Faktori uspeha protesta građana

Kada masovni građanski protesti uspevaju i kada režimi protiv kojih se oni bune padaju?!
O tome je u svojim kolumnama koje objavljuje u prištinskom dnevniku KOHA pisao  SASHA DEMUSH.
Njegove kolumne objavljene su u poslednja dva četvrtka jula 2026. pod originalnim naslovom 
>Anatomija uspešnog protesta<

    Shasha Demush

1.

Godine 2011, oči celog sveta bile su uprte u kairski trg Tahrir, gde su milioni ljudi protestovali protiv Hosnija Mubaraka. Posle osamnaest dana, Mubarak je otišao, a demonstranti su pobedili. Ili smo barem tako mislili u euforiji tog trenutka. Posle samo osamnaest meseci, jednog diktatora je zamenio još brutalniji diktator, koji i danas vlada Egiptom. Egipat je danas u gorem položaju nego što je bio pod Mubarakom. 

Godine 2015, u Ukrajini se okupilo mnogo manje demonstranata nego u Egiptu kako bi protestovali protiv predsednika Janukoviča, koji je imao za cilj da napusti Evropsku uniju i približi se Rusiji. Nakon tri meseca protesta, Janukovič je pobegao iz zemlje, a protesti su postavili Ukrajinu na istorijski put koji je transformisao Ukrajinu u branioca zapadnog demokratskog poretka. 

Zašto je protest u Egiptu propao, a onaj u Ukrajini uspeo?
Koji su faktori koji utiču na uspeh protesta? 

Ovih dana, posmatrajući proteste u Beogradu i Tirani, pitanja poput ovih postala su izuzetno važna. Naravno, nijedan protest nije apsolutno identičan bilo kom drugom, ali pozivajući se na izreku „istorija se ne ponavlja, ali se rimuje“, danas možemo da se osvrnemo na istoriju građanskih protesta kako bismo videli kakva je anatomija uspešnog protesta.
Drugim rečima, kakav je kulturni, politički i društveni ekosistem koji stvara uslove za realizaciju uspešnih protesta. 

Prva stvar za uspeh protesta jeste da unutar društva mora postojati stvarno i organsko nezadovoljstvo vladom.
Dakle, mora postojati masa stanovništva koja je spremna da protestuje protiv određene stvari. U Egiptu i tokom Arapskog proleća, milioni ljudi su ispunili trgove Bliskog istoka, u Ukrajini su se tri meseca stotine hiljada ljudi suočavale sa hladnoćom i vladinim snajperima, u Turskoj je protest za park „Gezi“ izveo milione ljudi na ulice. U Srbiji je infrastrukturna tragedija pokrenula najmasovnije građanske proteste od vremena Miloševića. U Albaniji je nasilje nad demonstrantima u Zvernecu pokrenulo najmasovnije proteste protiv Ramine vlade. Ali kao što možemo videti iz nekih od ovih primera, iako je masovna mobilizacija neophodna za uspeh protesta, ona nije dovoljna. A to me dovodi do druge stvari koja je neophodna za uspeh protesta. 

Druga stvar koju istorija protesta ističe kao važan faktor uspeha protesta jeste karakter protesta i priroda zahteva.
Ako postoji jedna stvar koju možemo sa apsolutnom sigurnošću razumeti iz istorije protesta, to je da su mirni protesti sa konkretnim zahtevima mnogo uspešniji od nasilnih protesta sa opštim zahtevima. Mirni protesti mobilišu daleko više ljudi, otežavaju opravdanje državne represije i stvaraju više prostora za podele unutar elita.

U knjizi „Zašto građanski otpor funkcioniše“, autori su pregledali 323 protesta od 1900. do 2006. godine. Dva njihova definitivna nalaza bila su da
(1) su mirni protesti dvostruko uspešniji od nasilnih protesta i
(2) nijedan mirni protest nikada nije propao ako je uspeo da aktivno mobiliše 3,5% stanovništva.

