|
|
Piše Milan Jovanović, predsednik FBD |
Hronologija pozivanja predsednika Srbije da poseti Rusiju 8. i 9. maja 2018. i da se s Putinom sretne, dan posle ceremonije njegove inauguracije, na početku četvrtog mandata Putinovog predsednikovanja Rusijom, dodatno je podgrejavala ionako uzavrela preispitivanja ruskih namera prema Srbiji i Zapadnom Balkanu.
Najpre je bilo reči o ne-pozivu tj. o tome da poziv iz Moksve za predsedničko ustoličenje 7.maja predsednik Srbije nije ni dobio, a koje je ‘’usputno’’ obnarodovao on sam, prilikom jednog od svojih obraćanja novinarima.
Tako saopštenu vest, koja je u Srbiji odjeknula kao senzacija - i medju obožavateljima Rusije i Vučića, ali i medju njegovim protivnicima - potom je ruski ambasador u Beogradu Čepurin pokušao da ‘’demfuje’’ na svom privatnom twitter nalogu. Napisao je kako nije praksa Kremlja da se u prilikama poput 7. maja pozivaju šefovi država. No Čepurina je potom, usred Banjaluke, demantovala predsednica ruske Dume Matvijenko javnim i teatralnim pozivom Miloradu Dodiku, predsedniku Republike Srpske iz BiH da 7. maja nazoči u Moskvi - što su mediji i društvene mreže posebno razglasili.
Na kraju je predsednik Srbije, opet usputno, pred novinarima, prošlog vikenda, kazao kako se još uvek nada pozivu iz Moskve.
I ''kanječno'', taj je poziv, u drugom danu istog vikenda, na žalost Vučevih rusofilskih i drugih protivnika u samoj Srbiji i došao.
Nedipolomatski ‘’ruski štim’’ u ovoj priči nije bitan. Ne samo zbog azijatskog manira koji u politici Moskva rabi još od davnih vremena i ume da vešto inkorporira u svoj modernizovani politički arsenal.
Diplomatija je i onako već odavno otklizala iz domena delikatnosti i odmerenog ponašanja ka populističkom trendu novokomponovane turbo-diplomatije. Njeni promoteri ovde su i Čepurin ( kao što je bio i njegov prethodnik Konuzin) i kao što su to, sada, aktuelni ministri Dačić i Vulin, koji u upotrebi teških reči u medjunarodnoj komunikaciji sada prednjače; ali koje je ponašanje u prvoj godini svog mandata overio i predsednik još uvek najmoćnije demokratske države na svetu – Donald Trump.
Pripovest o ne-pozivu i pozivu za ’’dan posle’’ inauguracije nema nikakve veze s diplomatijom. Ali može da ima sa pritiscima i uslovljavanjem.
Pozivanje u Moskvu iznova potiče na strahovanja kako Putin i Rusija od Srbije i Vučića traže mnogo više nego samo da Srbija Rusiji ne uvodi sankcije ili da se u Beogradu neprestano, gotovo zavetno, ponavlja kako Srbija nikad neće ući u NATO.
U medijima je uz priče o ne-pozivanju Vučića u Moskvu provučeno - upravo posle još jednog njegovog uspešnog susreta i razgovora sa kancelarkom Merkel - i kako se Rusiji baš i ne dopada toliko dobar odnos Srbije i Nemačke; kao što se opetovalo i podsećanje na kontinuirano traženje eksteritorijalnog statusa HC u Nišu - koji je još uvek srpsko-ruski iako su mu valjda očekujući diplomatski imunitet već promenili ’’karakterno ime’’ u rusko-srpski.
Drugi analitičari opetovano podsećaju kako Rusija korišćenjem energetskog uticaja koji ima u Srbiji, ''mekoj moći'' i podrškom istrajavanjima na tome da je Kosovo i dalje deo Srbije, traži (a neki vele čak i da zavredjuje!) da bude prvi i najprivilegovaniji srpski partner – sve do potpune usaglašenosti i organizacionog vezivanja Srbije uz rusku protivtežu EU i NATO – Evroazijsku uniju i ODKB; dok mediji podastiru novopripremljene analize o značajno natpolovičnom srpskom javnom mnenju koje je protiv NATO, EU i čak spremno da za odbranu Kosova – ponovo krene u rat!
Vučićev susret sa Putinom 8. i 9. maja svakako u tom kontekstu dobija još više na značaju, bez obzira na način na koji je poziv za susret u Moskvi došao.
