Rusi, rat i Putin

                                                                                                                                                   Foto: EPA-EFE/YURY KOCHETKOV

YULIA LATININA ruska spisateljica i novinarka,  najpopularnija voditeljka radija Eho Moskve, koji je Putinova administracija  zabranila i stalna kolumnistkinja ruskog dnevnika NOVA GAZETA koji je takođe Putinova administracija ugušila, ali je on nastavio da izlazi u inostranstvu, objavila je 4. februara 2023. tekst o Rusima i njihovom odnosu prema ruskoj agresiji na Ukrajinu i Putinu.
Originalni naslov glasio je
>Vosjka odvojena - Putin nije uspeo da natera ruski narod da podrži rat u Ukrajini. 
Ali u tome gotovo da nema zasluga samog društva<
 

      Yulia Latynina

Koliko Rusa podržava rat?

Dva broja mi se čine relevantnim.

Prvi. Prema podacima Levada centra, prema svim anketama, čak i direktno pitanim, imamo čistih 20 odsto koji od samog početka i sada ne podržavaju rat i ne plaše se da o njemu pričaju .

Drugu cifru u razgovoru sa mnom izneo je Aleksej Minjailo, osnivač istraživačkog projekta „Hronike”. U odgovoru na pitanje: „Ako Putin odluči da povuče trupe iz Ukrajine bez postizanja svojih ciljeva, da li biste podržali takvu odluku? “, 35% ispitanika je odgovorilo: „Neću to podržati.’’ Čudno je da ove brojke nema u objavljenom izveštaju Hronika, ali mi je Minjailo poslao podatke.

Zašto mi se ovi brojevi čine reprezentativnim? Jer u prvom slučaju govorimo o broju Rusa koji su spremni da otvoreno iznesu svoje mišljenje, čak i ako je opasno , a u drugom o broju Rusa koji žele da se bore, čak i ako je Putin protiv toga .

Dakle, vrlo primitivno, možemo računati.

35% ruskog stanovništva trenutno su tvrdoglavi fašisti,
20% je otvoreno protiv rata i ne plaši se da iznese svoj stav,
ostali su sumnjičavi ili ravnodušni.

Uz to:
najmanje 15% krije da je protiv rata.
50% anketiranih je za mirovne pregovore .
(40% protiv).
34% veruje da snose „moralnu odgovornost za smrt i razaranja civila u Ukrajini“.
(60% misli da ne misle).

U odgovoru na pitanje „Kojem političaru verujete“, samo 44 odsto navodi Putina.
Samo 3% ispitanika navodi „pobedu nad nacizmom“ kao pobednički ishod rata .

A prilično servilni šef VTsIOM-a, Valerij Fedorov, u svom novogodišnjem intervjuu , žali se da je dve trećine Rusa za mirovne pregovore, a samo 15-20% želi da „zlomi reptila“ po svaku cenu.

Oni koji nisu pucali

Najveći pritisak su oni koji su protiv Putina i njegovog rata. Protiv njih su doneti drakonski zakoni. Zatvaraju ih, zatvaraju, proteruju sa posla, truju.
Više od 19.000 ljudi privedeno je na protestima u 226 naselja. Ilja Jašin je dobio 8,5 godina, Aleksej Gorinov - sedam.
I dalje ljudi izlaze. „Za osam meseci znamo samo za 18 dana kada ruske snage bezbednosti nikoga nisu pritvorile zbog antiratne pozicije“, napisao je OVD-Info u oktobru 2022.

Međutim, ovih protesta je malo u poređenju sa realnim brojem nezadovoljnih. Razlozi za to su očigledni.

Prvo, u Rusiji ne postoji „balon mladih“ ( sociološki termin koji ukazuje na proces naglog porasta broja mladih među radno aktivnim stanovništvom. – ), glavne komponente revolucija.

Drugo, rusko društvo je atomizovano. U svakoj diktaturi, u prisustvu snažnog represivnog aparata, javlja se problem slobodnog jahača (ovo zapažanje dugujem prof. Antonu Sobolevu, koji je opširno proučavao ovaj fenomen i sada predaje na Univerzitetu Teksas).

