PUTINOV PUT

Ne dugo posle početka ruske agresije na Ukrajinu američki dnevnik NEW YORK TIMES objavio je ovaj esej o Vladimiru Putinu koji je napisao ROGER COHEN  šef njihovog pariskog dopisništva.
Ovaj obiman tekst,  sa brojnim izjavama ljudi koji su bili u kontaktu sa Putinom, 
a koje su svojevrsni prilozi za biografiju ruskog vodje vidjenog očima Zapada
donosimo ovde u celini,  onako kako ga je počev od 1. juna 2022, u više nastavaka objavio
ugledni makedonski dnevnik NEZAVISEN VESNIK,
kao feljton pod originalnim naslovom
''Stvaranje Vladimira Putina  - Put od državnika do tiranina''


     Roger Cohen
KAKO JE PUTIN PREVARIO NEMAČKI PARLAMENT

Govoreći kako ga je nazvao "jezikom Getea, Šilera i Kanta", koji je naučio tokom svog vremena oficira KGB-a u Drezdenu, predsednik Vladimir V. Putin se obratio nemačkom parlamentu 25. septembra 2001. godine. 
„Rusija je prijateljska evropska nacija“, rekao je on. "Stabilan mir na kontinentu je glavni cilj naše zemlje."

Ruski lider, postavši to prethodne godine, u životnom dobu od 47 godina, nakon meteorskog uspona iz mraka, opisao je "demokratska prava i slobode" kao "ključni cilj ruske unutrašnje politike"
Poslanici Bundestaga su aplaudirali, dirnuti pomirenjem koje je Putin oličavao u gradu Berlinu koji je dugo bio simbol podele između Zapada i totalitarnog sovjetskog sveta.

Norbert Roethgen, poslanik desnog centra koji je nekoliko godina bio na čelu parlamentarnog odbora Nemačke za spoljne poslove, bio je među onima koji su se podigli na noge. 
Putin nas je uhvatio u zamku“, rekao je. „Glas mu je bio prilično blag, na nemačkom, glas koji vas mami da verujete u ono što vam se govori. Imali smo razloga da mislimo da postoji održiva perspektiva zajedništva."

Danas je uništena čitava zajednica, Ukrajina gori, izmučena okupatorskom vojskom koju je g. Putin poslao da dokaže svoje uverenje da je ukrajinska nacija mit. Više od 5 miliona Ukrajinaca su izbeglice; broj smrtnih slučajeva raste; a taj baršunasti glas gospodina Putina pretvorio se u ljutito lajanje grbavog čoveka koji svakog Rusa koji se protivi nasilju njegove okorele diktature odbacuje kao "ološ i izdajnike".

Njegovi protivnici su "peta kolona" kojom manipuliše Zapad, dočekaće ružnu sudbinu, obećao je Putin, jer je njegov planirani blickrig u Ukrajini zastao. Pravi Rusi će ih, kako je rekao, "ispljunuti kao muve koje su im slučajno uletele u usta" i tako postići "neophodno samopročišćenje društva".

Ovo je u Sankt Peterburgumanje bio Kantov jezik, a više fašističko nacionalističko ushićenje koje je prožimalo g. Putina.

Između ovih glasova razuma i ohrabrenja, između ova dva naizgled različita čoveka, leže 22 godine vlasti i pet američkih predsednika. Dok se Kina uzdizala, dok se Amerika borila i gubila svoje stalne ratove u Iraku i Avganistanu, dok je tehnologija povezivala svet, u Kremlju se obilikovala ruska enigma.

Da li su Sjedinjene Države i njihovi saveznici, zbog prevelikog optimizma ili naivnosti, jednostavno pogrešno shvatili gospodina Putina od samog početka? Ili se on s vremenom transformirao u današnjeg revanšističkog ratnika, bilo zbog percipirane zapadnjačke provokacije, podmetanja optužbi ili zbunjujuće opijenosti produžene i – zbog Covida-19 – sve izolovanije vladavine?

Gospodin Putin je enigma, ali je i najjavnija ličnost. 
Gledano iz perspektive njegovog bezobzirnog kockanja u Ukrajini, pojavljuje se slika čoveka koji je skoro svaki potez Zapada video kao omalovažavanje Rusije – a možda i samog sebe. 
Kako su optužbe rasle, deo po deo, iz godine u godinu, razlika se zamaglila. U stvari, Putin je postao država, spojio se sa Rusijom, njihove sudbine su se spojile u sve više mesijansku viziju obnovljene imperijalne slave.

