Odbrana ruskog novinara 

30. avgusta rusko tužilaštvo zatražilo je da se novinar IVAN SAFRANOV osudi na 24 godine zatvora zbog podrivanja odbrambene sposobosti zemlje.
Na suđenju zatvorenom za javnost i montiranom staljinisticko-putinistckom procesu je 5. septembra 2022.
ga je osudio na 22 godine strogog zatvora!
Medijska i šira javnost u Srbiji sa primetnim odsustvom svakog interesovanja ostali su nemi pred svojevremenim hapšenjem i pred sudskim procesom protiv ovog mladog i uspešnog novinara, pred slučajem koji odražava izazove s kojima se suočavaju ruski novinari, koji su postali još oštriji usred vojne agresije Rusije na Ukrajinu.
Ovo je transkript poslednje reči odbrane Ivana Safranova na sudjenju završenom 30. avgusta 2022,
onbako kako je objavio ruski servis BBC pod orginalnim naslovom 
"Nije bilo špijunaže, bilo je novinarstva." 


Ivan Safranov

Poštovani Sude!

Šest meseci smo bili u sudnici i razmatrali krivični postupak protiv mene po optužbi za špijunažu u korist zemalja NATO-a – Češke i Nemačke. Više od dve godine sam u pritvoru u istražnom zatvoru Lefortovo. [Skoro] ista količina preliminarne istrage je nastavljena. Pre toga sam više od šest godina bio pod prismotrom ruskih specijalnih službi.

Prvo su detektivi, a potom i istražitelji, pokušali da moj novinarski rad podvedu pod krivični član, za koji je zaprećena kazna do 20 godina zatvora. Sve što je istraga pokušala da uradi nije da razume situaciju, već da ono sa čime sam živeo i radio prilagodi kriterijumima špijunaže.

Proučivši sve što me istraga tereti, mogu nedvosmisleno da konstatujem da je moje krivično gonjenje direktno povezano sa mojim novinarskim radom.

Dugi niz godina su moji telefonski razgovori prisluškivani i snimani. Uspostavljen je nadzor. Stan je pun prislušnih uređaja. U vezi sa mnom je bio umešan agenturni aparat FSB.

I šta je rezultat?
Moji telefonski razgovori sa ljudima iz odbrambene industrije, vlade i drugih struktura nazivaju se pokušajem saznanja informacija. Ali ovo je apsurdno: posle svih razgovora o temama o kojima se raspravljalo u Komersantu i Vedomostima, moje beleške su objavljene.

U dosijeu nema nijedne reči koju je bar neko preneo ili naišao na podatke koji predstavljaju državnu tajnu.
U dosijeu nema nijedne reči da sam ikada držao u rukama bar jedan tajni dokument. Jer ne samo da nisam držao, nego ni video.

Nikada nisam dobio pristup informacijama koje predstavljaju državnu tajnu – to je činjenica.
Aksiom. Nijedan od svedoka saslušanih na sudu, uključujući nosioce tajne i „tajne” svedoke, nije rekao ništa o meni što bi potvrdilo verziju istrage o mojim navodnim „špijunskim” aktivnostima.
Jer nije bilo špijunaže, bilo je novinarstva.

Snimci prisluškivanja dostupni u slučaju (a radi se o stotinama, ako ne i hiljadama sati) direktno potvrđuju činjenicu da nikada ni sa kim nisam razgovarao o temama o kojima sam pisao članke za svog kolegu novinara iz Češke Republike Martina Lariša i tekstove za političke naučnik Demuri Voronin.

Ovaj poslednji je svedočio na sudu kao svedok – i svedočenje je bilo istinito. Oni direktno i nedvosmisleno kažu da sam se bavio isključivo novinarskim poslom, a tekst koji sam mu napisao na zahtev koleginice Ekaterine Vinokurova , mogao je da napiše i sam. Samo sam to uradio brže: napisao sam tekst za oko dva sata. I poslato poštom, koju sam koristio dugi niz godina.

Sam gospodin Voronjin je sarađivao sa desetak ruskih novinara i politikologa. Podatak da je moj drug Martin Lariš, kojeg poznajem dugi niz godina, obaveštajac strane države zasnovan je na jednom sertifikatu Spoljne obaveštajne službe, koji je 99 odsto identičan Martinovoj biografiji objavljenoj na njegovom internet resursu. Nemoguće je proveriti njenu autentičnost, čak i ako je potpisan od strane generala. Očigledno, ovo je nedopustiv dokaz koji je osmišljen da spase tužilaštvo.

Ekspertize sprovedene u Generalštabu Oružanih snaga Ruske Federacije i Federalnoj službi za vojno-tehničku saradnju uopšte ne drže vodu. U jednom slučaju, stručnjak je uporedio moj tekst, napisan 2017. iz otvorenih izvora, sa strogo poverljivim dokumentima iz 2018. godine. U drugom, informacije objavljene u časopisu Arms Ekport 2016. klasifikovane su kao poverljive od 2017. godine.

Moji advokati i ja smo u više navrata tražili da vratimo ove dokumente kako bismo bar razumeli logiku veštaka. Ovo nam je uskraćeno.

Zamolili smo veštake da budu saslušani na sudu kako bi nam rekli kakvom su se logikom i čime su se rukovodili prilikom ispitivanja. Uz velike muke, ali ipak, uspeli smo da ubedimo sud da spisima predmeta priloži ispise tekstova sa interneta i medija, koji su godinama bili otvoreni i laki za pristup, a sadrže i podatke koje su veštaci odjednom smatrali tajnim. .