„Slepi putnik” želi da se sruši krvavi režim, ali bi da to uradi neko drugi.A on sam bi najradije da se vozi ovim vozom besplatno.

Problem "slobodnjaka" obično se prevazilazi kroz horizontalne veze u društvu. Plašite se da izađete na proteste, ali ako izađe šestoro vaših studentskih drugova, onda je nemoguće ne izaći, jer se i više od sankcija vlasti čovek plaši prezira komšija. Zato su, na primer, komunalni protesti tako česti u Kini. U ruskom društvu horizontalne veze su uglavnom pokidane. Ovo je teško nasleđe SSSR-a, koji je uništio sve takve veze: čovek je zavisio od države, a ne od porodice, klana ili malog tima.

Treće, u ruskom društvu nema alternativnih centara moći, moćnih političkih ili oligarhijskih grupa, kojih je, na primer, bilo mnogo u Ukrajini. Ovo je uslov neophodan za trijumf svake revolucije usmerene protiv diktatora. Za dvadeset godina Putin je eliminisao ove centre moći i postigao svoj cilj.

Umesto ovih alternativnih centara postoji ogroman represivni aparat. Status svih ovih ljudi zavisi od Putina. U stvari, pruža im se prilika da pljačkaju Rusiju u zamenu za služenje diktatoru. Reč je o 340.000 Nacionalne garde, milion policajaca, 350.000 oficira FSB, 50.000 u tužilaštvu i 20.000 u Istražnom komitetu. Ovo neće odgurati ni cveće ni teroristički napadi.
I u SSSR-u, dok je bilo beskorisno, nisu izlazili na ulicu. Ni u Kijevu ni u Viljnusu nije bilo masovnih protesta protiv invazije na Čehoslovačku.

Četvrto, nezadovoljni sebe smatraju manjinom. Ovo je samo po sebi pogubno. Prvi korak totalitarne diktature koja želi da postigne jednoumlje je tvrdnja da takvo jednoumlje već postoji.
Kao što pokazuje Ašov eksperiment, čovek je programiran da izabere rešenje koje bira kolektiv, a ne ono koje je ispravno.

I, ništa manje važno: pored gigantskog represivnog aparata, rusko društvo pati od totalnog ispiranja mozga i naučene bespomoćnosti.

Od korejskih logora do Putinovih zatvora

Izraz "ispiranje mozga" je sada postao uobičajen.
Ali malo ko se seća kada se pojavio – a prvi put ga je upotrebio 1950. godine novinar Edvard Hanter i bio je tačna kopija kineskog maoističkog izraza „si nao“, bukvalno „ispiranje mozga“, – pa, u smislu prevaspitavanja reakcionarne buržoazije ispravnim idejama komunizma.
Činjenica je da je 1950. godine počeo Korejski rat, da su američki vojnici završili u korejskim koncentracionim logorima, a da su se SAD ssuočile sa nečuvenim problemom.

Koncentracioni logori su postojali i ranije – u Nemačkoj. Ali tamo su bili logori za istrebljenje. Jevreji oslobođeni iz ovih logora nisu plakali za Firerom i nisu bili željni da učestvuju u izgradnji nacionalsocijalizma.

                                                                                                                                                                       Photo New Yorker 

Druga stvar je bila s jednostavnim američkim momcima iz Oklahome i Minesote, koji su pali u ruke Kineza u Koreji. Tokom rata, oko pet hiljada zatvorenika potpisalo je kolektivna pisma sa zahtevom za prekid rata, osudilo američke imperijaliste i počelo da priznaje da su lično koristili biološko oružje. A na kraju rata, 23 zarobljenika su odbila da se uopšte vrate u Sjedinjene države. Bili su odlučni da nastave da grade komunizam sa svojim kineskim drugovima.

Amerikanci su bili zadivljeni. Nakon što su pušteni iz zatočeništva, skoro svi preživeli su prošli višesatno ispitivanje, što je rezultiralo užasnom slikom.

