Uticaj ruske agresije na Ukrajinu
na Ruse i Rusiju
Photo courtesy NGE Kao odgovor na rast unutrašnje političke represije u Rusiji je nakon čistki u visokom školstvu 2020. osnovan Slobodni univerzitet koji je danas jedina obrazovna nezavisna online platforma u ovoj zemlji.
Ovde objavljujemo predavanje o uticaju ruske agresije na Ukrajinu na same Ruse i Rusiju koje je održao
DMITRIJ GLUHOVSKI.
NOVA GAZETA je njegovo predavanje objavila 13. septembra 2023. pod originalnim naslovom :
''Rat pretvara slobodnu generaciju u robovsku''
Dmitrij Gluhovski
U ovom kazivanju pokušaću da sumiram svoja razmišljanja o tome šta se dešavalo u Rusiji tokom rata. Navešću otkrića, neverovatna i banalna, do kojih sam morao da dođem sam .
Govoriću o našoj generaciji: u nju uključujem i dvadesetogodišnjake i četrdesetogodišnjake, one koji su se istinski formirali i sada se formiraju u postsovjetskoj stvarnosti, koja je prve dve decenije bila relativno slobodna. U Rusiji smo živeli kao van sfere ideoloških interesa države. A sama država kao takva u osnovi je izostala. Ljudi koji su bili na njenom čelu su sa velikom strašću pljačkali zemlju. Dakle, ljudi u narodu su bili prepušteni sami sebi.
Prvi put posle neverovatno dugo vremena mogli smo da živimo u situaciji ideološkog vakuuma, kada država nije diktirala građanima šta se smatra ispravnim, šta neispravnim, šta se smatra istinom, a šta je laž.
Po prvi put smo jednostavno mogli nazvati stvari pravim imenom dok su vlasti bile zauzete podelom imovine i kapitala. Ali kada se podela završila i došlo vreme da se pokradeno zaštiti od bilo kakvog nasrtaja naroda, država se ponovo zainteresovala da misli ljudi usmeri u pravom smeru, odvraćajući ljude od stvarnosti koliko god je to moguće.
I, naravno, sve se to pokazalo tokom rata, već u njegovim prvim danima.
Invazija od 24. februara 2022. iznenadila je ne samo ljude humanističkih i demokratskih stavova, već i nepolitizovane obične ljude, tehnokrate u vlasti, čak i deo vojske i obaveštajnih službi. Niko nije bio istinski spreman za rat, a sasvim je očigledno da nije bilo konsenzusa o potrebi rata.
O tome se može suditi bar po reakcijama članova Saveta bezbednosti, koji su nešto blejali i prebledeli kada ih je Putin pozvao na tepih da ih javno zavetuje. Nisu mogli čak ni da glume bilo kakvo ubeđenje ili iskrenu podršku. Lažnost pretpostavki ovog rata bila je potpuno očigledna ljudima u ovoj sali u kojoj ih je okupio Putin, kao i svim poslanicima kojima je rečeno da treba da budu sledeći koji će javno podržati ovaj rat i koji su potom veyali svoje živote i karijeru za podršku ratu.
Prvih dana nakon invazije videli smo potpuno iskren i masovni otpor ratu. Hiljade kulturnih ličnosti, naučnika, umetnika, predstavnika strukovnih organizacija potpisalo je masu otvorenih pisama protiv rata. Svi Instagram influenseri su objavili crne ekrane.
Apsolutno je svima bilo očigledno da je to zlo, da su preduslovi za rat potpuno lažni, da on nije ni na koji način opravdan. Svima je bilo očigledno gde je istina u to vreme.
Istina je bila da smo napali susednu državu. Istina je bila da nije učinila ništa da nas isprovocira u rat. Rat je očigledno agresivne prirode, nepravedan i svi pokušaji da se to nekako objasni su izmišljeni.
Osim toga, bilo je jasno da se sa stanovišta istorije moderne Rusije dešava neka vrsta potpuno neviđenog zla, da zemlja ide korakom ka ponoru. Da ne govorimo o zlu koje, ponavljam, potpuno bezrazložno, potpuno ničim izazvana, ona nanosi ukrajinskom narodu.
