|
POSEBAN TRETMAN: |
 Milan Jovanović, predsednik FBD |
Parlamentarni izbori 2026. u Srbiji nude jednu značajnu, posebnu novost.
Studentska lista, naime, pokušava nešto sasvim suprotno od modela na kom se zasniva i po kojem funkcioniše najveći deo srpske partijske politike. Ona ne gradi kampanju oko jednog političkog vođe. Ona čak i nije politička partija već grupa građana. „Studentska lista – Studenti pobeđuju“, nastala je iz studentskog pokreta.
Na njenoj izbornoj listi kandidati su profesori, lekari, stručnjaci, umetnici, sportisti i druge javne ličnosti koje su studenti birali kroz postupak koji opisuju kao decentralizovan i koji se bazira na plenumima, fakultetskim predlozima, glasanju i vetu.
Studenti su prilikom predstavljanja liste posebno naglasili da kandidate nisu određivali partijski lideri i da njihov proces nije bio ni brz, ni jednostavan upravo zato što su želeli da odluke nastaju kroz zajedničko odlučivanje.
Ideja pokreta bez glavnog lidera nije nastala tek pred izbore. Još od početaka protesta studenti su javno insistirali da nemaju centralnog vođu i da se odluke donose kolektivno.
To Studentsku listu pretvara u zanimljiv politički eksperiment jer ona praktično pokušava da odgovori na pitanje može li politički pokret u Srbiji da bude snažan baš zato što nema jednog čoveka koji ga personifikuje?
Srpska moderna politička istorija, međutim, prepuna je lidera, a stranke u Srbiji su češće prepoznavane po svojim predsednicima nego po programima.
S druge strane smene na njihovom čelu za stranke su neretko značile raskol, pad ili čak i potpuno nestajanje sa političke scena i gašenje političke organizacije.
Studentski pokret pokušava da taj model preokrene.
Poruka više nije: „Verujemo ovom čoveku koji je na našem čelu i njegovim odlukama i vizijama“, već „Verujemo procesu kojim donosimo naše odluke.“
To je zaista teško prodati Srbima koji su vazda bili opsednuti vodjama i obožavanjem lidera sve do gradjenja i negovanja kulta ličnosti.
Osim toga: Glavnog lidera možete staviti na bilbord. Ne i kolektivni proces. Glavni lider može za trideset sekundi na tleviziji isporuči jasnu poruku.
To je je znatno složenije sa plenumima brojnih fakulteta ili stotina ljudi koji zajednički odlučuju i po prirodi stvari odluke donose sporije, složenije, a ponekad i kroz protivrečan proces.
Upravo se tu nalazi i potencijalna studentska prednost: Ako nemaju jednog lidera, njihov pokret je mnogo teže uništiti nego neku stranku diskreditacijom i satanizacijom njeng lidera.
Ako autoritet partije nije koncentrisan u jednom imenu i prezimenu, promena lica koje je predstavlja ne mora da izazove krizu čitave organizacije.
Ako građani prihvate ideju da se legitimitet neke stranke zasniva na proceduri, a ne samo na popularnosti njenog vođe, onda Studentska lista ne testira samo drugačiji način vođenja kampanje! Studentska lista na ovim izborima zapravo kreira i testira drugačiju političku kulturu, što je za Srbiju izuzetno važno.
Tu,međutim, počinje komplikovaniji deo.
Čak i organizacija koja formalno nema predsednika može vremenom da proizvede neformalne lidere.
Mediji, takođe, traže lice, dok birači traže osobu koja će govoriti u ime stranke.
SNS, recimo, i želi i žuti za rivalskom partijom i njenim liderom kojeg mogu da napadaju.
S druge strane sama izborna kampanja nagrađuje stranke čiji su protagonisti prepoznatljivi, komunikativni i stalno prisutni.
Doktor Ilija Srđanović, prvi kandidat Studentske liste, poslednjih nedelja postao je njen najvidljiviji javni predstavnik, a sa njim se zbog toga otvorilo i pitanje da li će se on postupno biti viđeni kao njen lider, uprkos kolektivnom modelu pokreta,
Tu se krije najveća politička intriga Studentske liste.
Nije dovoljno reći: „Mi nemamo lidera.“
Pravi test nastupa kada izborna borba počne da iziskuje prepoznatljivost.
Da li će Studentska lista izdržati pritisak za personalizacijom ili će politička logika, mediji, a i sami birači, na kraju ipak i u njoj izdvojiti jednu osobu?
Vučić to neprestano nameće pa je već u stolicu ispred sebe da polemiše stavio prvog čoveka sa Studentske liste, doduše samo na kartonskoj fotografiji, iritiran što Srdanović odbija da razgovara sa Vučićem pred TV kamerama, licem u lice.
Na ovim izborima kao prva nalazi se partijska lista nazvana po Aleksandru Vučiću. Njen glavni takmac je Studentska lista, studentski pokret koji tvrdi da politički autoritet ne želi da organizuje oko jednog čoveka.
To dakako ne znači da je jedan model automatski demokratskiji, efikasniji ili uspešniji od drugog, po sebi.
To će morati da pokažu praksa, unutrašnja odgovornost i ponašanje nakon izbora.
Ali kontrast izmedju Studentske liste i Vučića je gotovo ‘’laboratorijski čist’’.
Liderski model pita koliko jedan čovek može da (po)vuče partiju.
Studentska lista pita može li organizacija da funkcioniše bez glavnog čoveka koji je vuče.
I zato Studentska lista možda predstavlja najzanimljiviji praktikum za pitanje s početka ovog teksta.
Koliko uspeh partije zavisi lidera?
Možda ćemo na izborima 2026. prvi put dobiti priliku da ozbiljnije razmotrimo obrnuto pitanje:Koliko daleko politička organizacija može da stigne ako odbije da svoj identitet pretvori u lik ili karakter jednog svog čelnika?
Najuspešniji lider možda zaista nije onaj bez koga partija ne može, već onaj koji napravi organizaciju koja može da postoji bez njega.
Studentska lista čak pokušava nešto još radikalnije - da nam pokaže kako politička organizacija, od samog početka, možda može da nastane i uspe bez postojanja vođe .
Da li je to održiv novi model ili samo faza koja će se pod pritiskom izbora završiti pojavom novog političkog lidera — to je tema za sebe.
Posle Tita Srbija je više puta padala na ispitu i propuštala prilike da se oslobodi kulta ličnosti koji je opasan po svaku demokratiju i s kojim se hrve i danas.
Predstojeći parlamentarni izbori 2026. i studenti pokazaće i mogu li građani Srbije bez obožavanih ‘‘vođa‘‘.
Predlažemo da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
DONIRAJTE ODMAH
ili na