Smrtnost među zatvorenicima iznosila je 38%. Bili su slabo hranjeni, podvrgnuti višednevnim marševima bez hrane i bez mogućnosti da se ugreju. Ali najviše od svega, oni su obrađeni. Svaki zatvorenik koji je potkazao druga dobijao je cigarete ili hranu. Isporuka je procvetala. Stotine ljudi otkucavalo je svoje drugove. U logorima je vladala atmosfera partijskih čistki. Propagandni novinari - Alan Vinington iz Daili Vorker-a ili Vilfrid Burchett iz Ce Soir-a– lično je pričao zarobljenicima na njihovom maternjem jeziku o strahotama imperijalizma i kapitalizma. Ratni zarobljenici su s vremena na vreme klečali, plakali i kajali se što su imperijalisti. Oni koji nisu priznali samo su demonstrirali svoj imperijalizam. Od kuće su stizale samo loše vesti. Ako je došlo pismo sa rečima podrške, ono nije prosleđeno. Ako je žena vojnika odlučila da se razvede, pismo će sigurno biti prosleđeno. Korejci i Kinezi su nastojali da obezglave svaki protest i spreče formiranje bilo kakve grupe. Svaki vođa je nemilosrdno uništen, ljudi su bili apsolutno razjedinjeni. Poznat je slučaj kada je 40 vojnika nemo posmatralo kako je jedan od komšija izbacio tri pacijenta iz barake u ledeno blato (koji su kasnije umrli). Na pitanje: „Zašto se niste umešali?“ stigao je odgovor: „To se nas nije ticalo“.

Putinova vlada ispira mozak Rusima već 20 godina. I to ne samo uz pomoć propagande, već i fizičkim obesmišljavanjem svakog protesta. Svakom se kaže da je sam. Taj otpor je uzaludan. Šta će mu doneti. To ljulja čamac - samo je još gore. Lideri su maltretirani, podmićivani ili zastrašivani.

Biti lider u Putinovoj Rusiji je kao biti vođa u korejskom logoru za zarobljenike.

Trovanje Navaljnog, a potom i zatvor, nisu samo trovanje i zatvor. To je znak: sa šalom je gotovo. Putin ima 340 hiljada u šlemovima i toljagama. A ti si go, bespomoćan, s rukama vezanim iza leđa. Pa, hoćemo li se boriti?

Nije ni čudo što je reakcija velike većine nezadovoljnih ratom bila bekstvo. Bežali su pre rata, trčali su posle rata. To je savršeno logičan odgovor u datim okolnostima. Ono što je upadljivo nije da su pobegli. Zapanjujuće je što su , čak i pod ovim okolnostima, desetine hiljada protestovale.

U tom smislu ne bi trebalo, posle Putinove propagande, ponavljati da je sav narod ujedinjen oko Firera. Upravo to i jeste efekat koji propaganda želi da postigne. Da je sve beskorisno, da su svi ujedinjeni oko vođe, i da ste ako protestujete - sami.

Ljudi koji se bore protiv Putina sa oružjem u rukama, štiteći svoje porodice od genocida, imaju pravo na bilo kakvu izjavu, ne biraju reči tokom rata. Prilično je smešno, međutim, kada im se pridruže i neki evropski političari, pa umesto da podrže one koji se pod udarima toljage izvijaju u blatu, oni sa duhom civilizacijske nadmoći pitaju: „Zašto vas je tako malo?“ U istom stilu je Marija Antoaneta je savetovala one koji nemaju hleba da jedu kolače.

Čudno je nuditi proteste protiv rata u Vijetnamu kao primer Rusima. Protesti nisu ometali karijeru – pomogali su joj; da ne spominjem da su radili za jednu od najmonstruoznijih diktatura koje je čovečanstvo poznavalo. Džejn Fonda je nastupila pred vojnicima Vijetkonga, koji su se prema svojim sunarodnicima ponašali potpuno isto kao i Korejci – i vratila se da zablista u Holivudu.

Kako su Mongoli protestovali?

