Ko kaže da se događanja u vezi sa američkim izborima ne tiču Srbije!?

Jedna od najzanimljivijih epizoda iz post-izbornog ciklusa dogodila se upravo kada su velike američke televizije (politički bliže demokratama) prekinule prenos konferencije za štampu predsednika Donalda Trumpa koji je na istoj iznosio (neargumentovane) tvrdnje da njegovi politički protivnici pokušavaju da mu ukradu izbornu pobedu. Osim što ovo predstavlja radikalni zaokret mainstream medija kada je u pitanju odnos prema aktuelnom američkom predsedniku, ovaj događaj je ipak daleko relevantniji, što za svet što za Srbiju, ako se posmatra iz perspektive odnosa između nosilaca javnih funkcija i predstavnika tzv. sedme sile.

Naime, da li bi neobjavljivanje podataka za koje se osnovano može smatrati da su nepouzdani i/ili netačni trebalo smatrati cenzurom? Isto tako, da li neobjavljivanje takvih informacija predstavlja ugrožavanje slobode izražavanja nosilaca javne funkcije?

Član 45. stav 1 Ustava Republike Srbije propisuje da svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i obavezu sredstava javnog obaveštavanja da poštuju to pravo (Pravo na obaveštenost). Objaljivanje informacija za koje se na osnovu novinarske pažnje propisane čl. 9 Zakona o informisanju i medijima ne može pouzdano utvrditi njihova istinitost predstavljalo bi oglušavanje o ovu obavezu propisanu Ustavom.

Novinari, naravno, nisu krajnji arbitri istine, ali se svakako istinom i svojim profesionalnim standardima moraju rukovoditi prilikom donošenja odluke o objavljivanju bilo koje informacije – o čemu se ovde zapravo i radi. Za objavljenje neistinite informacije postoje zakonom regulisani zaštitni mehanizmi, ali oni su pre svega korektiv za slučaj da se novinar prilikom objavljivanja informacije ne pridržava obaveza propisanih Ustavom i zakonom.

Pričati o bilo kakvoj vrsti cenzure dokle god se novinari pridržavaju ovih standarda predstavlja notornu, i krajnje malicioznu, zamenu teza budući da se fenomen cenzure pre svega odnosi na nelegitimne mehanizme kojima izvršna vlast utiče na uređivačku politiku novinske kuće ili televizije. Nosioci javnih funkcija ne mogu biti objekat radnje cenzure, u smislu Ustava, već isključivo njen subjekt. Neizveštavanje medija o nekom događaju ili aktivnosti nosilaca javnih funkcija (ili, pak, demantovanje istih u direktnom prenosu!) ne predstavlja cenzuru koliko javni poziv nosiocima javnih funkcija da se u svojim odnosima sa sedmom silom pridržavaju istih onih standarda kojih i mediji po sili zakona moraju da se drže.

Najzad, potezati pitanje slobode izražavanja kao kontra-argument kojim se brani svesno iznošenje neistinitih informacija (narodski rečeno laganje) od strane nosilaca javnih funkcija previđa okolnost da ta lica ne nastupaju javno, kao fizička lica, već upravo kao nosioci javnih funkcija kojima je poveren mandat za obavljanje poslova iz okvira njihove nadležnosti i od njih valja, na osnovu ustavom garantovanog prava na obaveštenost, očekivati da u svojim javnim izlaganjima, koja se tiču pitanja iz njihove nadležnosti, a koja prate i prenose sredstva javnog informisanja, iznose istinite i potpune informacije. Prilikom takvih izlaganja oni ne predstavljaju samo sebe već sve nas. Nemaju slobodu da lažu.

Da li gore izneta objašnjenja u potpunosti pokrivaju sva pitanja koja proizilaze iz složene dinamike koju smo mogli da posmatramo u SAD? Naravno da ne! O načinu na koji su televizije postupile u tom slučaju još dugo će se raspravljati. Ono što bi, međutim, trebalo da uzmemo u obzir prilikom tih rasprava jeste sledeće:

Samo kroz privrženost istini mediji i novine mogu biti i ostati Sila, a ne Sredstva javnog informisanja i samo kao Sila mogu uticati na to da nosioci javnih funkcija, koji po definiciji nastupaju sa pozicija sile i autoriteta, u obavljanju svojih dužnosti postupaju Odgovorno – kako prema dužnosti koju obavljaju tako i prema nama koji smo ih, posredno ili neposredno, na te funkcije i izabrali.

Činjenica da smo upravo prisustvovali revitalizaciji ove dinamike u samoj Americi može biti razlog da se zapitamo u kojoj meri su mediji u Srbiji zapostavili svoju dužnost, koja pored privrženosti istini podrazumeva i hrabrost.