Podsetnik na huškanje protiv samostalnosti CG

U susret velikom prazniku Crne Gore kojim se obeležava 20. godina referenduma kojim je ta država obnovila svoju suverenost i nezavisnost,
mladi ljudi u Srbiji ovih dana susreću se sa obnovljenim isijavanjem i inače kontinuiranog nepristajanja na njenu samostalnost svojstvenu vrhovima i političkom mainstreamu Srbije i njemu blliskih medija,
koji su u osnovi stari koliko i napori Crne Gore da do nje dodje i da je održava.
Osim osporavanja crnogorske državnosti, pa i nacionalnosti,
dvadesetogodišnjaci i tinedježri u Srbiji druge narative teško da su mogli i steći
kako u školi tako i u okruženju dominirajućih političkih narativa
kojima su izloženi i edukovani.
Njima je i namenjen ovaj tekst koji je srpski književnik SVETISLAV BASARA napisao kao pogovor za knjigu BRATSKA HAJKA - Crna Gora - jedna osporavana državnost,  koji je OCD Centar za bezbednost i toleranciju iz Beograda registrovao u Nardonoj biblioteci Srbije, a štampao u Crnoj Gori, povodom 1. Podgoričkog novinarskog foruma, nekadašnje regionalne manifestacije u kojoj su učestovali novinari sa prostora nekadašnje SFRJ.
Originalni naslov pogovora glasio je ''Osujećena destruktivnost'' i ovde je istovetan tekstu objavljenom u ovoj knjizi novembra 2013. godine       
 
 

  Svetislav Basara 

Veliki problemi nastaju kada politika / koja bi trebalo da bude najpragmatičnija ljudska delatnost / preraste u metafiziku. Stvar se dodatno komplikuje kada profane stvari poprime privid sakralnih. Iz svega toga nastaje vrlo eksplozivna smesa. A iza svega toga stoji endemska zla kob ovih prostora – duhovna lenjost. Naše su ‘‘zemlje‘‘ svete, naše su granice tamo gde su ‚‘‘naši grobovi‘‘‚ ima li jednostavnijeg načina za mobilizaciju masa i ima li boljeg izgovora za nesposobnost da se ‚‘‘matica zemlja‘‘ što će reći Srbija u njenim sve fiktivnijim granicama – dovede kakav‘takav red.

Htelo se onomad do Karlobaga, a puta nije bilo ni do Ljiga. Vapilo se za restauracijom Dušanovog carstva, a infrastrukture nije bilo ni za banana republiku. Lepo je negde Đinđić zapisao da je za Srbiju, to jest za srpsku mainstream političku elitu najbitnija činjenica da Srbija uopšte postoji. Iz činjenice da Srbija postoji, srpska politička elita je izvukla zaključak da Srbija ima pravo da se rasprostire dokle ona hoće i da sa njim u kojekakvim ‘‘državnim zajednicama‘‘ mora da bude svako za koga ona misli da tu treba da bude.

Tako je, po logici stvari, jednoga dana na red došla i Crna Gora.

Demokratski i sasvim legalna i legitimna težnja – pokazalo sa na kraju većinske Crne Gore – za državnom samostalnošću, izazvala je pravu konsternaciju u zvaničnom i – neuporedivo bitnije za stvar o kojoj govorimo – poluzvaničnom, takozvanom slavskom Beogradu. Za neupućene, ako takvih ima, slavski Beograd – to je skupina pitoresknih osoba kojima je, zahvaljujući spletu istorijskih okolnosti, pošlo za rukom da poistovete lične i nacionalne interese. Pa su tako gorerpomenute osobe, uz slavski ručak, zaključile da je nezavisnost Crne Gore iz nekog razloga suprotna interesima sroskog naroda. Srbijanski režim iz devedesetih godina – protiv kojeg su se rečene osobe bajagi borile ‚ već je u Crnoj Gori bio izgradio solidnu mašineriju za stvaranje napetosti. Bivalo je, pamtim sa lica mesta, eksplozivnih situacija. Ali okolnosti nisu, kako se to kaže, išle naruku ‘‘baniteljima srpskog naroda‘‘. Nakon košmara devedesetih, a posle Petog oktobra, Srbija je stekla kakav-takav demokratski habitus u okolnom svetu, a beše ponestalo i džebane, pa se ovoga puta nije moglo na silu. Bar ne otvoreno.

Kampanja protiv referenduma o crnogorskoj samostalnosti bila je školski primer osujećene destruktivnosti. Beše doista degutantno gledati sve te skupove nazorguslara i šatrosera sa uobičajenim repertoarom kukumavčenja, bogorađenja i zapomaganja. Usred kampanje sam intuitivno osetio da će referendum uspeti. Da ne bude zabune, lično ne bi imao ništa ni protiv drugačijeg ishoda referenduma. Vaša politička volja, braćo i sestre, vaša stvar i vaša budućnost. Najdugovečnije ljubavi su one u kojima su računi najčistiji. Tako sam to postavljao. I tako je to – rekao bih – postavila tiha većina građana Srbije. Lažna briga za apstraktne Srbe nekako se sasvim ogolila. Stvarni Srbi su (opet tiho jer se drugačije smatralo izdajom) shvatili da samozvanci koji nisu u stanju da porade na dobrobiti Srba iz Rakovice tek nisu u stanju da porade na dobrobiti Srba iz Nikšića. I ovoga se puta nisu dali nahuškati. Što uopšte ne znači da je huškanje prestalo. Samo je utihnulo.

P.S. A huškanje je bilo gromoglasno. Izgubivši na trenutak iz vida osnovnu ideju ovog zbornika, a na sugestiju priređivača, bacio sam pogled na pres-kliping tekstova i naslovnih strana onovremenih beogradskih novina. Nije to bilo tako davno, a opet mi se – kada sam ih video na jednom mestu ‚ učinilo kao da je sve to iz kamenog doba. Toliku količnu štampane mržnje, dezinformacija, apsurdnih laži i poluistina ionako nestabilna srpska realnost jednostavno nije mogla da podnese. I na kraju je kako vidimo, nije ni podnela. Možda i dalje gubim iz vida osnovnu ideju ovog zbornika, ali ne mogu drugačije nego da posmatram sa subjektivističke tačke gledišta. Ne mogu a da se ne zapitam da li je sve moralo da bude baš tako otužno?

Predlažemo da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće način
DONIRAJTE ODMAH
ili na