Čovečanstvo, kao što znate, tokom svoje istorije nije činilo ništa osim protesta protiv agresivnih ratova koje su pokrenuli tirani koji su njim vladali. Huni su užasno protestovali kada je Atila masakrirao građane Rimskog carstva. Akađani su se podigli kao zid kada je Sargon opljačkao sumerske gradove. A kako su Mongoli protestovali protiv delovanja svojih trupa je samo školski primer masovnih protesta.

I samo se Rusi, znate, ne bune. Kažu da je ovo genetski defektna nacija i rođeni imperijalisti.

U stvari, tužna istina o čovečanstvu je da čovek, ako je nekažnjen i prosjak, sa zadovoljstvom kolje svoje komšije, a rat je stvar koja obično ujedinjuje jedan narod. Nacizam je, avaj, instinktivna konformacija koju javna svest prihvata tokom rata. "Ili oni - ili mi."
Opisi Persijanaca od strane Grka ili Hananaca u Bibliji su, prema savremenim standardima, čisti nacizam. I svi velikani svetske istorije, od Aleksandra Velikog do Napoleona, spremni su kao kandidati za Hag, kao i junaci Ilijade.

U skorije vreme, u istoriji čovečanstva, videli smo slučajeve kada je jedan narod zaista masakrirao drugi narod na nacionalnoj ili verskoj osnovi, a ceo narod je učestvovao u ovom ludilu.

Znamo kako su Tutsi poklani u Ruandi. Kao i 1941. godine, kada su nacisti pokrenuli genocid nad Jevrejima, širom Evrope: od Francuske do Rumunije, postojao je ogroman broj ljudi koji su želeli da se priključe legalnom lovu na ljude. Kako su obični ljudi u Turskoj svojevoljno učestvovali u genocidu nad Jermenima, kao i nad Grcima i Asircima, i kako su obični dobri Parižani za vreme Vartolomejske noći kamenovali Hugenote.

Putin je upravo to – raspirivanje duboke etničke mržnje po principu „vi ste iz jednog naroda, a ja drugog i ništa drugo nije važno“ – računao je Putin.

Štaviše, čitava njegova politika u okupiranim zemljama Ukrajine bila je dizajnirana upravo tako. Nećemo leteti, već ćemo plivati. Neću moći da nateram Ukrajince da priznaju da su Rusi, ugledajući se na korejske koncentracione logore, već ću Ruse naterati da mrze Ukrajince i obrnuto.

To su logori za filtriranje, masovna bombardovanja, napadi na infrastrukturu, tenkovi koji pucaju na civilna vozila koja pokušavaju da pobegnu, i, bez presedana u istoriji modernog društva, svesna transformacija vojske u Ajnzac grupe, kao u vreme Atile ili Tamerlana, dizajnirani su za zlo.

Dakle, po standardima ljudske istorije, Putin nije uspeo.

Praktično cela ruska intelektualna elita nije na strani Putina, već na strani Ukrajine. I svi reperi su protiv rata. Nezavisni influenseri su protiv rata. Pugačeva je protiv rata. Meladze šapuće: „Slava Ukrajini“. U komentarima na mojim strimovima hiljade Rusa slave oslobođenje Hersona i raduju se uspesima ukrajinske vojske.

Možete li da zamislite da bi tokom jermensko-azerbejdžanskog, ili gruzijsko-abhaskog, ili palestinsko-izraelskog sukoba, postojao značajan deo naroda koji bi se radovao uspesima strane vojske?

Putin nije uspeo da ovaj sukob učini totalnim za Rusiju. Za značajan deo ruskog društva to je ostao sukob tiranina ,koji je porobio svoj narod, sa narodom koji ne može da porobi.

Reći ćete mi da govorim o intelektualnoj eliti, omladini i stanovnicima velikih gradova. Upravo među ovim kategorijama podrška Putinu je minimalna, a među lumpenima, penzionerima i u provincijskim gradovima naći ćete najčistije primere Putinovog nacizma.