I pored toga što je u prethodnih osam godina federalna televizija masovno promovisala mogućnost nasilnih metoda, da su svi čuvari, od Solovjeva do Skabejeve, i svi njihovi pseudo-eksperti, pokušavali da dokažu ljudima neophodnost, svrsishodnost nasilja i, što je najvažnije, sama mogućnost kršenja svih vrsta tabua i od početka rata protiv bratskog ukrajinskog naroda, u tom trenutku nije postojala široka javna podrška ratu.
Možda deset je odsto zagrizenih građana bilo spremno da podrži rat, ali svi ostali ljudi uopšte nisu bili spremni za rat. Podrška je stizala od ljudi poput Mihaila Porečenkova, koji je već iz mitraljeza pucao u pravcu ukrajinskih trupa, ili Zahara Prilepina, koji je generalno postao jedan od apologeta novog pseudosovjetskog ruskog imperijalizma. Nismo bili iznenađeni kada smo saznali ko je podržavao rat.
Međutim, vlast je pokazala upornost. Koristila je različite metode da utiče na lidere javnog mnjenja i oštro je suzbijala pokušaje mirnih protesta.
Da podsetim da je više od 16 hiljada ljudi privedeno zbog učešća u antiratnim protestima na početku rata. Ovo je najveći broj privedenih zbog učešća u protestima u čitavoj istoriji moderne Rusije. Okrutnost kojom su snage bezbednosti suzbile ove akcije, upotreba elektrošokova i premlaćivanja – to je takođe bilo nezabeleženo za Rusiju poslednjih decenija u takvim razmerama.
Tada je vlast pokazala upornost da, s jedne strane, održi lekciju onim kulturnjacima, javnim ličnostima i političarima koji su se distancirali od rata ili mu se otvoreno suprotstavili. A sa druge strane, da nastavi da nameće svoju sliku sveta, u kojoj je ovaj rat bio logičan i neophodan građanima.
Čitamo insajderske signale finansijskih struktura i čitavog tehnokratskog korpusa ruskog državnog aparata: na početku rata svi su bili zgroženi onim što se dešavalo. Ali kroz određene mehanizme, vlasti su uspele da podstaknu ljude za rat koristeći istu tehnologiju kojom je Putin poklopio članove Saveta bezbednosti primoravajući ih da javno, pred kamerama, podrže invaziju. Tako su u ovu priču kasnije uključeni članovi Saveta Federacije, poslanici, pa lančano razni funkcioneri, sve do direktora škola, zavoda, državnih preduzeća. Širili su ogromnu međusobnu odgovornost na celu zemlju.
Progon neistomišljenika bio je u punom jeku. Svi znamo kako su preduzimane represivne mere protiv umetnika, ličnosti i reditelja koji su sebi dozvolili da kritikuju rat. Izdata im je vučja karta, a da bi se vratili profesiji, ponovo počeli da glume, ponovo snimaju, ponovo nešto režiraju, morali su da se podvrgnu određenom ritualu javnog pokajanja, promeni stava.
Morali su da pregovaraju sa osobljem predsedničke administracije, morali su da preduzmu određene korake.
Muzičar Roman Bilik (Roma Zver) je nedavno krenuo u to. Nije dovoljno samo reći: oh, đavo me je naterao da pogrešim, izvinite, zaneo sam se. Morate obrisati sve svoje antiratne postove, a zatim preduzeti neki javni korak da biste se oprostili od svoje prethodne reputacije. Kao Roma Zver - idi u Donbas, žmureći kad pucaju, pa zapevajvši nešto o nevidljivim vojnicima vidljivog fronta.
Ovako vlasti uspevaju da insistiraju na apsolutno lažnoj verziji događaja, u kojoj nije ruska država, na osnovu ličnih interesa svog predsednika, započela rat protiv ukrajinskog naroda i nametnula ga Rusima, nego je kao Rusijabila prinuđena da se brani od Ukrajine, priterana u ćošak: zato što guske šire radioaktivnu sidu protiv Slovena ruskog porekla, što Ukrajinci razvijaju atomsku bombu i što su zapravo prvi napali.