Iz pepela imperije

Mislim da je iskušenje Zapada za Putina bilo uglavnom to što ga je video kao instrument za izgradnju velike Rusije“, rekla je Kondoliza Rajs, bivša državna sekretarka koja se sa Putinom nekoliko puta srela tokom prve faze njegove vladavine. . „Uviek je bio opsjednut sa 25 miliona Rusa koji su bili zarobljeni izvan Majke Rusije zbog raspada Sovjetskog Saveza. Pominjao je to iznova i iznova. Stoga je za njega kraj sovjetske imperije bila najveća katastrofa 20. veka."

G. Putin je imao druge glavne prioritete. Bio je patriotski sluga države. Postkomunističkoj Rusiji 1990-ih, na čelu sa Borisom N. Jeljciom koji je bio prvi slobodno izabrani lider zemlje, koji je naredio granatiranje parlamenta da bi zaustavio pobunu (uz 147 umrlih ljudi.) Zapad je morao da pruži humanitarnu pomoć - toliko je bio strašan njen ekonomski kolaps, toliko je bilo rasprostranjeno njeno ekstremno siromaštvo, jer su veliki delovi industrije prodani u bescenje novoj klasi oligarha. 
Sve je to, za gospodina Putina, bio haos. To je bilo poniženje.

"Mrzio je ono što se dogodilo Rusiji, mrzeo je pomisao da joj je Zapad morao pomoći", rekao je Christoph Heusgen, glavni diplomatski savetnik bivše nemačke kancelarke Angele Merkel između 2005. i 2017. godine. 
Prvi politički manifest, predsednička kampanja g. Putina 2000. godine bila je u potpunosti usmerena na preokretanje zapadnih napora da se vlast sa države prenese na tržište. 
Za Ruse“, napisao je, „jaka država nije anomalija protiv koje se treba boriti“. Naprotiv, "to je izvor i garant reda, pokretač i pokretač svih promjena."

Ali gospodin Putin nije bio marksista, iako je čak vratio nacionalnu himnu iz Staljinovog doba. Uvideo je katastrofu centralno-planske ekonomije, kako u Rusiji tako iu Istočnoj Njemačkoj, gde je služio kao agent KGB-a između 1985. i 1990. godine. 

Novi predsednik će sarađivati sa oligarsima koje je stvorio haotični, slobodni tržišni, kronovski kapitalizam – sve dok pokazuju apsolutnu lojalnost. Kad je ne bi bilo, bili bi izbrisani. Ako je ono bila demokratija, ovo je bila "suverena demokratija", fraza koju su prihvatili glavni Putinovi politički stratezi, naglašavajući prvu reč.

Obežen, u određenoj meri, njegovim rodnim gradom Sankt Peterburgom, koji je sagradio Petar Veliki početkom 18. stoljeća kao "prozor u Evropu", i njegovim tamošnjim početnim političkim iskustvom od 1991., radeći u kabinetu gradonačelni, Putin je, čini se, na početku svoje vladavine bio oprezno otvoren prema Zapadu .

On je predsedniku Billu Clintonu 2000. spomenuo čak i mogućnost članstva Rusije u NATO-u, ideju koja nikada nije makla dalje. Održao je sporazum o partnerstvu Rusije potpisan sa Evropskom unijom 1994. godine. 2002. godine osnovan je Savet NATO-Rusija. 
Čovek iz Sankt Peterbugra 
takmičio se sa Homo Sovjetikusom .

To je bio delikatan čin balansiranja, za koji je disciplinovani gospodin Putin bio spreman. "Nikada ne bi trebalo izgubiti kontrolu", rekao je američkom režiseru Oliveru Stoneu u dokumentarcu The Putin Interviews iz 2017
Jednom je sebe opisao kao "stručnjaka za ljudske odnose"
Ipak, nemački poslanici nisu bili jedini koje je ovaj čovek strogih  crta lica i nepopustljivih namera, usavršen kao obaveštajac, doveo u zabludu.

Obučavan je da laže

"Morate shvatiti, on je iz KGB-a! Laganje je njegova profesija, to nije greh", rekla je Sylvie Berman, ambasadorka Francuske u Moskvi od 2017. do 2020. godine. "On je kao ogledalo, prilagođava se onome što vidi, to je postupak za koji je obučen."

Nekoliko meseci prie govora u Bundestagu, gospodin Putin je veličanstveno pridobio predsednika Georgea W. Busha, koji je nakon njihovog prvog sastanka u junu 2001. rekao da je pogledao u oči ruskog predsednika pa "osetio njegovu dušu" i otkrio da je " vrlo direktan i pouzdan"
Slično njemu i g. Jeljcin je imenovao gospodina Putina za svog naslednika, samo tri godine nakon što je Putin stigao u Moskvu 1996. godine.