Veliki razgovor o ratu Zapada protiv prokremljskih medija - RT i drugih - sa istoričarem i medijskim stručnjakom Iljom Jablokovom

Prigovoriću: Čak i među njima Putinova propaganda je propala. Činjenica je da imate jedan, ali nepogrešiv način za merenje efikasnosti totalitarne propagande. Naime, idu li ljudi u smrt ili ne? Evo, na primer islamisti.

A kod Putina, umesto fanatika sa zapaljenim očima,u vojsku se regrutuju robijaši, mobilisani kukaju o gladovanju, a sam proces mobilizacije se pretvorio u darvinovsku selekciju. Ko je pametniji, taj beži. U Putinovoj parodiji Rajha samo su leševi stvarni, ali je entuzijazam lažan i postoji, poput Putinovih vunderkinda, samo na TV ekranu.

Jedinstvena je situacija u istoriji sveta da je toliko totalitarina propaganda proizvela toliko malo entuzijazma.

U velikoj meri, kontroverza protiv „dobrih Rusa“ je zbog toga. Kao što smo već rekli, svaki rat, posebno onaj koji se vodi na nacionalnoj osnovi, doprinosi potpunom razdvajanju njih/nas. „Rusi koji su protiv rata“ se ne uklapaju u ovu sliku. Nekako je zgodnije ukloniti ih. Objasnite da su i oni loši. Zašto? Jer i oni su za Putina. Pa ako ne za Putina, onda za vojsku. Pa, ako ne za vojsku, onda za imperiju, koja se mora uništiti.

One Ruse koji su ovim uvređeni, da podsetim da nisu oni ti koji se ubijaju po nacionalnoj osnovi. Kada naoružani okupator u razgovoru sa suprugom kaže da ukrajinsku decu „treba zadaviti u materici“, on dodaje „Ja to radim“. A kada vas izgrde na Fejsbuku u odgovoru, znate, drugačije je. Kad vaša vojska udesi Buču, jedino o čemu možete pričati je Buča. U suprotnom, bićete kao imam koji posle još jednog terorističkog napada osuđuje ne teroristički napad, već „islamofobiju“.

Ali, s druge strane, teško je ne primetiti da je većina potraživanja onih Rusa koji su protiv rata skrojena po jednom modelu. „Svi Rusi su imperijalisti i nacisti, a ako to poriču, to samo dokazuje njihov imperijalizam. Ovakav pristup šteti saveznicima i pomaže Putinu. On onima koji se protive ratu usađuje dodatni osećaj naučene bespomoćnosti.

Iz istog razloga, inače, oni koji su protiv rata ne bi trebalo da govore o Putinovoj vojsci kao „našoj vojsci“, u smislu „naša vojska čini zločine“. Ne! Zašto? Zamislite da se u zemlji vodi građanski rat i da crveni ubijaju bele. Ti si belac. Da li su Crveni „vaša vojska“? Nećete reći: „Naš FSB“?

LJudi koji su dobili pozive treba da shvate da se značajan deo društva ne slaže sa njihovim budućim postupcima i da ih ni sa jedne strane ne smatra „svojom vojskom“. Moraju da shvate da ih ne mobilišu u vojsku, već u organizovane kriminalne grupe.

Zašto propaganda nije uspela

Ponovo se Rusima zamera što nisu aktivno protestovali protiv rata. Nikad ne znate na šta je Navaljni pozvao s „ tovarenjem auto-vagona telima“ kako bi se zaustavio rat? On je imperijalist gori od Putina. Pa šta ako Jašin dobije 8,5 godina? Koliko je njih, tih Jašina? Pa šta ako Rusi donesu cveće u čast poginulih u Dnjepru? Grabe i nose. Ali, malo nose.

Ovo je jednostavna igra: postavljati sve veće zahteve prema ispitaniku iznova i iznova, a kada se odseče, oprati ruke sa osećajem superiornosti. Godine 1968. sedam sovjetskih disidenata izašlo je na trg u znak protesta protiv uvođenja trupa u Čehoslovačku, i nazivali su ih herojima. Po današnjim standardima, trebalo bi ih mešati sa prljavštinom. Kako? Sedam? Ukupno? Tako malo? A vojnici? A šta je sa Litvancima, Kazahstanima, Letoncima, Estoncima, Moldavcima, mobilisanim u trupe poslate u Čehoslovačku? Zašto su oni poslušno otišli ​​u vojsku?