Došlo je do beskrajne promene i testiranja verzija u potrazi za onom koja bi mogla da nađe bar neki odjek u dušama i srcima ljudi. Veoma je interesantno razumeti kako se tačno vrši revironizacija mentalnog operativnog sistema Rusa, bukvalno u smislu neurolingvističkog programiranja, i to ne samo običnih ljudi, već i govornika, predstavnika establišmenta, političke klase i države. aparata. Kako propagandne ličnosti programiraju svoje stado, i sebe, kroz uvođenje Novogovora. Kako dolazi do povlačenja od očiglednih istina i kako se jezikom javlja samouverenost ljudi u istinu laži.
Ovo nije neki moderni izum, već je postojao, i veoma se aktivno koristio u nacističkoj Nemačkoj.
Otvoreno kanibalističkim postupcima vlasti upotrbeom nekih novoizmišljenih termina vlast primorava ljude da ga izgovaraju i ovaj termin i omogućava da im programiraju njihovu svest.
Najočigledniji primer ovde je upravo „specijalna vojna operacija“, SVO, koja zamenjuje reč „rat“, zabranjenu reč. Izvorna geneza ovog pojma, sa moje tačke gledišta, je zbog činjenice da, u skladu sa zakonom o specijalnoj vojnoj operaciji, vlada ima pravo da u potpunoj tajnosti drži podatke o sopstvenim žrtvama i gubicima i cifre žrtava i gubitaka suprotstavljene strane, pa i među civilnim stanovništvom, jer je sve što je posebno pokriveno velom tajne i nema obaveze vlasti da ovde bilo šta saopštava.
Dalje, prinuda da se koristi termin „SVO“ dobija karakter nametanja oznake „prijatelj ili neprijatelj“ građanima. Ako ovaj rat nazovete ratom, bićete kažnjeni. Nekoliko ljudi, uključujući i mene, javno je bičevano, kažnjeno zato što su očigledno nazivali očiglednim. Ako to nazivate ratom, vreme je za diskreditaciju vojske Ruske Federacije. Sam zakon, koji se zove „zakon o diskreditaciji oružanih snaga“, zapravo zabranjuje ne diskreditaciju, već nameće zabranu nazivanja stvari pravim imenom. Zakon da širite istinite informacije o ratnim zločinima ruske vojske zove se zakon o širenju svesno lažnih informacija.
U nacističkoj Nemačkoj, na primer, ni u kom slučaju, čak ni među onima koji su direktno bili uključeni, istrebljenje jevrejskog naroda ne bi se moglo nazvati pogubljenjima ili ubistvima. Rečnik je bio veoma strogo regulisan. Konkretno, pogubljenja su nazvana „specijalnim merama“. Konačno rešenje jevrejskog pitanja uključivalo je genocid i istrebljenje. Moglo bi se nazvati samo ovim terminima. U filmu „Saulov sin” mađarskog reditelja Lasla Nemeša, koji opisuje šta se dogodilo u Aušvicu, pokazano je da logoraši nisu imali pravo da tela ubijenih Jevreja nazivaju telima, ili ljudima, ili leševima. Trebalo je koristiti reč „stvar“. A nemački stražari su veoma insistirali da se tela ubijenih nazovu rečju „stvar“.
Nakon nekog vremena, izgovaranje naglas imena stvari ili pojava na određeni način počinje da oblikuje vašu svest. Ako shvatite da lažete kada rat nazivate „specijalnom vojnom operacijom“, to vam izaziva kognitivnu disonancu. To se radi, naravno, prinudom, pretnjom represijom. On se usađuje upravo da bi ljude doveo do konformizma, da bi potisnuo otpor i misli o otporu kroz poštovanje rituala koji vas svake sekunde, bar svaki put kada glasno progovorite o ovoj temi, tera da se odreknete svojih uverenja.
Kada ste javno prinuđeni da prećutite istinu ili, u javnom prostoru ili čak u društvu relativno bliskih ljudi I rat nazovete SVO, znajući da je to upravo ono što vlasti traže od vas i znajući da vlasti zabranjuju da se rat naziva ratom, sami ste svaki put kada savijate svoja leđa.
Savijaš ih, savijaš, ili ćeš od ovoga postati beskičmenjak, ili će ti se slomiti kičma.