Isto tako, istorija je pokazala da protesti koji imaju konkretne i ujedinjujuće zahteve imaju mnogo veće šanse za uspeh od onih sa opštim i polarizujućim zahtevima. Drugim rečima, protesti treba da imaju zahteve koji su veoma merljivi i koji su objektivno u najboljem interesu svih građana.

U Srbiji, nakon tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu, neposredni zahtev studenata nije bio „Vanredni izbori“, već „Objavljivanje ugovora za izgradnju železničke stanice“.
U Albaniji, neposredni zahtev demonstranata nije bio „Rama u zatvor“, već „Poništavanje izmena zakona o zaštićenim područjima i ukidanje statusa i pravnog okvira za strateške investicije“.
To su zahtevi koje režimi ne mogu manipulisati ili ignorisati, pa se ili objavljuju ugovori o izgradnji ili vlada dokazuje da ima šta da krije. Kontroverzni zakoni u Tirani se ili ukidaju ili vlada dokazuje da ima šta da krije. 

Sudeći po dosadašnjem razvoju događaja, protesti u Beogradu i Tirani su već postigli značajne pobede.

U Beogradu je protest primorao EU da Vučiću nametne medijsku reformu, a istovremeno je nekolicini zemalja EU pokazao Vučićevo pravo lice, čime je Vučiću oduzeo njegov „zapadni“ imidž uskraćujući otvaranje novih pregovaračkih poglavlja sa EU. U Tirani je, s druge strane, protest primorao EU da Rami nametne izmene zakona o zaštićenim područjima i strateškim investicijama. 

Iako su ovo važne pobede na protestima na koje bi građani trebalo da budu ponosni, to su taktičke, a ne strateške pobede. Da bismo zaokružili stratešku pobedu, istorija nam je pokazala da anatomija uspešnog protesta zahteva ispunjenje još dva faktora – ali više o tome u sledećoj koloni. 

2

Posmatrajući nedavne proteste u Beogradu i Tirani, u prethodnoj kolumni sam pokušao da razumem koji faktori moraju postojati unutar kulturnog, političkog i društvenog ekosistema koji daju život uspešnim protestima.
Drugim rečima, kakva je anatomija uspešnog protesta. Prva dva faktora su da protest ima masovnu građansku podršku, odnosno da mora postojati kritična masa društva koja zahteva promene, i drugi, da protest bude miran i da ima konkretne i merljive zahteve. I dok su ove dve stvari važne, one nisu dovoljne za potpuni uspeh protesta. Za potpuni uspeh, potrebne su vam još dve stvari.

Dakle, okupljanje milion građana na ulicama sa konkretnim i ujedinjujućim zahtevima je neophodno, ali nije dovoljno.
Sada vam je potreban politički i institucionalni mehanizam, koji će volju trga transformisati u održivu institucionalnu reformu. Drugim rečima, protestu su potrebne dosadne birokrate, koje će satima i danima istraživati zloupotrebe moći, pisati nove zakone i oživljavati zahteve demonstranata. Iako je ovo dosadan i birokratski posao koji se obavlja daleko od reflektora kamera i pažnje javnosti, to je nezamenljiv element uspeha protesta. 

Danas u Beogradu, najveća pretnja Vučiću nisu demonstranti, već monotoni birokrata – gospodin Mladen Nenadić – glavni tužilac za organizovani kriminal, koji istražuje upravo Vučićeve zloupotrebe, zbog kojih se desetine hiljada građana okupljaju na trgovima Srbije.
Isto tako, danas najveća Vučićeva politička borba nije da se održe ili ne održe izbori, već da se spreči potpuno birokratska reforma, kao što je nezavisnost regulatora medija – opet konkretan zahtev demonstranata. 