Avaj, tužna osobenost čovečanstva je to što u diktaturama uglavnom ima malo protesta, a posebno protiv osvajačkih ratova. Kada je Irak izvršio invaziju na Iran, niko nije izašao na ulice da protestuje. U Palestini ne izlaze da protestuju protiv terorističkih napada na Izrael. U trenutku kada pišem ove redove, još jedan diktator mnogo uspešniji od Putina pokušava da malo po malo oživi Otomansko carstvo.

Teško mi je da zamislim da bi zbog toga u Istanbulu bilo bar protesta, a da će opozicija Erdoganu skupljati grejalice, lekove, pa još više oružja za Jermene odsečene u Nagorno-Karabahu. Istovremeno, ne čujemo da su Turcima u Evropi izneli tvrdnje i zamerili turskoj opoziciji da je njihov narod večni rob.

Dakle, ponašanje Rusa zaista nema analoga u istoriji diktatura; ali ne zato što je većina „za“, već zato što je manjina – sasvim opipljiva i opipljiva – kategorički „protiv“.

Nema ničeg čudnog u tome što se tokom uvođenja masovnog, totalnog jednoumlja i servilnosti u društvu pojavi mnogo ljudi koji iskreno počinju da veruju u krvave gluposti – nema ništa čudno. Pažljivo proučavanje istorije čovečanstva ne daje osnova za optimizam u ovom pogledu.

Za mene je pitanje upravo drugo: zašto nema jednoglasnosti? Zašto Rusi ne stoje u redovima u vojnim odsecima, već donose cveće na spomenik Lesji Ukrainki u Moskvi? Zašto Putinizam nije postao totalan, kao komunizam pod Staljinom ili nacizam pod Hitlerom?

Naravno, može se laskati nadom da je to zbog njegovih dizajnerskih nedostataka, jer u stvari nema Putinizma kao integralne ideologije, već postoji samo gomila na brzinu nagomilanog PR-a, čiji ciljevi i zadaci si promenljivi. Ne samo svake godine, već svakog meseca. Teško je voditi sveti rat ako je zabranjeno nazvati ratom a kažu da je ovo SVO.

U stvari – avaj – sve totalne ideologije u istoriji čovečanstva bile su raspoređene po istom principu. Od vernika se tražilo, u zavisnosti od konkretne situacije, da veruju prvo u jedno, a zatim u drugo. Malo je američkih boraca protiv fašizma izgubilo veru u Staljina nakon što je sklopio savez sa Hitlerom. I sledbenici nesrećnog buntovnika Isusa, koji je obećao da će udariti rimsku vojsku vatrom iz njegovih usta, odmah nakon što se anđeli nisu dogodili, počeli su da veruju u Drugi dolazak.

Kako ruski tabloidi igraju temu „specijalne operacije“ sa naslovima ... i novinskim izdanjima sa Putinom na naslovnoj strani

Ono što je presudno za neuspeh putinizma, po mom mišljenju, bilo je nešto drugo.

Prvo, previše Rusa savršeno dobro vidi kako žive oni koji pozivaju na umiranje, a kako oni koji su pozvani da umru. Strogi propovednik u kostrijeti i lancima, koji govori o samopožrtvovanju i samoodricanju, ima šanse za uspeh – ali je malo verovatno da će papa, zaglibljen u raskoši, mitu i telesnim gresima, imati isti uspeh. S pozadinom palate u Gelendžiku i italijanskih vila, Putinova borba protiv Zapada izgleda bledo.

I drugo, i ovo je najvažnije, Putin je izgubio.

Gusti miris senilnog neuspeha, državnih naftalina i leševa koje jedu pacovi visi nad celim njegovim poduhvatom.