Pošto doživljavate kognitivnu disonancu, ovaj osećaj je neprijatan. Shvatate da sami sebi skačete u usta, da napuštate sopstvene principe i pokušavate da izbegnete sve ovo. Ali ako je, s jedne strane, ovo pojačano represijom, strahom od kazne, rizicima, i ne možete ići u tom pravcu jer se plašite gubitka posla, gubitka slobode, možda odmazde, onda počinjete da se krećete u drugom pravcu. Da se ne biste osećali kao lažov i kukavica, kako ne biste potkopali temelje sopstvenog pogleda na svet, gde želite da vidite sebe kao osobu koja je u pravu i ispravna, počinjete da se uveravate u ispravnost argumenata. na kojima se zasniva opravdavanje nasilja, očigledno lažnim argumentima, čiju ste lažnost na početku savršeno razumeli . Počinjete da tražite argumente koji će vam omogućiti da nagrizete sopstvenu prethodnu poziciju i učvrstite u ovom dijalektičkom duelu poziciju one strane koja vam preti nasiljem. I na tome se, čini mi se, gradi konformizam.
Sa stanovišta socijalnih psihologa, verovatno izgovaram neke floskule, ali to su sve lična trivijalna otkrića do kojih sam došao u poslednjih godinu i po dana, kada sam introspektivno posmatrao kako sami sebe doživljavamo i kako se menjamo, ponašanja i retorike ljudi, pre svega u Rusiji, koji ostaju u zemlji po izboru ili nevoljno.
Počinjete da dovodite u pitanje mogućnost istine kao takve, govoreći sebi da istine nema, da postoje samo tačke gledišta. A jedna tačka gledišta je jednaka drugoj tački gledišta. A činjenica da Putin ovako gleda na svet, kao da tamo još uvek traje Hladni rat ili kao da Drugi svetski rat nije završen, sada izgleda kao validna tačka gledišta. Iako odlično razumemo da je sve dok nije spoznao ovu stvarnost kroz krvoproliće velikih razmera, dok ovu stvarnost nije oživeo, ona postojala isključivo u njegovoj mašti.
Ova činjenica ubeđivanja samog sebe, proces samoubeđivanja u istinitost laži je samoponiženje kom idete, iako u stvari sve savršeno razumete, radite to iz straha ili iz profita, potpuno odustajući od očigledne istine. Uveravanje sebe u istinitost laži radi profita ili iz straha – što je proces samotransformacije u ropstvo.
U proteklih 30 godina, nadzorom vlasti, koji su se , ponavljam, strastveno bavili biznisom, stasala je generacija prepuštena sama sebi i relativno slobodna. I tu generaciju je trebalo ponovo staviti pod čizmu. Ta generacija je morala biti prikovana, pretvorena u ropstvo, jer nije bila ropska generacija.
Iskustvo savijanja samog sebe, iskustvo lomljenja sopstvene kičme – to je iskustvo pretvaranja sadašnje generacije u robovsku.
Svaka osoba oseća hitnu potrebu, jednostavno da održi psiho-emocionalnu ravnotežu, da se oseća na strani istine, da se oseća kao celina kao dobra, ugledna osoba. Istovremeno, od vas se traži da opravdate masakre, bombardovanje gradova, ubijanje civila i da prihvatite rat protiv zemlje. A ovo uzima u obzir da Ukrajina nije neka apstraktna država, već susedna zemlja, u kojoj ljudi izgledaju potpuno kao vi, žive u potpuno istim stanovima, sa istim tapetama na zidovima. Treba se ozbiljno potruditi da sebi objasniš da tako treba da bude.
Vlasti, shvatajući, naravno, totalni nemoral svega što rade, grčevito pokušavaju da nađu opravdanje, objašnjenje za svoje kanibalske postupke.
Pravi motiv ovde je da se ti ljudi plaše da izgube sve, Putin se plaši gubitka vlasti, Putin se plaši da se suoči sa nemogućnošću da svoju dobit i ušteđevinu prenese na sledeću generaciju ove nasledne, kako pretpostavljaju, nove aristokratije. Otuda i potreba da se zaustave oni prirodni razvojni procesi u ruskom društvu koji se odvijaju u poslednje vreme.
