PUTINOV RAT U RUSIJI

    Pripadinici Wagner grupe snimljeni u Rostovu na Donu 24. juna 2023. 

Ovaj tekst MASHA GESSEN napisala je nekoliko dana uoči Prigožinovoh puča potpunije oslikavajući Rusiju u danima uoči njegovog puča. 21. juna 2023. preneo ga je makedinski portal NEZAVISEN pod originalnim naslovom 
Putinov rat kod kuće
 
       

         Masha Gessen

Rat u Ukrajini ulazi u novu fazu, to je jasno. U sedmicama prije dugo očekivane kontraofanzive ukrajinskih oružanih snaga, niz napada u Moskvi i Belgorodskoj oblasti, u blizini granice s Ukrajinom, bili su najznačajniji slučajevi iznenadnih napada na rusku teritoriju od početka opšteg rata. U Belgorodskoj oblasti, naoružane jedinice zauzele su sela i uzele taoce. U blizini Kremlja u Moskvi su 3. maja oborena dva drona. Četiri sedmice kasnije, osam dronova srušilo se na stambene zgrade na periferiji grada. Od tada su se dronovi pojavili u još dvije ruske regije, Kursku i Voronježu. Zapadni mediji sugerišu da bi ovi napadi, u srcu Rusije, mogli oslabiti podršku ratu. To je pogrešan utisak.

Mnogi ljudi koji profesionalno, ili barem često, govore o rusko-ukrajinskom ratu – kreatori politike i ruski disidenti – rado prikazuju rat kao poduhvat usamljenog ludog tiranina. To je, kažu, "Putinov rat", za koji obični Rusi, barem oni koji aktivno ne ubijaju Ukrajince, ne snose nikakvu odgovornost. 
Istina je da da Rusijom upravlja neko drugi, a ne Putin, verovatno ne bi bilo rata. 
Istina je i da je Rusija totalitarno društvo u kojem ljudi imaju mali ili nikakav politički uticaj i gde čak i najblaži protest može značiti deceniju zatvora. Istina je da totalitarizam, po svojoj prirodi, lišava ljude mogućnosti da formiraju mišljenje. 
Ali istina je i da, pod takvim uslovima, većina običnih Rusa podržava rat. 
Ovo je ruski rat. Ovo je ujedno i naslov nove knjige Jade McGlynn, istraživač na Odsjeku za vojne studije na King's College London. Na osnovu podataka prikupljenih tokom devet godina, uključujući godine detaljnih intervjua sa ruskim ispitanicima, McGlynn pokazuje da je većina Rusa na neki način uložena u rat ili identificirana s njim.

McGlynn deli ruske stavove prema ratu u pet kategorija:
aktivna podrška,
pasivna ritualna podrška,
lojalna neutralnost,
apatija i
aktivna opozicija. 

Ekstremi uključuju neznatan broj ljudi. Kremlj brutalno suzbija antiratne proteste, ali, tvrdi McGlynn, takođe obeshrabruje aktivnu podršku ratu. Nije teško shvatiti zašto: revnosna podrška lako se pretvara u kritiku režima jer ne čini dovoljno i ne djeluje dovoljno odlučno da porazi Ukrajinu. 
Putinov režim dobija podršku – i topovsko meso – od velike većine Rusa: onih koji sa entuzijazmom ponavljaju naučene parole, ali osećaju da im nedostaje politički uticaj („pasivna ritualna podrška“); oni koji se pridržavaju "to je moja zemlja, ispravno ili pogrešno' (lojalna neutralnost) i oni koji će pristati na bilo šta jer vjeruju da će ostati sami. 
Pitao sam McGlynn misli li da bi se ovi stavovi mogli promeniti kao rezultat prelaska rata na rusko tlo. Ako ništa drugo, kaže ona, to bi neke ljude moglo gurnuti iz apatičnih u lojalno-neutralnu grupu. 

 Približavanje rata kući plaši ljude, ali strah rijetko služi kao katalizator za kritičko razmišljanje. Češće, to dovodi do onoga što politikolog Jeremy Morris, koji takođe proučava ruske stavove prema ratu, naziva "odbrambenom konsolidacijom".