Da je Kijev zaista zauzet za tri dana, onda bi, budite uvereni, entuzijazam prešao razmere, kao posle Krima, a Pugačov i Meladze bi ćutali, pa bi ga čak i Evropa progutala i uhvatila se posla kao uobičajeno, kao posle Gruzije.

Tada bi se solidna većina zadovoljila sa SVO, kao što je bila s aneksijom Krima. Ali Putin se ugušio s Kijevom. A pošto su se priče o potrebi žrtvovanja života za sopstvenog predsednika i njegov Gelendžik, pancir i sto od 15 metara pojaviletek nakon što su Oružane snage Ukrajine počele da tuku okupatore, malo je entuzijasta. A oni koji jesu, uglavnom su među penzionerim, koje ne možete da regrutujete, i od bezbednosnih snaga koje imaju rezerve: čupaju pobunu u pozadini i teraju druge na klanje.

Dakle, prema rečima šefa Sveruskog centra za istraživanje javnog mnjenja, nema posebne zasluge ruskog naroda što je partija „slomila reptila“ 15-20%. To je u potpunosti zasluga ruskih osrednjih generala i podmitljivaca. To je zbog činjenice da je Putinova slika sveta pobožno dizajnirana za njega. Ovo je savršena vera za bunker. Na kraju krajeva, to je jednostavno kao i čizme od filca. Putin sa zadovoljstvom veruje da će ceo ruski narod, kao jedan, položiti svoje živote za njega. Malo ko ima motiv da deli ovo uverenje.

                                                                                                                                                   Olesya Krivtsova /Photo: sa Twitter-a/

U Rusiji je situacija drugačija. Kada je 19-godišnja studentkinja Olesja Krivcova objavila dve antiratne objave na Instagramu, policija je tokom pretresa mahala maljem ispred lica ležeće devojke i prenela joj pozdrave od Vagnerovog PMC-a. Prijatno je i zgodno ljude poput Olesje Krivcove nazvati genetskim smećem i rođenim robovima. Svi koji je tako zovu postaju viši od genetskog smeća Krivcove. On bi našao način da maljem pobedi policajca.

Uporedimo situaciju u Rusiji sa situacijom u Gruziji. Tamo, uprkos „revoluciji ruža“ i reformama bez presedana koje je sproveo Sakašvili, nema masovnih protesta koji zahtevaju njegovo oslobađanje. Razlog: obezglavljena partija (sva tri poslednja lidera Nacionalnog jedinstva, obično nakon malo vremena u zatvoru, počinju da deluju protiv Sakašvilija), tituški, korupcija, demotivacija i propaganda koja tvrdi „ako se Nacionalno jedinstvo vrati na vlast, Putin će onda bombardovati Gruziju“. Gruzijski aparat suzbijanja još se nije približio Putinovom, ali tehnologija naučene bespomoćnosti već postoji.

Zašto se Rusi ne okupljaju u znak podrške ratu

Ali aspekt situacije koji najviše otkriva leži negde drugde. Ne u nedostatku skupova protiv rata. Već u nedostatku dobrovoljnih skupova podrške.

Zašto se manjina ne izlaže pendrecima interventne policije, naravno, jasno je. Ali, evo većina, Putinova većina, gde je?

40% Rusa je protiv mirovnih pregovora. 35% - za nastavak rata po svaku cenu. 60% ne oseća nikakvu odgovornost za smrt i razaranja u Ukrajini. Njima je ispran mozak.

Pa gde su oni, ne kažem „na frontu“ - na mitinzima? Ne! Umesto toga, državni službenici se zadužuju u regionima, a statisti u Moskvi za 500 rubalja po osobi. Kakvi su to fanatici koji se ne okupljaju drugačije nego po naređenju? Pogledajte Hitlerove govore. Razjarenoj gomili. Tako izgleda fanatična podrška.

Naučena bespomoćnost koju Putin usađuje stanovništvu već 20 godina sada igra i protiv njega. Izgradio je državu nevernika, a ne fanatika. Sada kada su potrebni fanatici, njih više nema.

*radni prevod FBD