Malo je reći da su dani nakon održanih izbora za Narodnu skupštinu bili obeleženi povratkom izveštavanja o pandemiji korona-virusa na velika vrata. Krizni štab je, zbog naglog porasta broja zaraženih virusom usled pritisaka za fingiranje normalizacije uoči izbora, velikim delom izgubio poverenje građana o čijoj zaštiti je bio dužan da se brine. U takvim okolnostima sve češće se pominjalo uvođenje strožih mera u cilju suzbijanja zaraze, proglašavanja vanredne situacije pa čak i ponovnog uvođenja vanrednog stanja za koje smo, u međuvremenu, saznali da ga neće biti.

Ostaviću ovde po strani sve nelogičnosti prilikom prethodnog uvođenja vanrednog stanja, za koje je nemalim delom odgovorna Predsednica Narodne skupštine (kojoj želimo brz oporavak). Sada se postavlja pitanje zašto se, pri sadašnjim uslovima - koji su u pogledu epidemioloških uslova na izgled nepovoljniji čak i od onih koji su postojali prilikom uvođenja vanrednog stanja 15. marta - o vanrednom stanju ne razmišlja? Ali ne i pitanje kako bi uopšte mogla da izgleda procedura njegovog proglašenja?

Kao što nam je već poznato, odluku o vanrednom stanju donosi Narodna skupština prostom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika onda kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana.

Ali, koja, tačno, Narodna skupština? Budući da još uvek nije ni zakazana prva sednica nove Narodne skupštine, mandati novoizabranih narodnih poslanika u ovom trenutku još uvek nisu potvrđeni, niti su konstituisani organi nove Narodne skupštine. Štaviše, usled nove epidemiološke situacije u ovom trenutku uopšte nije sigurno ni kada će se održati ta sednica. I pod kojim uslovima. Zakonski rok je 30 dana nakon proglašenja konačnih izbornih rezultata, a mi smo, osim toga,  pred situacijom da bi izbori trebalo da se ponove na više od 200 biračkih mesta!
Posebban je problem kako će biti percipiran budući parlament (koji se negde već smatra jednopartijskim iako formalno to nije) i odluke koje će kao takav donositi.

Pitanje je i šta ako se epidemiološka situacija, u međuvremenu, do njegovog potpunog konstituisanja pogorša? I odgovor na pitanje sa početka ovog teksta.

Čini se da bi, umesto novog saziva parlamenta, o eventualnom ponovnom proglašavanju vanrednog stanja, morao da odlučuje - stari.

Međutim, vanredno stanje je 15. marta proglašeno po postupku koji je predviđen čl. 200, st. 5 Ustava RS za slučaj da vanredno stanje ne može da proglasi Narodna skupština, koja tada, nominalno, nije mogla da održi sednicu zbog epidemiološke situacije. Tada su vanredno stanje proglasili predsednik Republike, predsednica Vlade i predsednica Narodne skupštine.
U trenutku dok ovo pišem već je utvrđeno da je predsednica NS pozitivna na virus i da je u bolnici.  Budući da su sva gore navedena lica prisustvovala istom događaju kao i gđa. Gojković (kojoj još jednom želimo brz oporavak) testiranje predsednice Vlade i naročito predsednika Republike, u obavezi prema velikom broju ljudi koji su dali glasove izbornoj listi s njegovim likom,postaje pitanje od krucijalne važnosti u pogledu novih koraka i mera.

Oštrije mere koje bi mogle da budu uvedene tokom  (n)ovog stanja bile bi, verovatno, slične merama koje su bile na snazi tokom vanrednog stanja uvedenog 15. marta, s tom razlikom što bi ovaj put potpuna zabrana kretanja licima starijim od 65 godina bila isključena, budući da ona, prema oceni Međunarodnog suda za ljudska prava, predstavlja psihološki rat protiv sopstvenog stanovništva. U tom smislu možemo se samo nadati da Vlada i Krizni štab neće ponavljati greške koje su već napravili tokom prvog vanrednog stanja (npr. uredbe o kretanju dece sa autizmom, no tek posle tri uredbe o šetanju kućnih ljubimaca i uvođenja suđenja putem Skype-a).

Kao što se da videti, broj teškoća i nedoumica sa kojima bi se suočavali prilikom potrebe uvođenja radikalnijih mera za efikasnije suzbijanje pandemije u ovom trenutku nije zanemarljiv, dok pitanja koja se otvaraju nemaju jednostavan odgovor.
 
Pandemija ne mora da se obazire ni na koje od tih teškoća i pitanja. 
Mi, kao građani Republike Srbije, pak, moramo.