Online časopis IPS žurnal Medjunarodna politika i društvo, nemačke fondacije FRIEDRICH EBERT,
objavio je osrvt na novu knjigu koju je napisao
Larry Bartels Demokratija erodira s vrha: Lideri, građani i izazov populizma u Evropi .
Autorka osvrta je SHERI BERMAN
profesorka gradjanskog prava na
 Barnard College-u u New Yorku.
 
Originalni naslov njenog teksta objavljenog 5. septembra 2022. godine glasio je 
>Ko je kriv? Građani, elite i demokratija<


Korekcija percepcije populizma

 
      Sheri Berman  

Svako ko prati evropsku politiku preplavljen je pričama o krizi: o propadanju mejnstrim partija desnog i levog centra koje su decenijama stabilizovale evropske partijske sisteme; porastu antiestablišmentskih,  ksenofobičnih ,  populističkih partija;  fragmentaciji i stagnaciji zapadnoevropskih vlada; „ Brexitu “ u Ujedinjenom Kraljevstvu i usponu autokratskih lidera u Mađarskoj i drugim delovima istočne Evrope.

Konvencionalna mudrost locira uzrok ovih trendova u stavovima i preferencijama evropskih građana. Tokom proteklih godina, prema ovom mišljenju, Evropljani su postali nezadovoljniji demokratijom, izgubili su poverenje u uspostavljene političke institucije, razočarali se u Evropsku uniju, postali ksenofobičniji i tako dalje.

Ispostavilo se, međutim, da je ova konvencionalna mudrost pogrešna. Lari Bartels, jedan od najuticajnijih američkih proučavalaca javnog mnjenja, izborne politike i političkog predstavljanja, skrenuo je pažnju na Evropu u novoj knjizi, Demokratija erodira sa vrha: Lideri, građani i izazov populizma u Evropi. Pregledajući i analizirajući podatke o javnom mnjenju, on zaključuje da „što se tiče stavova i preferencija običnih Evropljana“ postoji ogroman jaz između „alarmantnog portreta demokratije u krizi“ koji tako dominira popularnom i naučnom diskusijom i „ prozaičnije stvarnosti savremenog evropskog javnog mnjenja'.

Da li je demokratija zaista u krizi?

Demokratija erodira sa vrha analizira mišljenje o širokom spektru kritičnih pitanja, uključujući državu blagostanja (o kojoj su stavovi ostali uglavnom stabilni i uglavnom pozitivni) i evropske integracije (manje-više iste, čak i u zemljama u kojima postoji strah od antiEU-Reakcije bile su najveće nakon krize u evrozoni). 
Ali njeni najzanimljiviji i najprovokativniji delovi se fokusiraju na populizam i demokratski razvoj.  

Bartels naglašava da je, uprkos neprestanim pričama o „ populističkom talasu “ koji ugrožava evropsku demokratiju, prosečan udeo glasova koji su populističke stranke dobijale 2010-ih bio „samo“ oko 12,4 odsto —  povećanje, ali prilično skromno, u odnosu na 10 ili 11 posto koje su ove partije dobile 1980-ih i 90-ih godina. 
Ali važniji je njegov argument da se ovo povećanje ne može pripisati promenama u stavovima građana, jer su u tom periodu desničarsko-populistički i antiimigrantski sentimenti zapravo opadali. 
On takođe napominje da je manja verovatnoća da će mlađe kohorte gajiti takvo osećanje nego starije, generacijska zamena će verovatno učiniti da to bude još manje preovlađujuće u budućnosti.

Ali nije samo tokom vremena populističko glasanje odvojeno od promena u stavovima javnosti; isto je tako i međunacionalno. 
Takođe, postoji mala korelacija, smatra Bartels, između desničarsko-populističkih ili antiimigrantskih osećanja u zemlji i udela glasova koje dobijaju populističke partije.

Predstojeći švedski izbori su savršena ilustracija . Švedska dosledno izlazi iz istraživanja javnog mnjenja kao evropska zemlja sa najnižim desničarsko-populističkim i antiimigrantskim osećanjima. 
Ipak, trenutne ankete pokazuju da su populističke Švedske demokrate druga najveća stranka u zemlji, samo 10 odsto iza socijaldemokrata.


Slična je priča i sa stavovima prema demokratiji, gde podaci o mišljenjima ne otkrivaju malo sugestija o „krizi“. 
Bartels tvrdi da je sveukupno zadovoljstvo demokratijom „bilo prilično stabilno tokom 21. veka“ i da svako povećanje frustracije demokratijom „izgleda da uglavnom odražava nezadovoljstvo ekonomskim uslovima, a ne konkretno političke pritužbe“.

Bartels takođe tvrdi da podaci ne podržavaju argument da su građani Evrope postali znatno nepoverljiviji u političke institucije. Tamo gde je tokom poslednjih decenija došlo do promena unutar zemlje, Bartels tvrdi da je i ovde 'pravi krivac' promenljiva ekonomska klima, a ne političko osećanje u osnovi.

On na sličan način nalazi malo dokaza o krizi u drugim uobičajeno ponuđenim merama političkog nezadovoljstva, kao što je protestna aktivnost. 
On tvrdi da, uprkos dobro objavljenim epidemijama kao što su žuti prsluci u Francuskoj, nije bilo opšteg porasta protesta tokom ovog veka; niti, u svakom slučaju, smatra da je takva aktivnost jasno povezana sa demokratskim nezadovoljstvom. 

