|
|
Piše Milan Jovanović, predsednik FBD |
Čekajući septembar i jesen 2018. i nastavak briselskih pregovora Beograda i Prištine možda ima još vremena da se temeljnije preispita i dosadašnji tok tzv. unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i tako, opet možda, otkloni aktuelna opasnost tranzicije tog dijaloga u - unutrašnju konfrontaciju!
Sprečavanjem takve ’’tranzicije’’ ujedno bi se smanjivala sve očiglednija opasnost da se u finišu tog dijaloga o Kosovu, destabilizuju krhki ekonomski oporavak Srbije kao i političko-bezbednosne prilike u zemlji i regionu.
Odgovornost da do toga ne dođe ne snosi samo vlast već svi - i opozicione partije, i građani, i SPC - koja je na početku godine (danas zaboravljenim januarskim Apelom 100 potpisa) i zakoturala grudvu netolerancije oko Kosova.
Ta grudva je ovih dana, narasla do neodgovornog poziva Vojsci i Policiji da uhapse inicijatora unutrašnjeg dijaloga o Kosovu – predsednika Republike!
Iako je to bio ’’samo tweet’’ lidera Dveri, on u konačnici, ipak, ocrtava guranje Srbije kroz dveri, kapiju društvenog pakla. Koji je lako zamisliti. I koji bi imao nesagledive, dalekosežne i dugotrajne pogubne posledice po državu i većinu građana.
Tako je, mali lider, male stranke, među okupljene u Savez za Srbiju ubacio razorni, uništavajući toksin.
To što je, ne računajući predsednikove partijske drugove i saveznike reagovanje na poruku koja Srbiju gura kroz vrata institucionalnog ambisa bilo iznenađujuće mlako i sporo je, međutim, druga, mada ne manje onespokojavajuća tema.
Kad je, pak, reč o unutrašnjem dijalogu o Kosovu još uvek ima vremena da se, uprkos otežavajućim okolnostima za rešavanje kosovskog problema i urušavanja pregovaračkog diskursa, sagleda ko je kako doprineo takvoj situaciji.
Kad je reč o značajnom delu opozicije upravo je unutrašnji dijalog bio velika šansa koju je ona dosad propustila.
Nedefinisana pravila unutrašnjeg dijaloga ona je (is)koristila postavljajući njenom inicijatoru populističku zamku nadmetanja i takmičenja u nacionalnom dertu, u koju je i sama upala, postajući, istovremeno, i njena glavna žrtva i protagonist.
Izjalovila su se malobrojna očekivanja kako bi upravo ona mogla i morala biti pokretač i zagovornik saznanja da nema razrešenja kosovskog problema mimo istovremenog uspostavljanja poverenja i pomirenja između Beograda i Prištine, između Srba i Albanaca i inicijator samokritičkog preispitivanja na obe strane kako se našlo u sadašnjoj situaciji.
Međutim, svako sezanje u prošlost kosovskih konflikata je izbegavano - uz vidno neurotično potiskivanje mogućih neprijatnih saznanja o delima iz prošlosti, kako bliže, tako i dalje, a na kojoj je i nastajala uzajamna netrpeljivost Srba i Albanaca.
Umesto da svojim učešćem u unutrašnjem dijalogu zagovara takav, u osnovi kolektivni samokritički introspektivni pristup, opozicija u Srbiji je, primenjujući već pomenuti metod i ishod populističke klopke za populističku vlast, pokazala sopstvenu i zabrinjavajući političku i emotivnu nezrelost, pokazujući pre svega, gramzivost za pozicije na tronu vlasti.
Saveznik u tome je i dogmatski duh SPC koji dodaje ne mali doprinos.
Tako su se samo potvrdili i utvrdili dominantni i otežavajući svest i diskurs o Kosovu, zarobljeni u mitu i pozivanjima na Ustav koji previdja javu, a koji je nedemokratski smislio i upriličio kohabitacioni tandem Koštunica-Tadić, DSS-DS.
Dosad je propušteno da se razobliči kako Srbija, bez ogromnih rizika ne može i ne sme još drugo da (o)drži stanje utonulosti u taj zajednički košmarni san Koštunice i Tadića i stanje zamrznutog konflikta, što je samo drugo ime za - zamrznutu budućnost.
Tako se, međutim, prevashodno, otvara put sopstvenom samouništenju.