Putin cilja osobu veoma precizno“, rekao mi jeu intervjuu 2016. u Vašingtonu  Mihail B. Hodorkovski, najbogatiji čovjek u Rusiji, koji će odležao jednu deceniju u sibirskoj kaznenoj koloniji i prisilno rasformirao svoju kompaniju,. "Ako ti se svidi, svideće ti se."

Pretodni put kada sam video g. Hodorkovskog  u Moskvi, u oktobru 2003. Bilo je to samo nekoliko dana pre nego što su ga naoružani agenti uhapsili pod optužbom za proneveru. Pričao mi je o svojim hrabrim političkim ambicijama – uvredi neprihvatljivoj za veličanstvo gospodina Putina. 

Da bi pokazao malo superiornosti, malo grubosti, Putin je 2007. na sastanak sa Merkelovom doveo i svog psa iako je znao da se ona plaši pasa. 
"Razumijem zašto mora ovo da uradi", rekla je Merkel. "Da dokaže da je muškarac"

POČETAK USPONA

Kada je intervju sa tri novinara New York Timesa nakon dužeg čekanja konačno počeo, g. Putin je bio srdačan i fokusiran, suguran u svom ubedljivom vladanju detaljima. „Čvrsto stojimo na putu razvoja demokratije i tržišne ekonomije“, rekao je on i dodao: „Po svom mentalitetu i kulturi ljudi u Rusiji su Evropljani“.

Govorio je i o "dobrim, bliskim odnosima" sa Bushovom administracijom, uprkos ratu u Iraku, i rekao kako "suštinski principi humanizma -- ljudska prava, sloboda govora -- ostaju fundamentalni za sve zemlje". Najveća lekcija iz njegovog obrazovanja, rekao je, jeste "poštovanje zakona".

U to vreme, g. Putin je već bio ugušio nezavisne medije; vodio je brutalni rat u Čečeniji koji je uključivao rušenje Groznog, njenog glavnog grada; i postavio oficire bezbednosti – poznatije kao silovike – ispred i u središte svoje vladavine. Često su to bili stari prijatelji iz Sankt Peterburga, poput Nikolaja Patruševa, sada sekretara Saveta bezbednosti g. Putina. Prvo pravilo obaveštajca je sumnja.

Kada su ga pitali o njegovim metodama, predsednik je nabacio sugerišući kako Amerika ne može postavljati nikakav moralni vrh. „Imamo poslovicu u Rusiji“, rekao je. "Ne bi trebalo da kritikujete ogledalo ako imate ružno lice."

Najvažniji utisak je bio čovek iza njegovog nepokolebljivog pogleda. Mišel Elčaninov, francuski autor knjige Unutar uma Vladimira Putina, rekao je da je postojao „luk liberalizma u njegovom diskursu ranih 2000-ih“, ali je privlačnost obnavljanja ruske imperijalne moći i osvete za vidni pad Rusije u onome što je predsednik Barak Obama nazvao to je "regionalna sila", uviek bio najdublji poriv gospodina Putina.

Rođen 1952. godine u gradu koji se tada zvao Lenjingrad, g. Putin je odrastao u senci sovjetskog rata sa nacističkom Nemačkom, Rusima poznatog kao Veliki domovinski rat. Njegov otac je bio teško ranjen, stariji brat je umro tokom brutalne 872-dnevne nemačke opsade grada, a deda je radio za Staljina kao kuvar. Ogromne žrtve Crvene armije u pobedi nacizma u njegovoj skromnoj porodici nisu bile apstraktne, već opipljive , kao i za mnoge Ruse njegove generacije. G. Putin je mlad naučio, kako je rekao, "slabiji su oni koji su poraženi".

Zapad nije dovoljno uzeo u obzir snagu sovjetskog mita, žrtve rata i revanšizam u njemu“, rekao je gospodin Elčaninov, kome su i bake i dedovi svi bili Rusi. "On duboko vjeruje da je Rus spreman da se žrtvuje za ideju, dok zapadni čovjek želi uspeh i udobnost."

U prvih osam godina svog predsedništva gospodin Putin je Rusiji donosio utehu.Ekonomija se galopirajući uspinjala, strane investicije su se slivale. "Bio je to možda najsrećniji period u životu zemlje, sa merom prosperiteta i nivoom slobode bez presedana u ruskoj istoriji", rekao je Alexander Gabuev, viši saradnik u Moskovskom Carnegie centru.