I tako, danas u Tirani, Ramina glavna bitka se ne odvija na trgovima Tirane, već u monotonim birokratskim kancelarijama Tirane i Brisela kako bi manipulisala promenama zakona o zaštićenim područjima i strateškim investicijama. Drugim rečima, dok masovni protesti i konkretni zahtevi stvaraju povoljno okruženje za promene, samo dosadni birokratski i institucionalni rad stvara dugoročne demokratske promene.

Ali ponekad možete imati sve ovo, a ipak ne uspeti. Možete imati masovne proteste, možete imati konkretne zahteve i možete imati instrumente da zahteve demonstranata pretvorite u institucionalne reforme – a ipak ne uspeti.
A to me dovodi do četvrtog, poslednjeg i najvažnijeg faktora u anatomiji uspešnog protesta. To je fragmentacija elite.
Režimi akumuliraju moć i opstaju jer stoje na vrhu piramide društvenih elita – čiji se interesi poklapaju sa moći režima. To mogu biti partijski, karijerni, politički, finansijski itd. interesi.
U trenutku kada ove elite shvate da režim više nije legitimni predstavnik ili instrument njihovih interesa, tada se cela piramida na kojoj je režim stajao urušava.
Drugim rečima, režimi padaju kada ih elite više ne štite.
Taj trenutak kada policajci odbijaju da poštuju naređenja,
kada sudije odbijaju da budu partijski beležnici,
kada mediji odbijaju političke diktate
i kada biznismeni povuku svoj novac.

U Egiptu, tokom Arapskog proleća, elita se nije podelila, već je samo odlučila da promeni svog agenta.
U Ukrajini, tokom Evromajdana, elita je morala da donese crno-belu odluku – sa Evropom ili sa Rusijom – ovaj crno-beli izbor je podelio elitu, srušio režim i stvorio novi politički prostor za stvaranje novog ukrajinskog poretka.
U Turskoj, tokom protesta u Gezi parku, iako je došlo do masovnog odziva građana i iako su demonstranti imali konkretne zahteve, protest nije uspeo da podeli tursku elitu.
Ovde u našem regionu, uzmite proteste u Srbiji 2000. godine i današnje proteste kao primer.

Iako su razmere slične, protesti ne postižu iste rezultate. Razlog je podela elite.
Miloševića 2000. godine nisu svrgnule stotine hiljada demonstranata na trgovima Srbije, već desetine pripadnika obezbeđenja koji su odbili da više štite njegov režim.
Da idemo još dalje, nisu ga svrgnule desetine pripadnika obezbeđenja, već jedna osoba – predsednik Putin koji je na dan kada su demonstranti palili srpski parlament poslao svog ministra spoljnih poslova, gospodina Igora Ivanova, u Beograd da Miloševiću saopšti da je igra za njega završena.
Danas, za razliku od tada, srpska elita, i geopolitičko okruženje, nastavljaju da budu lojalni Vučiću. Ali pitanje svakako ostaje - dokle?

Svrha ove dve kolune nije bila da otkriju tajni recept za rušenje režima. Tako nešto ne postoji. Protesti nisu kompjuterski programi i algoritmi koji se mogu dizajnirati. Kao i ratovi, oni stvaraju svoje nezavisne – i često nepredvidive – živote i dinamiku. Međutim, istorija protesta nas je naučila da postoji nekoliko faktora koji stvaraju povoljan ekosistem za uspeh protesta. Potrebna je masovnost građana, specifični zahtevi, institucionalne promene i poremećaj elita. Negde će protest postići svoje ciljeve ispunjavanjem sva četiri faktora, a negde samo sa nekoliko, ali najvažnije što nas istorija uči jeste da sve počinje tim prvim korakom okupljanja nekoliko hrabrih građana da protestuju protiv režima.
Drugim rečima, trg nije kraj, već samo početak.

*   Autor je izvršni direktor ngo EPIK iz Prištine
** layout, bold, obrada FBD

Predlažemo da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće način
DONIRAJTE ODMAH
ili na