Rusifikacija Srbije

DRAGAN ŠORMAZ predsednik ngo Evroatlanski savez Srbije i nekadašnji poslanik SNS,
na kosovskom portalu GEOPOST objavio je svoje vidjenje ruske pristunosti u Srbiji.
Njegov članak 22. avgusta 2026. objavljen je pod originalnim naslovom 
>Ruska okupacija bez ijednog vojnika> Kako je Srbija postala poligon za Putinove hibridne operacije?<

Nedavno je na društvenim mrežama u Srbiji objavljen spisak od 288 proruskih organizacija koje deluju u zemlji, čija imena od samog početka sugerišu njihovu ideološku orijentaciju.

I dok u Srbiji godinama traje snažna režimska kampanja usmerena ka nevladinim organizacijama, koje su tokom protekle godine optužene za sprovođenje „obojene revolucije“, istovremeno, daleko od pažnje javnosti, zemlju su preplavile ruske GONGO organizacije sa prilično sumnjivim i nejasnim svrhama svog postojanja.

Organizacije poput Balkanske kozačke vojske u Srbiji, Noćnih vukova i Nemurskog puka, čija imena baštine novi ruski militarizam, koji je ideološka osnova Putinove agresije na susednu Ukrajinu.

Srbija je takođe umrežena sa lokalnim organizacijama kao što su Udruženje „Srpsko-ruska liga“, Omladinski savet ruskih sunarodnika u Srbiji, Srpsko-rusko društvo „Pravoslavni“, Centar za negovanje ruske tradicije i kulture, Udruženje građana „Ruski kutak“ iz Niša, Srpsko-ruski klub iz Loznice, Rusko-srpsko društvo prijateljstva „Šid“, Srpsko-ruski centar iz Kragujevca i stotine drugih sa gotovo identičnim nazivima.

Stvaranjem atmosfere netolerancije i moralne neadekvatnosti prema organizacijama civilnog društva, režim Aleksandra Vučića je širom otvorio vrata širenju zlonamernog ruskog uticaja i hibridnih operacija, pretvarajući Srbiju u dobrovoljno okupiranu državu bez ijednog ruskog vojnika.
Sve se to dešava u vreme potpune radikalizacije državnih institucija, režimskih medija i značajnog dela srpskog društva.

Godišnjice stradanja devedesetih godina prošlog veka ponovo su postale pozornice za udaranje u ratne bubnjeve, negiranje tuđih žrtava, viktimizaciju Srba i otvorene pozive na osvetu i revanšizam, kako se nedavno izrazio i sam Vučić, namećući drugima upravo ono što i sam stalno radi.

Iako je jasno da je Srbija okružena državama članicama NATO-a i onima u kojima su prisutne snage Alijanse, zbog čega Vučić ne može, poput Miloševića, da izvozi haos i nasilje van granica svoje nadležnosti, prava opasnost leži u njegovom pokušaju da Srbiju pretvori u modernu kopiju enverističke Albanije.

Takva Srbija, vođena mržnjom prema susedima i željom za istorijskom osvetom, bila bi, blago rečeno, nepoželjna kao članica EU, što je prioritetni cilj Vučića i njegovih saveznika u Moskvi.

Iako ovom cilju teže iz različitih motiva - Vučić da zaštiti svoju kleptokratsku moć, dok Kremlj želi da Srbija ostane problematična kao jeftina valuta za cenkanje sa Zapadom - posledice njihovog zajedničkog poduhvata su već uveliko vidljive.

Režim Aleksandra Vučića sve otvorenije napušta evropski put Srbije, vlast u zemlji se održava uz pomoć nasilja i falangi, dok se ekonomija zemlje svodi na korupciju i basnoslovno bogaćenje male grupe Vučićevih kumova.

Tokom ovog vremena, Putin je Srbiju pretvorio u poligon za pokretanje hibridnih operacija protiv zemalja u regionu i EU, dok mreža organizacija formiranih širom zemlje podseća na sumnjivu okupacionu strukturu.

Postavlja se pitanje da li je Aleksandar Vučić, u pokušaju da očuva svoju kriminalnu piramidu, predao Srbiju svojim kremaljskim šefovima na vrućoj ploči ili mu je ruska mreža nametnuta protiv njegove volje, ali zbog sopstvene slabosti i kukavičluka nije smeo da joj se suprotstavi.

