Hussein Aboubakr Mansour
TA POGUBNA ARAPSKA MRŽNJA IZRAELA
U kontekstu pakla kroz koji ovih dana prolazi Izrael
Arapin HUSSEIN ABOUBAKR MANSOUR napisao je tekst o pogubnosti nacionalističke i šovinističke mržnje Arapa prema Izraelu, njenim korenima i potrebi da se Arapi suoče sa sopstvenim mračnim ideološkim i verskim nasleđem koje im sprečava miran suživot s Izraelcima.
Tekst je 10. oktobra 2023. objavio njujorški jevrejski portal TABLET pod originalnim naslovom
Divlji nihilizam 'slobodne Palestine'
„Slobodna Palestina“ – slogan, fantazija i politika – oduvek je svesno implicirala masovno ubijanje Jevreja u njihovim gradovima, ulicama, radnjama i dnevnim sobama. Malo je onih koji su spremni to otvoreno reći, ali u mnogim intelektualnim, profesionalnim i popularnim krugovima na Bliskom istoku i na Zapadu, ideja palestinskog nacionalnog oslobođenja je dugo bila uobličena u terminima koji odobravaju ili zahtijevaju neselektivno ubijanje Židova. Za nedvosmislenije aktere kao što su Hamas i Islamska Republika Iran, oslobađanje Palestine jednostavno znači potpuno iskorenjivanje Izraela bez kvalifikacija.
Ovo nije polemika, već osnovna stvarnost i činjenica naših života koja zahtijeva ispitivanje.
Uzmite u obzir ideološki milje u kojem su odrasli mnogi Arapi i muslimani, uključujući i mene. Odrastajući kao musliman u Egiptu, koncept Palestine nikada nije bio geopolitičko pitanje; bio je duboko ukorijenjen dio našeg kolektivnog moralnog identiteta, ujedinjujući element i našeg verskog i sekularnog arapskog nacionalizma. To je bio, i ostao, cilj koji je odjeknuo u nama politički, društveno i duhovno, često približavajući se žaru koji prkosi racionalnosti. Ovaj emocionalni naboj, ugrađen u političke i verske narative većeg diela arapskog muslimanskog sveta, odbacio je ideju da se palestinska stvar zasniva samo na anticionizmu, a ne na antisemitizmu.
Ovaj milje, međutim, ni na koji način nije od suštinskog značaja za to šta znači biti Arap ili musliman – to je potpuno moderan fenomen koji je u velikoj mjeri oblikovan uticajem europskih revolucionarnih ideologija na arapske intelektualce i političke aktiviste. Među ovim uvezenim sistemima mišljenja nalazi se i revolucionarni antisemitizam koji Jevreje smatra večnim neprijateljem ne samo Arapa već i svih ljudskih bića. Naravno, ne podržavaj svaki Arap ili musliman ove stavove, ali kada su spojeni s već postojećim verskim i kulturnim predrasudama, oni su zarazili gotovo svaku instituciju, obrazac mišljenja i aspekt života u arapskom muslimanskom svietu. Moderna arapska politička i verska literatura ispunjena je tvrdnjom da su Jevreji hostis humani generis, neprijatelji čovječanstva - klasična evropska kleveta i francuski revolucionarni poklič.
Problemi ove otrovne misaone linije su složeni konceptom da je "oslobađanje Palestine" vrsta otpora protiv stranih naseljenika kolonijalista, fanonijaca revolucija u kojoj se nasilje nad civilima brani kao legitimno sredstvo za postizanje rasne pravde. Veliko etiketiranje izraelskih Jevreja — od kojih su velika većina izbjeglice ili potomci izbjeglica iz arapskih muslimanskih diktatura i sovjetskog totalitarizma — kao kolonizatora, doseljenika i imperijalista zapravo je vrsta kolektivne etničke kazne, besmislena čak i pod vlastitim izopačenim uslovima, koja podseća na srednjovjekovnu kršćansku osudu Židova kao moralnih gadosti, kao grupe i kao pojedinaca. Možda ste primetili u posljednjih nekoliko dana da oni koji su posvećeni oslobađanju Palestine ne mogu izbeći okrutnu dehumanizaciju Jevreja kao naroda— i da njihov cilj nije da Palestinci jednostavno žive u miru, dostojanstvu i slobodi zajedno sa Izraelcima, već državi koja je nužno uspostavljena na ruševinama Izraela. Hamas je izričit u svojoj namjeri da ubije jevrejsko stanovništvo Izraela i porobi sve preživele; njegovi protivnici na Bliskom Istoku i Zapadu su kolebljivi po ovom pitanju.
Islamisti artikulišu fantaziju o iskorenjivanju Jevreja jezikom džihada, uokvirenom eshatološkim terminima i prožetim osećajem za božansku pravdu i kosmičko ratovanje – što bi zapadnjaci obično prepoznali kao vrstu verskog fašizma. Ali dok je islamistička verzija ove ideje moćna u svrhu mobilizacije osiromašenih i neobrazovanih masa, “lijeva” ili sekularna verzija – izražena jezikom Fanona i Karla Marxa, ljudske emancipacije, jednakosti, antikapitalizma , i socijalna pravda – je efikasnije sredstvo za mobilizaciju mišljenja među zapadnom inteligencijom. Poenta je da su to dve strane istog novčića, čija je vrednost određena jevrejskom krvlju.
