Putin i ruski generali

Ministarstvo odbrane Rusije je 11. januara objavilo promenu Komandanta ruskih trupa u Ukrajini. Umesto generala Sergeja Surovikina, rusku trupe u Ukrajini sad predvodi načelnik Generalštaba Valerij Gerasimov. 
Otkud ova smena?
Surovikin je čak uspeo da postigne  neke taktičke uspehe u ratu - mada pre svega besomučnim i zločinačkim bombardovanjem.
Gerasimov se, pak,  smatra generalom poslušnijim prema Kremlju.


Gerasimov, Putin i Surovikin

U odsustvu javnih nagađanja u samoj Moskvi ruski portal MEDUZA preneo je analizu koju je za NEW YORKER napisao ROB LEE  iz Instituta za spoljnu politiku ( FPRI )
Ovde prenosimo članak kako je njegove ključne delove svojoj javnosti preneo ruski portal 18. januara 2023. pod originalnim naslovom  
„Odugovlačenje je obeležje Putinove strategije. Čeka da nešto krene po zlu” 


            Rob Lee

O Putinovoj glavnoj strategiji

Jedno od obeležja ruske strategije je odugovlačenje: to jest, Putin čeka da se stvari uspore ili da stvari krenu naopako pre nego što donese bilo kakvu tešku odluku. Na primer, dugo se opirao najavi mobilizacije. Građani su strahovali da bi se to moglo dogoditi već 9. maja ili kasnije tokom ljeta 2022. Ali saopštenje je stiglo tek krajem septembra, kada je, nakon gubitka većeg dela oblasti Harkov i neuspešne ofanzive u oblasti Herson, svima postalo očigledno da Rusi nemaju dovoljno ljudstva da drže liniju fronta.

O tome šta je Surovikin uspeo da uradi

Sa dolaskom Surovikina, vojna situacija za Moskvu značajno se poboljšala. Rusija je počela da udara na civilnu infrastrukturu - što jeste problem za Ukrajinu. Nakon povlačenja ruskih trupa sa desne obale Hersona, Surovikin je relativno uspešno stabilizovao front. I ostaje pitanje koja je strana u najboljoj poziciji u ovom "ratu iscrpljivanja". Mobilisane ruske jedinice imaju manevar za obuku i naoružavanje, a na kraju Moskva može steći prednost u ljudstvu.

Kratkoročna strategija je verovatno bila: „Sprečimo probijanje naših linija, pokušajmo zadržati ono što imamo i sačekajmo mobilizaciju. A onda možemo bolje i možda čak ponovo krenuti u ofanzivu.”

O ulozi Gerasimova u ratu

Čini se da je originalni koncept invazije na Ukrajinu u velikoj meri razvio Putin, zajedno sa FSB-om i nekoliko visokih zvaničnika u Kremlju. Ovaj plan je ruskoj vojsci bio nametnut jer su na kraju vodili kampanju koja je odstupila od njihove doktrine - i po tome kako su trenirali i kako su se borili i tako dalje. Gerasimov je, kao načelnik Generalštaba, na najvišoj vojnoj funkciji u Oružanim snagama Ruske Federacije, bez sumnje odigrao ključnu ulogu u ratu. Ali teško se može reći da je takva invazija  bila plan Gerasimova.

Zvanično, imenovanje Gerasimova za šefa ruske invazije objašnjeno je "proširenjem skale vojnih zadataka". Ovo bi potencijalno moglo biti tačno ako Rusija odluči da izvrši još jednu invaziju iz Belorusije. Drugo objašnjenje je unutrašnja dinamika. Postoje različita svedočanstva o grupacijama  u samom Ministarstvu odbrane RF. Ukrajinska obaveštajna služba povezala je Surovikina sa šefom Vagnerovog PMC - a Jevgenijem Prigožinom, dok je Gerasimov imao drugu frakciju. 

O uspehu  Wagner grupe 

Tokom rata u Siriji, Prigožinovi plaćenici su radili sa GRU. Jedan od Wagnerovaca je u svojoj knjizi napisao da je rusko Ministarstvo odbrane uznemireno što je PMC preuzeo sve lovorike za vojne uspehe u Siriji. 
Vlast u Rusiji uglavnom funkcioniše na osnovu ličnih veza sa Putinom. 
Očigledno, Prigožin ih ima. Kada su u aprilu ruskoj vojsci bile potrebne dodatne rezerve za borbu u Donbasu zbog značajnih gubitaka, Vagnerov PMC je počeo da igra važnu ulogu, jer je, za razliku od Ministarstva odbrane, već imao infrastrukturu za brzo regrutovanje ljudi za rat. Štaviše, broj plaćenika je značajno porastao zahvaljujući regrutovanim zatvorenicima.

