliku opasnost po slobodu štampe predstavlja i sama mogućnost ovakvog scenarija izlišno je govoriti.

Iskreno se nadam da nećemo morati.