Međutim, pravdajući potrebu da se vlast sakralizuje krvlju, oni igraju opasnu igru. Moraju da objasne ljudima da se krv ne proliva džabe, da je sve to opravdano, da nije bilo drugog izbora i da je Rusija na pravom putu, da ljudi ne ginu džabe. Najefikasniji način je bio okretanje stvarnosti naglavačke i samoviktimizacija. Odnosno, predstavljanje sebe žrtvom umesto agresora, što, naravno, ruska vlast i Rusija kao država jeste. Otuda i priče da smo, kažu, uvučeni u ovo, da nam zapadni partneri Ukrajine nisu ostavili izbora, da smo bili prinuđeni da reagujemo, mi se branimo, ne napadamo.
To što je to potpuno nespojivo sa činjenicama i ne može da izdrži bilo kakav test stvarnosti nije bitno, jer je ovde mnogo važnija emocija koja se baca na ljude, i zanos doživljavanja ove emocije, koji potpuno zasenjuje neuverljivost. argumentacije. Pre svega, to su emocije ozlojeđenosti, ozlojeđenosti i osvete, namećući ljudima osećaj sebe kao žrtve, koji su ipak u stanju da se nekako osvete za svoje nevolje. Upravo to osećanje je toliko snažno i tako ga živo doživljavaju ljudi koji su poniženi sopstvenim stanjem da im može doneti zadovoljstvo. Kao narkotična supstanca, daje im ekstazu, odvraća pažnju i privremeno oslobađa od anksioznosti i bola.
Dakle, propaganda nije toliko ubedljiva, ali je zarazna, i nosi sa svojim funkcijama, uprkos tome što danas laže jedno, sutra drugo, tera ljude da zaborave šta je juče lagala, i nije posebno zabrinuta za ubedljivost svojih argumentacija.
Jer moć emocija i zanosa su važniji od činjenica. Međutim, korak po korak dolazi do udaljavanja od istine, i iz toga, naravno, nastaje nesklad.
U stvari, ruski narod je u večnoj potrazi za istinom, a ovo večito traganje je, naravno, povezano sa tim da država uvek vuče svoj narod za nos, jer ovom državom uvek vladaju uzurpatori i varalice. A da bi se zaštitili od obespravljenih ljudi koji traže pravdu i pristojan ljudski život, ovi uzurpatori i prevaranti im odvlače pažnju stvaranjem fundamentalističkih pseudoreligioznih konstrukcija, evociranjem demona ksenofobije, zavaravanjem naroda velikodržavnim šovinizmom i fetišiziranjem teritorijalnih osvajanja .
Pa ipak, svaki put kada lažnost stava koji čovek mora da zauzme na zahtev države počne da bode oči, ljudi treba da nekako prevaziđu taj nesklad. Treba da dokažu sebi da ovu ili onu odluku donose ne iz sebičnih razloga – da ne bi izgubili posao, na primer, da ne bi bili otrovani ili zatvoreni, jer bi ih to primoralo da priznaju niže kvalitete u sebi: kukavičluk, pohlepu, itd.
Ljudi počinju da pripisuju svojim sebičnim izborima ili izborima za samoodržanje neku vrstu moralne komponente, moralne pozadine. Tako oni koji su napustili Rusiju sami sebi objašnjavaju da odlaze ne zato što se plaše za sebe i svoju decu, već zato što, na primer, ne žele da ovu budućnost dele sa diktaturom. Oni koji su ostali, s druge strane, kažu da su pokazali hrabrost time što su ostali, a ne bežali iz zemlje, kao što su neki učinili. Oni koji su otišli na front objašnjavaju da to rade ne zato što su plaćeni 400 hiljada rubalja za ubijanje drugih ljudi, već zato što brane svoju otadžbinu, jer su muškarci, pravi heroji.
Bez obzira kakvu odluku čovek doneo, očigledno treba da postavi moralnu osnovu ispod ove odluke e da ne bi prepoznao ili sebi priznao da je ona doneta iz razloga drugačijeg poretka, samoodržanja ili koristoljublja
I pored toga, moramo razumeti da je svaka diktatura, pre svega, sila.