Za one koji su oblikovani takvim svetonazorom - bilo da je reč o "desničarskoj" ili "levoj", religioznoj ili ateističkoj - slavljenje ubistava nedužnih izraelskih civila, uključujući decu, žene i starce, je izraz delimičnog ispunjenja moralne vizije. Kao tinejdžer u Egiptu, sećam se da su skoro svi odrasli oko mene izražavali takva osjećanja kada su pratili vesti o samoubilačkim bombaškim napadima na izraelske civile tokom Druge intifade. Najistaknutije egipatske verske vlasti proglasile su počinitelje mučenicima i svecima. Na neki način, to nije bilo drugačije od valorizacije, pa čak i kanonizacije onih koji su uništavali sredstva za život, palili imovinu i gađali policajce tokom protesta u Americi leta 2020.Ne mislim da ubrizgavam američku unutrašnju politiku tamo gde joj nije mesto, niti da sugerišem savršenu moralnu ekvivalenciju, ali postoji razlog zašto sami lideri Hamasa i Islamske Republike Iran insistiraju da su uključeni u istu borbu protiv rasizma.
Gotovo svaki arapski musliman zna da ovo što opisujem nije lično mišljenje već objektivna realnost. Možemo pokušati omalovažiti ove činjenice, ili ih odbaciti kao obmane sanjarenja neobrazovanih neznalica pod uticajem verskih i populističkih fanatika. Ali ne treba poricati da su istinite.
Bojim se da je nagon za odbacivanjem i omalovažavanjem nusproizvod ne iskrenog vjerovanja, već dubokog osećaja bespomoćnosti. Nakon mnogih nedavnih razgovora s rastućom generacijom mladih, inteligentnih, zapadnjačkih i visoko obrazovanih arapskih profesionalaca i diplomata, svedočio sam snažnoj želji da se ne suočim s ovom realnošću. Čak i među onima koji istinski prihvataju legitimitet Izraela na način za koji njihovi roditelji nikada ne bi bili sposobni, skoro uvek ih čujem kako opisuju smrt nevinih Izraelaca kao da su na neki način sami krivi, ili barem izraelska vlada za ne jednostrano sklapanje mira i okončanje sukoba. Nema ništa depresivnije od prepuštanja mladih problemu koji smatraju prevelikim da bi bio rešen.
Oni od nas koji pripadaju kosmopolitskoj profesionalnoj klasi Arapa, koji idu iz zemlje u zemlju i iz jednog stila života u drugi, koristeći strane kulture koje žive na moralnoj valuti liberalizma i tolerancije, u mnogim slučajevima se potajno stide. Vidimo antisemitizam, krvožednost, ludilo i ježimo se – ali se nadamo da će nestati. Lakše nam je da se radujemo hipotetičkoj budućnosti u kojoj stvari stoje drugačije. Lakše je ulagivati se novom društvenom svetu kojem želimo pripadati, umesto da se borimo s neuspesima onog koji smo ostavili iza sebe. Odbacujemo, omalovažavamo, objašnjavamo, kažemo: „Šta je sa Shireen Abu Akleh?“— i nastavljamo se pretvarati.
Ali čak ni mi nismo tako sveži ili mladalački kao što mislimo. Koračamo stopama prethodnih generacija modernizirajućih, sekularnih, intelektualnih Arapa. I oni nisu želeli da imaju nikakve veze sa svojim rodnim zemljama, za koje su smatrali da nemaju moć, prestiž ili poštovanje za kojim su žudeli. U svom egoizmu i intelektualnom narcizmu, nisu željeli pripadati „zaostalim“ društvima. Tako su u stranim, uglavnom zapadnim ideologijama tražili utočište i skrovište od zaostalosti. Pridružili su se progresivnim sekularnim pokretima i trendovskim revolucijama jer su nudili izlaz za beg od muke sporih, marginalnih, lokalnih promena. Postali su revolucionari jer su bili uplašeni i nesigurni. Poput Edwarda Saida, oni su bili anticionistički i antiamerički „humanisti“ jer nisu hteli ili nisu mogli biti - Arapi. Njihov očigledan kulturni šovinizam bio je jednostavno poriv da se samounište, da nestanu u univerzalizmu. Njihovi životi bili su beznadežna potraga za skidanjem sopstvene kože.
Arapima moje generacije kažem da nam je potreban istinski drugačiji pristup. Ne tražim od vas da volite Izrael ili cionizam, ili da okačite poster hipstera Hercla u svojoj spavaćoj sobi. Ako ste kritični prema Izraelu i mislite da Palestina treba da postoji, nastavite s tim. Sve što tražim od vas je da budete autentično hrabri, da priznate da su ubistva kojima smo svi svedočili poslednjih dana tačan prikaz i logična posljedica katastrofalnog moralnog sistema, onog kojeg svi intimno poznajemo. Ovo je trenutak za kolektivnu introspekciju.
Vreme je da se suočimo s mračnijim oglovima našeg ideološkog naslijeđa i preispitamo ideje i uvjerenja koja smo možda nekritički apsorbirali. Samo tako možemo se nadati da ćemo doprinijeti konstruktivnijem i humanijem svetu za sebe.
*Autor je direktor EMET-ovog programa za nove demokratske glasove sa Bliskog istoka.