On otkriva među zemljama sa niskim zadovoljstvom 'ogromne varijacije u rasprostranjenosti protestnih aktivnosti', u rasponu od učešća 2 procenta stanovništva godišnje u Poljskoj, Estoniji i Litvaniji do deset puta više u Španiji i Grčkoj, gde se čini da su protesti ' deo načina života ovih zemalja“.

Uloga manipulacije elitom

Osvrćući se na mesta gde je došlo do pravog demokratskog nazadovanja, kao što su Mađarska i Poljska , Bartels takođe osporava uobičajeno gledište da se to u velikoj meri može pripisati širenju antidemokratskog raspoloženja, sve više pro-autoritarnih stavova i rastuće ksenofobije. 
Umesto toga, on tvrdi da su se Fides u Mađarskoj i Pravo i pravda u Poljskoj kandidovali kao konzervativne, a ne antidemokratske stranke i da su oni koji su glasali za njih to činili zato što su imali konzervativne preferencije, a ne ksenofobične ili autoritarne.

Ukratko, pogrešno je smatrati da je do demokratskog nazadovanja došlo 'zato što su birači želeli autoritarnost'. Umesto toga, to je bio rezultat „onoga što je počelo od konvencionalne konzervativne stranke... koje su iskoristile prilike da se učvrste na vlasti“.

Političko vođstvo ključno

Drugi glavni argument koji Bartels navodi u knjizi Demokratija erodira sa vrha , uvežbavan u svojim prethodnim radovima, jeste da politički ishodi nemaju mnogo veze sa onim što građani žele. Umesto toga, kao što naslov govori, on veruje da je ponašanje elita odlučujuće.

Mit o demokratiji kao 'vladavini naroda' znači da preferencije građana treba da budu primarna snaga koja animira demokratsku politiku. 
Suprotno tome, ako demokratija posustane, njena erozija ili slom mora se nekako pratiti do grešaka u javnom mnjenju. 
Ipak, Bartels nalazi upečatljivu nepovezanost običnog javnog mnjenja sa dešavanjima koja se obično smatraju pokazateljima „krize demokratije“ u savremenoj Evropi i naglašava ključnu ulogu političkog rukovodstva u očuvanju ili demontaži demokratskih institucija i procedura.

Dakle, kao što je demokratsko nazadovanje u mestima kao što su Mađarska i Poljska, prema Bartelsu, rezultat brzog pritiska elita na građane (koji tnastrupaju kao konzervativci, ali se jednom na vlasti ponašaju kao autoritarci), tako  i rastući se populizam najbolje razume kao posledica manipulacije elitom

Podaci javnog mnjenja jasno pokazuju da je uvek postojao „rezervoar“ desničarskih populističkih i antiimigrantskih stavova, ali ti stavovi nisu uvek bili direktno relevantni za glasanje.

Politolozi prave razliku između preferencija i istaknutosti . 
Preferencije se odnose na stavove osobe o nekom pitanju, dok se istaknutost odnosi na intenzitet ili značaj koji se pridaje tim stavovima. 
Samo stavovi koji su istaknuti odlučujuće utiču na političko ponašanje.


I tu na scenu stupaju elite: proteklih godina, političari – posebno oni desno-populistički – aktivno su radili na povećanju uočljivosti antiimigrantskih i drugih desničarskih populističkih preferencija, čineći vjerovatnijim da će građani koji su već gajili takvi preferencijali bi glasali na osnovu njih. 
Desno-populističke partije tako, prema Bartelsu, snagu „crpe iz rezervoara desničarskih populističkih osećanja“, ali njihov uspeh zavisi „od veštine političkih preduzetnika“ u iskorišćavanju mogućnosti koje su im na raspolaganju.

Prepoznavanje dragocenosti i slabosti demokratije

Bartels naglašava da za uspešno reagovanje na pretnje demokratiji potrebno je znati koje su to pretnje. 

Demokratija erodira sa vrha
 podseća nas na pretnju koju predstavljaju neliberalne, antidemokratske elite. 

Ali, iako je svakako tačno da bi ljubitelji demokratije trebalo da budu oprezni prema političarima koji eksploatišu javno mnjenje da potkopaju demokratiju, to ne znači da su građani koje takvi političari 'eksploatišu' oslobođeni svake odgovornosti ili prigovora.

Kao što Bartelsova analiza jasno pokazuje, neki građani gaje desničarsko-populistička i antiimigrantska osećanja. 
Čak je veći broj njih više zabrinut za svoje ekonomsko blagostanje nego za očuvanje demokratija koje su, dugoročno gledano, jedini način da se osigura da imaju šansu da žive slobodni i sigurni život. 
Povećanje broja građana koji prepoznaju dragocenost i krhkost demokratije neophodno je da bi se ona dugoročno ojačala i stabilizovala.

Na kraju krajeva, elite ne mogu da eksploatišu rezervoar koji ne postoji.

Ovaj zajedničkiteks objavioli su i portal Social Europe  i  IPS-Journal

*radni prevod, italic i bold FBD