Pravni ugao
12. juna 2023.
Napisao
advokat Luka Jovanović, programski direktor FBD
NEPRISTOJNA PONUDA IZ SAVSKE
Prošlo je nešto manje od nedelju dana kako je g.Boško Savković oglašen krivim zbog toga što je tokom protesta “Srbija protiv nasilja” održanog u Beogradu 3. juna nošenjem na transparentu lutke nalik na predsednika Srbije Aleksandra Vučića, kako je saopšteno, pozivao na nasilnu promenu ustavnog uređenja Republike Srbije.
Za ovakvo “delo” g. Savković je osuđen na uslovnu kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci, koja neće biti izvršena ukoliko ne ponovi isto krivično delo u roku od dve godine.
Iako je i samo hapšenje g. Savkovića zbog nošenja te lutke izazvalo značajnu pažnju medijske i šire javnosti, čini se da je interesovanje za ovaj slučaj nestalo nakon izricanja presude.
Međutim, sam način na koji je ova “saga s lutkom” okončana, makar je jednako interesantan koliko i narečeno ''pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka''!
Štaviše, upuštanje u pravne finese onoga što je zapravo dovelo do te i takve presude g. Savkoviću pruža nam priliku da vidimo konce jednog sasvim drugačijeg pozorišta, koje je za nas postupanjem u ovom slučaju s lutkom upriličilo Više javno tužilaštvo u Beogradu.
Krenimo redom…
Osuđujuća presuda protiv g. Savkovića bila je rezultat sporazuma koji je on zaključio sa VJT u Beogradu.
Institut sporazumnog priznanja krivice okrivljenog uveden je u naše krivično zakonodavstvo davne 2009. godine. Sporazumom okrivljeni, u zamenu za potpuno i bezuslovno priznaje dela i odricanje od prava na žalbu na presudu, može za sebe da izdejstvuje neke pogodnosti predviđene zakonom koje se odnose na osuđivanje na blažu kaznu i/ili oslobađanje od plaćanja troškova postupka.
Šta tužilaštvo i sud postižu ovakvim sporazumom?
Na strani suda postiže se rasterećivanje inače zatrpanih sudova.
Tužilaštvo, međutim, sporazumom izbegava dokazivanje dela koje je okrivljeni sporazumom priznao.
Sud se prilikom donošenja presuda na osnovu sporazuma, zavisno od toga u kojoj fazi postupka je sporazum zaključen, uopšte ne upušta u ispitivanje optužnice protiv okrivljenog već samo proverava da li sporazum koji je on zaključio sa tužilaštvom sadrži sve zakonom predviđene elemente.
Pored toga, sud o donošenju presude na osnovu ovakvog sporazuma odlučuje na ročištu na kojem nema opšte javnosti.
Kako se sve gore navedeno odnosi na slučaj Bojana Savkovića?
U konkretnom slučaju, čak i laički posmatrano, interes tužilaštva za postizanje sporazuma više je nego očigledan. Zaključivanje sporazuma, posebno u fazi istrage, pre potvrđivanja bilo kakve optužnice, oslobađa tužilaštvo od naizgled nepremostivog izazova da u javnom postupku objasni kako se nošenjem lutke na mirnim protestima poziva na nasilnu promenu ustavnog uređenja.
Međutim, iako je motiv tužilaštva za zaključivanje sporazuma jasan, isto se ne može reći za g. Savkovića.
Zbog čega bi neko priznao da je izvršio neko delo koje nije počinio i za koje ga ne bi osudio nijedan iole samostalan i nezavistan sud ili – u najgorem slučaju – nikada ne bi takvu presudu potvrdio u postupku po žalbi? Sve i da je sporazum na osnovu kojeg je priznanje dato povoljan za okrivljenog?
Ukratko, priznao bi samo ukoliko bi bio - Primoran da prizna.
Kao i u sličnim slučajevima primoravanje je u ovom slučaju vršeno kroz neselektivnu i preširoku primenu institucije pritvora.
Na predlog beogradskog VJT g. Savkoviću je 5. juna određen pritvor u trajanju od 30 dana usled, kako u rešenju stoji, “opasnosti da ponovi krivično delo i da utiče na svedoke.”
Koje svedoke je tužilaštvo imalo na umu prilikom predlaganja pritvora možda nikada nećemo saznati, ali jasno se moglo zaključiti da je jedan od ciljeva određivanja pritvora bio sprečavanje učešća g. Savkovića na mirnim protestima potom, na kojima je ranije krivično delo navodno bilo izvršeno.
Tako određen pritvor g. Savkoviću mogao je da traje čak i tri meseca!
Možda i punih šest meseci ukoliko bi sa time bio saglasan Apelacioni sud u Beogradu!
Ukoliko ni nakon tog vremena tužilaštvo ne bi podiglo bilo kakvu optužnicu lice kojem je bio određen pritvor moralo bi da bude pušteno da se brani sa slobode.
U Slučaju g. Savkovića, međutim, tužilaštvo praktično nije ni moralo da se bavi detaljima same optužnice pošto je sporazum o priznanju zaključen već dva dana nakon određivanja pritvora. Štaviše, prema dostupnim informacijama sporazum o priznanju krivice je zaključen pre isteka roka za podnošenje žalbe na rešenje o određivanju pritvora!
Koliko bi efikasno tužilaštvo bilo u obrađivanju ovog predmeta i da li bi okrivljeni video bilo kakvu optužnicu u tom zakonskom roku od 6 meseci takođe nikada nećemo saznati.
U ovakvim okolnostima čini se da je odluka g. Savkovića “da prizna” daleko razumljivija nego što bi se moglo učiniti na prvi pogled.
U takvoj situaciji, kada se lako može zaključiti da sud – usled javnog i direktnog pritiska od strane najviših državnih funkcionera – ne bi odstupao od automatizma prilikom donošenja odluka o produženju pritvora; kada je jasno da dogovor sa tužilaštvom predstavlja brži put do slobode nego dokazivanje vlastite nevinosti, šta je bilo koji čovek – pa i g. Savković – mogao da učini?
Ucenjen svojom slobodom, on je bio primoran da prizna da je počinio krivično delo koje nije počinio.
Sud ga od takve ucene nije zaštitio već je, naprotiv(!), Sud pomogao tužilaštvu u stvaranju situacije u kojoj se Savkoviću i može uputiti baš takva nepristojna ponuda!
Presuda kojom je Boško Savković osuđen zbog pozivanja na nasilno rušenje ustavnog poretka Republike Srbije, kao i događanja koja su takvoj presudi prethodila, sama za sebe predstavlja nasilan čin bez presedana.
Do kada će nad nama i među nama vladati upravo nasilje a ne zakon, zavisi isključivo od jačine naše želje da takvu situaciju promenimo i naše istrajnosti da to i ostvarimo.