Ovde se ne bira između istine i laži, već između istine i moći. Uverljivost svih ovih lažnih, poluzabludnih konstrukcija na kojima počiva svaka diktatura, sistem imaginarnih koordinata, novogovor, ova konstrakt koji formatira svest, tera ljude na potčinjavanje – sve je to ubedljivo utoliko što je potkrepljeno silom.
Takve države moraju sve vreme da projektuju moć: prete nasiljem i sprovode nasilje. Diktator je ubedljiv sve dok je jak. Čim oslabi, odmah počinju da ga ismevaju.
Kažu: kralj je go! I svi su šokirani neverovatnim otkrićem koji je napravio mali dečak. Zar niko pre ovog dečaka nije video da je kralj go? Naravno, svi smo videli. Nije da to niko nije video. Stvar je u tome što je bilo strašno to izgovoriti naglas da ti zbog toga ne bi odsekli glavu. Ali ako je kralj bubnuo i pao sa prestola, u tom trenutku to postaje svima potpuno očigledno, i svi u glas govore: da, go je, pogledajte to! Jer u tom trenutku više nije bilo strašno.
Ovo je jedna priča. Druga priča je da, pristavši na silu zato što se osećate slabim, i slažući se sa argumentacijom sile, čak i ako ona očigledno krši istinu, počinjete da opravdavate ovu silu, morate moralizirati svoj stav, svoj izbor jer ne možete priznati da ste na strani zla. To jest, pridruživši se zlu, počinješ da objašnjavaš sebi da ono, u suštini, uopšte nije zlo. Imate ozbiljnu potrebu da opravdate ovo zlo – na osnovu potrebe za samoopravdanjem.
I tako kažete sebi: „Nije sve tako jednostavno. Ovo „nije sve tako jednostavno“ zapravo znači da odbijate da smatrate da je u ovoj situaciji ovde bezuslovno dobro, a ovde je bezuslovno zlo, ovde je crno, evo belo, evo nas, evo ih, a ovo je ispravna stvar, ali ovako - to je apsolutno nemoguće.
Ali ako ste već pristali na silu ili se spremate da joj se pridružite, onda čim to priznate, ispada da ste na strani zla. Čak i ako se jednostavno ne raspravljate sa zlom, takođe ste na strani zla.
Ali ako kažete da sve nije tako jednostavno, to znači da u ovoj situaciji ne postoje dva pola. Nema dobrog, nema lošeg, nema crnog, nema belog. I sami ste, kažu, na strani crnog, na strani zla, ne zato što se plašite za sebe, ili zato što je korisno biti na strani zla, već zato što druga strana nije strana dobra. Shodno tome, ako nisu beli, onda niste crni, već su svi sivi, a ako su svi sivi, onda taj osećaj da ste na strani zla prestaje da vas nagriza. I upravo da bi to prestalo da te peče, toliko se očajnički hvataš za svaku priliku da sebi dokažeš da je i na drugoj strani zlo.
Kažete: pa gle, Ukrajinci su mučili ruskog ratnog zarobljenika. I to vam daje snagu i samopouzdanje da nastavite da radite za rusku državu. Dokazao si sebi da nisu ljubazni i da nisu dobri, da su isti kao ti. A ako su isti kao i ti, onda nema polova i nema istine. Odavde dolazi i potreba za erozijom samog pojma istine.
Kažete: nema istine. A istine ne može biti. Dakle, činjenica da lažem ne čini me drugačijim od neprijatelja. Neprijatelj takođe laže!
"Nećemo znati celu istinu." Šta to znači? Da je nemoguće utvrditi istinu. Čini se da ta istina u principu ne postoji. A to što neko ovde laže, i to što i ja sam lažem, ne čini me svesnim nitkovom. Jer istina ne postoji kao mogućnost, kao pojam. Ovo je nedostižan ideal. Prema tome, svako može da laže. I mogu da lažem. I, shodno tome, širenjem laži ne činim ništa očigledno nemoralno. A još više ako se pretvaram da verujem u laž, iako razumem da je to laž.
Druga strategija za izbegavanje iskustva da budete na strani zla je naučena bespomoćnost. To je kada kažete: Ne mogu ništa da promenim, ništa ne zavisi od mene. Stoga odbijam da zauzmem stav ovde. Ja samo nastavljam da živim svoj mali život ovde.
