Tokom vanrednog stanja prilikom razmatranja potencijalne ustavnosti (ili protivustavnosti) dvadesetčetvoročasovnog policijskog časa ukazali smo i na činjenicu da bi takva mera potencijalno predstavljala oglušavanje o slobode misli, savesti i veroispovesti koje garantuje Ustav Republike Srbije. Tada nismo detaljnije razmatrali pitanje potencijalnih granica tog prava, ali nakon što je do javnosti Facebooka i Twittera dospela Potvrda koju je arhimandrit Nikodim (Dragan Bogoslavljević) izdao samom sebi, a koja ga izuzima od vanrednih mera za sprečavanje širenja zaraznih bolesti, čini se kako je poslednje vreme da pokušamo da damo odgovore na neka pitanja koja se tiču upravo slobode veroispovesti i pandemije Coviid 19.

                                                                                                           (Izvor fotografije: Facebook)

Kako zakoni Republike Srbije definišu slobodu veroispovesti?
Član 1 Zakona o crkvama i verskim zajednicama definiše slobodu veroispovesti (u skladu sa Ustavom) kao slobodu da se ima ili nema, zadrži ili promeni veroispovest ili versko uverenje, odnosno, slobodu verovanja, slobodu ispovedanja vere u Boga; slobodu da se pojedinačno ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno, ispoljava verovanje ili versko uverenje učestvovanjem u bogosluženju i obavljanjem verskih obreda, verskom poukom i nastavom, negovanjem i razvijanjem verske tradicije i slobodu razvijanja i unapređivanja verske prosvete i kulture.

Dakle, ovako definisana sloboda veroispovesti ne onemogućava primenu vanrednih mera za sprečavanje širenja zaraznih bolesti. Štaviše, Član 3. citiranog zakona propisuje da se pravu na ispoljavanje slobode veroispovesti (definisane Čl. 1) mogu nametnuti ustavna i zakonska ograničenja koja su neophodna u demokratskom društvu u cilju zaštite, između ostalog, sloboda i prava drugih. Isti član eksplicitno propisuje da se sloboda veroispovesti ne sme koristiti na način koji ugrožava pravo na život, pravo na zdravlje i prava dece. Činjenica da vanredne mere za sprečavanje širenja zaraznih bolesti ispunjavaju taj kriterijum ne bi trebalo da bude sporna.

Pomenuta potvrda koju sebi izdao g. Bogosavljević, međutim, sadrži i jedan element koji se ne odnosi na svetovno pravo. Naime, u prvoj rečenici nečega što ćemo velikodušno nazvati obrazloženjem potvrde donosilac navodi da je nošenje zaštitne maske protivno crkvenom učenju. Valja primetiti da je ovaj deo obrazloženja daleko „tanji“ od onog koji se poziva, ma koliko netačno, na svetovno pravo, što je prilično neobično uzimajući u obzir svojstvo lica koje potvrdu izdaje.

Mogući razlog za ovu šturost je i taj što Srpska pravoslavna crkva nije zauzela definitivan stav na tu temu. Kada je odlučeno je zaštitna maska protivna crkvenom učenju? Ko je takvu odluku doneo? Bez odgovora na ta pitanja kako možemo da znamo da takve tvrdnje nisu tek nečiji hir koji pobožnošću prikriva neke sasvim drugačije motive?

Tokom vanrednog stanja Srpska pravoslavna crkva se jeste izborila za pravo na održavanje verskih obreda, u susednim državama čak i na održavanje političkih skupova pod velom verskog obreda, koji su tada, usled nepoštovanja mera za sprečavanje širenja zaraznih bolesti, imali ne zanemarljive posledice na tok pandemije u zemlji pa i regionu. Republika se tada povukla pred shvatanjem koje pravo na obred stavlja ispred prava dece. Danas, kada je zabeležen rekordan broj umrlih i novozaraženih, nakon što je veliki broj crkvenih velikodostojnika zaražen ovim virusom, koji je čak i patrijarhu došao glave, insistiranje na sebičnim i ignorantskim stavovima poput onih iz potvrde g. Bogoslavljevića, koja će zasigurno još dugo biti pamćena, ne sme biti prećutano i ostati nesankcionisano. Da li Republika ima snage da se suprotstavi ovoj vrsti primitivizma ostaje da se vidi.

Jedna stvar je, međutim, sigurna: nijedna crkva ni verska zajednica, pa ni Srpska pravoslavna crkva, ne bi smela da ima pravo da zloupotrebljava prava koja im ova država garantuje i duhovnost ne sme biti izgovor za nekažnjivost.