PMC Wagner igra važnu ulogu u Bakhmutu i Soledaru, koji su bili najžešći sektori fronta poslednjih meseci. A osnivač vojne kompanije, Jevgenij Prigožin, namerno se pojavljuje kao javno lice ovog rata: odlazi na prve linije fronta, posećuje i nagrađuje ranjene, oštro kritikuje ruske generale.

O bombardovanju ukrajinske infrastrukture

Ruski raketni udari na ukrajinske elektrane pokušaj su da se rat učini skupljim i za ukrajinsku ekonomiju i za zapadne zemlje koje podržavaju Kijev. U tome postoji i element prinude – želja da se Ukrajina natjera na ustupke i pošalje signal Zapadu: „Morate prestatida podržavate Ukrajinu. Ne možete dobiti ovaj rat."

Ali jedno je jasno: Rusi se često fokusiraju na ono što se dešava u tekućem mesecu ne razmišljajući o tome kakav će biti rezultat posle dva, tri, četiri meseca. Takva bombardovanja obično ne prisiljavaju drugu stranu da popusti. Nema razloga da se verovati da će se Ukrajinci predati pod takvim pritiskom.

O isporuci zapadnih tenkova u Kijev

Bilo koja komponenta sama po sebi obično nije dovoljna da promeni tok rata. Ukrajina već ima dosta tenkova, uključujući i one koje je zaplijenila od Rusije. Tenkovi su svakako korisni, ali postoje i druge vrste oružja koje Ukrajina želi još više, kao što su udarni i bespilotni sistemi.

Ofanzivne operacije zahtevaju zajedničko djelovanje mnogo različitih vrsta oružja, uključujući borbena vozila pešadije i artiljerijsku municiju. Postoji mnogo novih tehnologija, ali osnove se još uvek ne razlikuju mnogo od Drugog svetskog rata.

Drugi problem je što Ukrajina dobija razne sisteme u malim serijama iz nekoliko zemalja NATO-a. Svi oni zahtevaju različitu logistiku, rezervne delove i obuku. U idealnoj situaciji, Ukrajinci bi bili snabdeveni istim oružjem. Zato se sada toliko priča o njemačkim tenkovima Leopard, koji su vrlo česti u oružanim snagama zemalja NATO-a.

O neuspehu ruske strategije 

U početku je rusko Ministarstvo odbrane ratovalo s Ukrajinom na drugačiji način nego što se to obično uči u ruskim udžbenicima o vojnoj strategiji. Činilo se da će Rusija primeniti obrazac rata s Gruzijom iz 2008. godine, ali u ambicioznijim i većim razmerama. Umesto toga, čini se da je Rusija primenila šablon iz 1968. ili 1979. kada je SSSR napao Čehoslovačku i Afganistan. To je bilo iznenađujuće, jer u obe pomenute operacije Rusi nisu očekivali veći otpor i nisu nastojali da unište oružane snage ovih zemalja. 

Dva prioriteta za invaziju na Ukrajinu bila su brzina i iznenađenje. Američkoj invaziji na Irak prethodile su višemesečne pripreme. Ruske jedinice nisu ni znale da idu u rat. Većina vojnika je za to saznala po dana pre početka invazije. Videli smo prvih dana rata kako su se ruski tenkovi kvarili, jer vojska nije imala vremena da se pripremi. Jednostavno im je naređeno da što brže napreduju prema ukrajinskim gradovima, a oni su se uključili u bitke za koje nisu bili spremni.

Teško je zamisliti da je moguće lošije pripremiti vojsku za invaziju nego što je to učinio Kremlj. Sam zaključak se nameće da se radilo o operaciji FSB-a. Plan je bio da se promeni režim u Kijevu, a tajna služba je verovatno mislila da imaju dovoljno saradnika [u Ukrajini] i da to mogu učiniti prilično brzo. I da će ruska vojska zauzeti gradove prije nego što APU bude imala vremena da odgovori. Ali nisu bili spremni za otpor Ukrajinaca.

*   Autor je viši saradnik u programu Eurasia Instituta za spoljnu politiku. On je doktorant koji istražuje rusku odbrambenu politiku na odseku za ratne studije Kraljevskog koledža u Londonu. 
Autor je bivši oficir marinske pešadije, Alfa Fellow, i gostujući saradnik u Centru za analizu strategija i tehnologija (CAST), ruskom think tanku fokusiranom na politiku odbrane 
** Radni prevod FBD