Na saslušanju sam ispričao koje tekstove i kako sam pisao, kojom logikom sam se držao pri njihovom pisanju, na osnovu čega su se zasnivali zaključci prilikom sastavljanja materijala. Štaviše, tokom istog ispitivanja naveo sam konkretne datume za određene publikacije, koje su uzete kao osnova za moje članke za gospodu Lariša i Voronjina.

U svim slučajevima, ova informacija je objavljena pre nego što sam počeo da pišem svoj tekst. Razumem da moje reči malo znače, pa da podsetim šta je predsednik Vladimir Putin rekao o slučaju pokrenutom protiv mene: niko ne može biti osuđen za prenošenje javno dostupnih podataka bilo kome.

Tokom suđenja potpuno je uništen takozvani motiv koristoljublja. Za sve vreme dok sam bio pod kontrolom FSB-a, a ovo, da podsetim, od 2014. godine, ne postoji nijedna činjenica da sam od Martina Lariša primio novac - bilo u gotovini ili u bezgotovinskom obliku .

Poreklo sredstava koja su završila na mojim računima nakon putovanja u inostranstvo, uključujući i članove moje porodice, objasnio sam tokom ispitivanja. Osim toga, ove podatke su potvrdili i svedoci tokom svedočenja.

Ako je verovati tužilaštvu, ja sam u jednom trenutku (neodređenog), nekog datuma (neidentifikovanog) od nekih osoba (takođe neidentifikovanih) saznao nešto što je tajno. Tražili su ove mitske tajne - ali ih nisu našli. Zašto? Imam odgovor: jer ne postoje osobe od kojih sam ikada saznao nešto tajno.

Ne postoji nijedan tajnonosac na planeti Zemlji koji mi je rekao nešto što nije bio ovlašćen da kaže. Takvi su se mogli pojaviti samo u jednom slučaju: da sam pristao da zaključim pretpretresni sporazum i oklevetao ljude. Ali ne mogu da priznam svoju krivicu tamo gde je nema. A klevete drugih ljudi direktno su u suprotnosti sa mojim vaspitanjem i životnim principima koje su u mene položili roditelji i porodica.

Naravno, ja nisam anđeo. I ja sam pravio greške. Govorio  kada je trebalo da ćutim. Obećao, ali ne žurio da ispunim obećanja. Ali ja sam ceo svoj život živeo pošteno. Nisam uradio ništa što bi značilo dugu zatvorsku kaznu. Nisam nikoga ubio. Nikoga nisam opljačkao. Nikoga nisam prevario. Nikoga nisam izdao.

Reći da sam oštetio odbrambenu sposobnost Rusije je laž. Ni u jednom veštačenju ne piše ni reč o šteti koja je nastala zbog toga što sam pisao tekstove na zahtev dva stranca. A reći da sam namerno želeo da naudim Otadžbini može samo onaj ko o meni ništa ne zna.

Nikada nisam planirao da napustim zemlju - jednostavno zato što je volim. I ne vidim sebe nigde drugde. Ovde sam rođen, učio, živeo, voleo - i nastaviću da radim ovo dok mi srce kuca. Ovo je moja rodna zemlja. Ovde su sahranjeni moji preci. I nadam se da će se moja deca roditi na ovoj zemlji.

N kajem se ni za šta.
Nijedan moj tekst, napisan tokom 10 godina odlične novinarske karijere, nije imao za cilj podrivanje temelja ustavnog poretka – to je očigledno čak i onima koji me već smatraju „državnim neprijateljem“.

Poštovani Sude!
Sada ćete ići u prostoriju za razmatranje presude.
Ja i moja odbrana izneli smo neoborive dokaze o mojoj nevinosti u izvršenju veleizdaje u vidu špijunaže.
Istraga je učinila sve da ocrni moje ime i uništi moj ugled, ali je nemoguće dovršiti ono što je planirano, jer će tada po prvi put u istoriji biti potrebno priznati da se dogodio misaoni zločin.

Proglasitit me krivim znači prihvatiti činjenicu da sam počinio špijunažu sopstvenih misli.
Proglasiti me krivim znači pretplatiti se na činjenicu da je pisanje članaka na otvorenim izvorima jednako zločinu.

Proglasiti  me krivim znači priznati da je u Rusiji novinarstvo zločin.
Nikada se neću složiti sa ovim. Morate da odredite šta će biti sa novinarstvom u našoj zemlji u budućnosti.

Kazna koju traži državno tužilaštvo nije monstruozna samo po svojoj apsurdnosti, već i po posledicama – ne samo po mene, već i po imidž zemlje.
Ceo svet će videti da žele da uhapse novinara zbog pisanja članaka.
Doneti osuđujuću presudu znači za dugo, ako ne i zauvek, zatvoriti pitanje slobode govora, jer neće biti ni govora ni slobode.

Ako mi je određena sudbina  da sedim u zatvoru, onda ću svoj rok odslužiti časno i dostojanstveno.
U mojim postupcima nema i nikada nije postojao korpus delikta.

Ostajem pri svojoj nevinosti i zahtevam potpunu oslobađajuću presudu.



*radni prevod s ruskog  i bold FBD

NAPOMENA: Na suđenju zatvorenom za javnost i montiranom staljinisticko-putinistckom procesu u Moskvi 5. septembra 2022.
novinar IVAN SAFRONOV osudjen je na 22 godine strogog zatvora!