Ljudski je za napad okriviti napadača, a ne sebe, svoju državu ili svog vođu. 
Ruska propaganda to ohrabruje i govori Rusima da su rat izazvali Ukrajinci. 
Na dan napada dronom u Moskvi, Putin je tog jutra održao neplanirani govor na specijalnom događaju u gradu, gdje je tvrdio da je Ukrajina, kao marioneta NATO-a, započela rat u Donbasu još 2014. godine, prisiljavajući Rusiju da konačno interveniše osam godina kasnije kasnije; da Rusija gađa samo strateški važne vojne ciljeve; da Ukrajina sada pokušava da eskalira sukob napadom na rusko tlo, nadajući se da će izazvati reakciju. 
Ništa od toga nije istina. 
Ali to je u skladu sa onim što ruska televizija ponavlja već više od godinu dana. Dronovi su došli kao opipljivi dokaz da je Ukrajina izvršila invaziju na Rusiju, kao da je to učinilo Putinove tvrdnje retroaktivno istinitim. Istorijski narativi često funkcioniraju na taj način.

Ali čekajte, mogli biste reći, zar Putin ne tvrdi da Ukrajina ne postoji? Tako je, čak i komentarišući udare dronova i kontraofanzivu (koju on naziva "ofanzivom"), Ukrajinu je nazvao "kijevskim režimom". 

Ali kontradikcije su glavno uporište totalitarne propagande. 

Veliki ruski sociolog Jurij Levada vjerovao je da su antinomije – parovi međusobno isključivih uvjerenja – bili ključni za razumijevanje sovjetskog totalitarnog mentaliteta. 

Primer sovjetske antinomije bio je: "Država nas uvek zezne" i "Ponosan sam što živim u najboljoj zemlji na svijetu". 

Nedavni događaji u rusko-ukrajinskom ratu proizvode slične antinomije. 

U Šebekinu, ruskom selu blizu ukrajinske granice u kojem su civili poginuli u očiglednom ukrajinskom napadu pokrenutom 1. juna, ljudi su se osjećali napuštenima od strane države. Ali dodaje McGlynn, "navikli su na to." Naravno da su bijesni zbog ubijenih civila. To može samo ojačati njihovu podršku ratnim naporima. 
McGlynn kaže da su njeni dugogodišnji sagovornici prestali da se upuštaju u duge "geopolitičke rasprave", u kojima su je često pokušavali uveriti da Ukrajina ne postoji. Možda je sada teže držati se ove argumentacije "ako bi vas mogli ubiti Ukrajinci koji su apsolutno uvereni da su Ukrajinci". 

Funkcija kontradiktorne, destabilizirajuće propagande je da obeshrabruje razmišljanje. 

Zajedno sa strahom, to totalitarne subjekte čini pasivnim. 

Ruski državni mediji su napade na rusku teritoriju tretirali kao užasne i beznačajne. U jednoj večernjoj emisiji, na primer, propagandisti Roman Babayan i Margarita Simonyan počeli su pričom o tome kako se "neprijatelj" nadao da će upadi na rusku teritoriju destabilizirati rusko društvo i potkopati podršku ratu. "To se radi da dobijete užasne scene", rekao je Simonyan, "da se svi zgrozimo, uplašimo, prestanemo podržavati ciljeve i uzroke naše specijalne operacije, uplašimo se i počnemo da protestujemo i tražimo da se sve vrati na staro , kako je nekada bilo, samo što zgrade u Belgorodskoj oblasti više ne gore.“ Ruski mediji objavili su fotografije na kojima se vide gusti oblaci crnog dima kako izbijaju iz stambenih zgrada u Šebekinu. Ali minut kasnije Babayan je krenuo da odagna opasnost. Prema njegovim rečima, u napadu na Šebekino učestvovalo je samo sedamdeset boraca: "To nije ozbiljna pretnja".

Propagandisti su borce nazivali "neprijateljima" ili "onima", izbjegavajući riječi "Ukrajina" i "Ukrajinci" (koje ne postoje). 

U stvarnosti, međutim, ljudi koji su preuzeli odgovornost za napade u Belgorodskoj oblasti identifikuju se kao Ruski dobrovoljački korpus i kažu da su ruski državljani koji se bore na strani Ukrajine. 
Samo mali broj korisnika ruskih medija – onih koji pomno prate ratne vesti na Telegram kanalima – saznao je da su Ukrajinci koji su izvršili napade na rusku teritoriju zapravo Rusi. 
Takođe bi mogli saznati da članovi Ruskog dobrovoljačkog korpusa imaju ekstremno desničarske nacionalističke stavove i da se, u njihovim umovima, bore ne samo za nezavisnu Ukrajinu, već i za etnički homogenu Rusiju. 
Ovo se bizarno uklapa  u rusku propagandu koja Ukrajince označava kao "naciste" - samo su ti borci Rusi. 

Ali odnos između propagande i stvarnosti nije toliko važan u Rusiji.