I to sada vidimo u Moskvi i Sankt Peterburgu: odbijanje da se zauzme stav u pogledu jake, nasilne strane, čak i ako je to očigledno zlo i očigledno laž.
Pa, u krajnjem slučaju, ovo je pripisivanje svojih grehova sili prilika: kad to kažeš, kažu, nismo mi takvi – život je takav. A ovo je, u stvari, i želja da se opravda. Da, kažu, morao sam da radim u koncentracionom logoru, iako sam i sam bio zatvorenik, da pomažem stražarima, ali samo tako, po poslovima. Pa, šta možeš da uradiš? Ili to ili umri!
Nemoguće je priznati da ste se pridružili zlu. I vidimo da, iako Rusija čini bezuslovno, nepobitno, više puta dokumentovano zlo, većina stanovnika zemlje je naučila da ga ignoriše u najboljem slučaju, au najgorem da ga podržava, čak i deklarativno. I neka podrška – ponavljam, iz mog ugla, ovo je manjina – iskreno, ali iz drugog razloga.
Prelazak na stranu zla i stranu laži ima dugoročne posledice.
A kada se mrak razveja i Vladimir Vladimirovič Putin ode u drugi svet, ništa se neće završiti za ljude koji su prešli na stranu zla, prešli na stranu laži.
Prvo, život bez kičme je nemoguć bez napuštanja vere u etiku, u postojanje dobra i zla, u postojanje onoga što je dozvoljeno i neprihvatljivo. Ljudi razvijaju cinizam kao odbrambeni mehanizam, emocionalni i kognitivni mehanizam suočavanja. I čini mi se da je ovo jednosmerni put.
Sad počinjem da mislim da su ljudi iz generacije malo starije od moje, generacije pedesetogodišnjaka, kao Putinova generacija, toliko cinični upravo zato što su i sami morali svojevremeno da napuste uverenje da su dobro i zlo moguće. . Oni su cinični jer su nastali u uslovima totalne laži, nametnutih nemogućih i apsurdnih deklarativnih normi i principa, neprihvatljivih i prezrenih kako u kući i u porodici, tako i u neformalnim društvenim krugovima, itd. Odnosno, imaju iskustvo dvoumljenja – kao rezultat njihove prethodne prinude od strane sovjetske države da javno izjavljuju namerne laži, eroziju sistema etičkih koordinata, zdrave osnovne ideje o dobru i zlu. A rezultat je dopuštenost zla, spremnost ljudi ovih generacija da tolerišu zlo.
Promena svoje pozicije kroz ličnu žrtvu može dovesti do očajničke odbrane nove pozicije, čak i ako vam je ova pozicija ranije izgledala potpuno lažnom. Bili ste neutralni prema Staljinu, a onda su vam članovi porodice u represiji odvedeni i da biste se spasli, počinjete da ubeđujete sebe da je ovaj gubitak opravdan, da su za sve krivi sami vaši rođaci, da su oni, zaista, bili trockisti ili britanski špijuni, ili nisu dovoljno voleli Staljina. A ako uspete da se uverite u to, onda vi, prošavši kroz tako ogromnu ličnu žrtvu i toliko sebe ponizivši, lomeći sopstvena leđa tako glasnim krckanjem sopstvenim rukama, sada sa revnošću zauzimate ovu poziciju. Evo objašnjenja fenomena staljinista među onima koji su i sami patili pod represijom. Nesposobnost da se prepozna sujetna žrtva samoodricanja.
Odnosno, nemoguće je očekivati da će svi koji su se sada vratili iz rata, sa fronta, izgubivši ruku, nogu ili saborca, ili majke koje su izgubile sinove, sigurno postati protivnici države. Možda je i obrnuto. Što je čovek besmisleniji od žrtvovanja, to je veća potreba da on sebi objasni tu žrtvu, da joj da smisao. A s obzirom da to od vas zahteva određeni napor i da se dešava, ponavljam, kroz lomljenje sopstvene kičme, u ovom slučaju pozicija koju ste zauzeli, platili krvlju svojih najmilijih, sopstvenom patnjom, ponižavanjem sebe, može ispasti mnogo histeričniji i čvršći od pozicije koja vas ništa nije koštala da prihvatite.