U svakom slučaju, činjenica je da je Srbija pod Vučićevim režimom više slična Lukašenkovoj Belorusiji nego bilo kojoj drugoj članici EU, uključujući i one kojima vladaju političari poput Fica ili, u prošlosti, Orbana.

Simptomatično je da prepuštanje države ruskim okupacionim organizacijama GONGO nije izazvalo ni najmanju reakciju Vučićevih protivnika oličenih u studentskom pokretu. Niti je njegov nacionalistički ispad i iskrivljavanje istorije iz ratova bivše Jugoslavije izazvalo bilo kakvu reakciju.

Dok se na „studentskim“ događajima redovno čuju pozivi da se zaustavi „kolonizacija“ Srbije od strane EU i „izdaja Kosova“, da se zaustave laži o pravim krivcima za srpske žrtve, ali i za žrtve svih drugih naroda tokom devedesetih, „studenti“ su ostali nemi.

U krajnjoj liniji, u ovom trenutku je jasno da u Srbiji još uvek ne postoji politički artikulisana alternativa Vučićevom neoradikalizmu, već politička ponuda koja jednostavno želi da postane zamena za njega u sistemu koji će nastaviti da se oslanja na iste temelje.

U takvom okviru vrednosti i politika, Srbija ne samo da ne može da krene putem istinske modernizacije, već je pitanje da li uopšte može da opstane kao država. Da li će postati žrtva ruskih okupacionih ćelija ili će postati samoizolovani naslednik Miloševićevog nasleđa iz devedesetih, više je pitanje nijanse nego suštine.

Ako želi da prati savremene evropske trendove, srpsko društvo će pre ili kasnije morati da balansira i suoči se sa svojim iluzijama i odgovornošću iz prošlosti. Hapšenje Srbina sa Kosova koji je izbegao i živeo u Kragujevcu (Kraljevu) zbog navodne špijunaže, a reč je o građaninu koji je ispunio svoju moralnu i zakonsku obavezu obavestivši UNMIK 2002. godine o svom saznanju o postojanju masovnih grobnica na lokalitetima opštine Zubin Potok, još jednom dokazuje da Vučić želi da zastraši Srbiju i vrati je u zlo devedesetih. Dodajte tome izjavu vlade Srbije o potrebi „etničkog čišćenja“ Kosova, i stvara se mračna slika ciljeva radikalne Srbije, za etnički čistim srpskim svetom. Umesto da se kao društvo krećemo ka integraciji u moćan kontinent, tvrdoglavo biramo poziciju ruske pokrajine, koju je napustio ceo Kavkaz, pa čak i veći deo Centralne Azije.

Poslednjih dana je sukob sa Crnom Gorom postao aktuelniji. Da, sa celom Crnom Gorom, čak i sa Pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori. Moramo shvatiti da je Crna Gora za Vučića ono što je Ukrajina za Putina! Osim što je Crna Gora postala član NATO-a pre nego što je Vučić uspeo da u potpunosti uspostavi svoju vlast u Srbiji, sada Crna Gora završava sve obaveze i jasno je da će 2028. postati član EU. Vučić je 2020. godine pomogao DPS-u i Milu Đukanoviću da napuste vlast upravo sa ciljem da blokiraju put ka EU i zauzmu identičan stav sa Srbijom. Crna Gora se uspešno brani od Vučićevih napada i na kraju će Crna Gora spasiti Srbiju od radikala!

NJeno članstvo u EU i NATO-u će potpuno uništiti program stvaranja „Velike Srbije“, „srpskog sveta“ i „srpskog integralizma“. Oni koji budu došli posle Vučića takođe neće imati više prostora za svoje delovanje jer više neće imati pomoć Kremlja. Pobeda Crne Gore je važna za nas, ali je mala u poređenju sa onim što će neizbežna pobeda Ukrajine nad zločincima iz Moskve doneti celom svetu, pa čak i našem regionu. Nažalost, Srbija će biti poslednja zemlja u Evropi koja će biti oslobođena ruskih laži, ali će na kraju biti oslobođena.

* layout i  bold FBD

Predlažemo da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće način
DONIRAJTE ODMAH
ili na