U američkoj mašti, rusko javno mnijenje funkcioniše slično kao američko javno mnijenje, barem onako kako mi mislimo da funkcioniše. 
Na primer, kada je dovoljan broj američkih porodica osetio uticaj Vijetnamskog rata, uobičajeno se veruje da se podrška ratu pretvorila u protivljenje. 
Ovaj narativ izostavlja neke važne događaje, kao što je objavljivanje Pentagonovih dokumenata, koji su Amerikancima otkrili da ih je vlada lagala o ratu. Što je još važnije, Pentagon Papers su objavljeni – distribuirani na sistematski način koji je naglašavao i dokumente i reakciju javnosti na njih. 
Američko društvo je imalo strukture javnog prostora neophodne za kruženje informacija i stavova. Rusija to nema. 
Ruske porodice, čiji su sinovi ili muževi poginuli u ratu, ne vide svoju sudbinu u medijima ili na licima sličnih porodica prikazanih u medijima. 

U nedostatku javnog prostora, ratni gubici su lične tragedije, a ne kolektivna iskustva.

Amerikanci znaju da je aktivni protest u Rusiji gotovo nemoguć. Čak i najkrotkiji javni gestovi neslaganja mogu odvesti ljude u zatvor. 

Uzmimo, na primer, Sašu Skočilenku, tridesetdvogodišnjeg umetnika iz Sankt Peterburga koji je u sudskom pritvoru više od godinu dana zbog navodnog zločina širenja lažnih informacija jer je cene u supermarketima zamenio detaljnim opisima Opsada Mariupolja. 

Ono što Amerikanci često ne mogu ni da zamisle je cena tihog neslaganja, neslaganja u društvu toliko atomizpvanom da su strah i ljutnja na neprijatelje sve što ih drži na okupu. Čak i ako ni sa kim ne delite svoje sumnje – a možda i zato što to ne činite – psihološka cena da budete sami suočeni s ratom je obeshrabrujuća. ,

Merenje javnog mnijenja u totalitarnom društvu je veoma teško. 

Javnosti nema, a ljudi su aktivno sprečeni da formiraju mišljenje. Istraživanja kakve McGlynn provodi – zasnovana na dubinskim intervjuima u kontekstu dugoročnih odnosa s ispitanicima – su informativnija, ali, kaže McGlynn, čak i njeni dugogodišnji ispitanici postaju manje konkretni u svojim odgovorima. 
Da li izbjegavaju pitanja iz straha ili zato što su pali u apatiju, ili oboje? 
Gotovo da ne postoji način da se to utvrdi. 
Kao proxy, McGlynn koristi podatke o potrošnji medija i primećuje zanimljivu stvar: nakon nekoliko godina opadanja televizijske gledanosti, Rusi se vraćaju televiziji, iako se čini da televiziji veruju manje nego ikad. Pažljiviji pogled pokazuje da oni ne gledaju državnu propagandu, koja zauzima većinu udarnih termina glavnih nacionalnih kanala, već uglavnom dramske programe. Oni beže u jednu od najpasivnijih zabava koja im je dostupna. To je upravo mjesto gdje Kremlj želi da oni budu.

Iako je malo verovatno da će nedavne promene u rusko-ukrajinskom ratu potkopati podršku, nešto se menja. 
Čini se da po prvi put nakon mnogo godina Rusija ima političke aktere osim Putina. 
Krajem maja, Jevgenij Prigožin, vlasnik privatne vojske poznate kao Wagner grupa, koja je pomogla Rusiji da preuzme kontrolu nad nekim od ostataka grada Bakhmuta, ne samo da je preuzeo zasluge za ovu navodnu pobedu, već se i uključio u javnu svađu  sa ministrom odbrane Sergejem Šojguom. 

Čini se da se imidž monolitnog vojnog napora Rusije, koji je već razbijen, konačno srušio. 

Nekoliko nedelja kasnije, Vjačeslav Gladkov, guverner Belgorodske oblasti, odgovorio je na zahtev Ruskog dobrovoljačkog korpusa za sastanak, napet, ali spreman da pregovara o oslobađanju talaca. 

U ruskom cirkusu, ovi javni ispadi stvorili su kratkotrajnu iluziju izbora – nagoveštaj politike. Možda nije ono što Zapad zamišlja ili želi, ali svakako to nije ono što želi Putin.

* Masha Gessen je rusko-američka spisateljica i novinarka i aktivistkinja. Autorka je jedanaest knjiga, među kojima je i "Preživljavanje karte za automobil". Saradnica je poznatog časopisa New Yorker, gdje se i objavljen i ovaj tekst 18.juna 2023.)
** radni prevod FBD