A udruživanje snage, pridruživanje zlu oslobađa mračne strane ljudske duše, a tome su posebno podložni ljudi koji su i sami nekada pretrpeli poniženje i njime bili traumatizovani.
Najzad, moramo priznati da ljudi koji se priklanjaju sili, laži i zlu zapravo imaju dosta koristi, jer se time oslobađaju mnogih ograničenja, etičkih ograničenja koja sputavaju čoveka da teži određenim koristima. Osim toga, zla sila obično velikodušno nagrađuje svoje pristalice, želeći da iskvari nove pristalice.
Kada stanete na stranu zla, dobijate slobodu da se bavite samovoljom i uzimate koristi od ljudi sa druge strane barikada. Svaki genocid uvijek ima ekonomske motive. Bilo da zauzmete kolibu Tutsija prebijajući ih do smrti motikom, ili čupate zlatne zube ljudima u Aušvicu, ili oduzimate bogatstvo hugenotu, budući da ste pobožni katolik, uvek postoji poseban dodatni podsticaj. Sama mržnja prema životinjama prema predstavnicima drugih grupa neće vas daleko odvesti.
Ljudi koji su spoznali slobodu koju daje zlo, koji su spoznali silu datu silom, teško se vraćaju dosadnom, običnom životu s vrlinama. Mora se sumnjati i u iskrenost pokajanja SS oficira i u iskrenost pokajanja boljševičkih dželata. Mislim da se niko od njih nije iskreno pokajao ni za šta. Naprotiv, zaista su im nedostajala vremena kada je to bilo prihvatljivo i moguće.
Želeo bih da zaključim prognozom za Rusiju.
Čini mi se da prognoza u tom pogledu verovatno nije katastrofalna, ali ni utešna. Mislim da je ovo iskustvo prisiljavanja pojedinca da veruje u namernu laž, ponižavanja javnih ljudi, gaženja njihovog osećaja za ljudsko dostojanstvo, ovo im je poziv na puzanje, na šta oni još uvek prilično nerado, ali sve više, kako vidimo, pristaju, sigurno će formirati u nama sledeću generaciju cinika, ljudi sposobnih za dvoumljenje.
Barem ne robovi: ja ću biti poslednji koji će verovati da su ruski ljudi genetski robovi.
Verujem da je takozvana „Tuđa generacija“ generacija ljudi koji misle slobodno i globalno, težeći slobodi ljudskog života i globalnom miru.
A upravo da se ti ljudi vrate u ropstvo je bio cilj da se ruski narod uprlja krvlju ukrajinskog naroda, što je i bio plan za otpočinjanje rata. Samoj Rusiji ne treba Ukrajina, nisu jojpotrebne ove teritorije, nije joj potrebno stanovništvo. Neophodno joj je da obezbedi poslušnost sopstvenog naroda za sledeću generaciju, što se, zapravo, i radi.
Samo želim da verujem da će bar sa figom u džepu naš čovek uspeti da pruži nekakav pasivni, tajni otpor svemu ovome. I – ne proždirući i ne proždirući druge ljude – da sačekaju pod okovima eskapizma i devijacionizma sledeću fazu pomračenja uma ruske države.
* Dmitrij Gluhovski je novinar i pisac i autor čuvenog svetskog SF bestselera Metro
** Slobodni univerzitet je zajednica nastavnika i studenata osnovana u Moskvi u leto 2020. nakon talasa političkih otpuštanja sa Visoke škole ekonomije. Većina univerzitetskih programa i kurseva je besplatna za sve studente; svi kursevi se izvode onlajn bez ikakvih ograničenja za studente. Nakon početka rata, „pisma rektora“ i poraza ruskih univerziteta, Slobodni univerzitet je ostao najveća nezavisna platforma koja radi sa programima visokog obrazovanja na ruskom jeziku. Ruske vlasti su u martu 2023. godine priznale Slobodni univerzitet kao „nepoželjnu organizaciju“. U septembru 2023. godine, Slobodni univerzitet je objavio upis za 56 novih kurseva.
*** radni prevod i bold FBD