Gospodin Gabuev, koji je, kao i hiljade liberalnih Rusa, pobegao u Istanbul posle početka rata u Ukrajini, dodao je da je „bilo mnogo korupcije i koncentracije bogatstva, ali i dosta brodova se diglo. I zapamtite, 1990-ih svi su bili siromašni kao crkveni miš." Sada srednja klasa može da odmara u Turskoj ili Vijetnamu.

Problem za gospodina Putina je bio što diversifikacija ekonomije pomaže vladavini prava. 
Studirao je pravo na Univerzitetu u Sankt Peterburgu i tvrdio da ga poštuje. U stvari, moć se pokazala kao njegov kamen temeljac. Držao se nepoštovanja pravnih regula. „Zašto bi delio vlast kada bi mogao živeti od nafte, gasa, drugih prirodnih resursa i preraspodele dok su ljudi bili sretni?“, rekao je gospodin Gabuev.

Timothy Snyder, istaknuti istoričar fašizma, ovako je to rekao: "Igrajući se s autoritarnom državom za vladavinu prava, on je jednostavno postao glavni oligarh i pretvorio državu u mehanizam za sprovođenje mehanizma svog oligarhijskog klana ."

Međutim, najvećoj zemlji na svietu, koja se proteže u 11 vremenskih zona, potrebno je više od ekonomskog oporavka da bi se ponovo oporavila
Gospodin Putin je odrastao u sovjetskom svetu koji je verovao da Rusija nije velika ukoliko ne dominira nad svojim susjedima. Tutnjava na pragu zemlje dovela je u pitanje tu doktrinu.

U novembru 2003. godine, revolucija u Gruziji postavila je tu zemlju čvrsto na zapadni kurs. 2004. godine – u drugoj NATO-voj ekspanziji nakon hladnog rata, koja mu je donela Estoniju, Litvaniju, Latviju, Bugarsku, Rumuniju, Slovačku i Sloveniju – u Ukrajini su izbili masovni ulični protesti, poznati kao Narandžasta revolucija. Oni su takođe proizašli iz odbacivanja Moskve i prihvatanja zapadne budućnosti.

Počeo je preokret gospodina Putina. Od saradnje sa Zapadom ka konfrontaciji. Bio je spor, ali je opšti smer bio postavljen. Na pitanje gospođe Merkel šta je bila njegova najveća greška, ruski predsednik joj je odgovorio: "što sam vam verovao".

Sukob sa Zapadom

Od 2004. godine nadalje, učvršćivanje Putinove Rusije – ono što je gospođa Rajs, bivša državna sekretarka SAD, nazvala „represijom u kojoj su počeli da vrte ove priče o ranjivosti i demokratskoj zarazi“ – postalo je očigledno.

Predsednik je ukinuo izbore za regionalne guvernere krajem 2004. godine pretvarajući ih u lica imenovana u Kremlju. 
Ruska televizija je sve više ličila na sovjetsku u svojoj nerazvodnjenoj propagandi.

Godine 2006. Ana Politkovska, istraživačka novinarka koja je kritikovala kršenje prava u Čečeniji, ubijena je u Moskvi, na dan Putinovog rođendana. Još jedan kritičar Kremlja, Aleksandar Litvinjenko, bivši obavještajac koji je Rusiju nazvao "mafijaškom državom", ubijen je u Londonu. Špijuni poslati iz Rusije otrovali su ga radioaktivnom supstancom.

Za gospodina Putina, širenje NATO-a u zemlje koje su bile deo Sovjetskog Saveza ili njegovog posleratnog istočnoevropskog carstva predstavljalo je američku izdaju. Ali,  čini se da je pretnja uspešne zapadne demokratije na njegovom pragu evoluirala u neposredniju pretnju njegovom sve represivnijem sistemu.

Putinova noćna mora nije NATO, već demokratija“, rekao je Joška Fišer, bivši nemački ministar spoljnih poslova koji se nekoliko puta susreo sa Putinom. „Ovo su revolucije u boji, hiljade ljudi na ulicama Kijeva. Pošto je prihvatio imperijalnu, vojnu ideologiju kao osnovu Rusije kao svetske sile, on to nije mogao da tolerše."

Iako je Putin Ukrajinu naklonjenu Zapadu prikazao kao pretnju ruskoj bezbednosti, ona je zapravo bila neposredna pretnja samom Putinovom autoritarnom sistemu. 
Radek Sikorski, bivši ministar inostranih poslova Poljske, rekao je: „Putin je naravno u pravu da je demokratska Ukrajina integrisana u Evropu i uspešna smrtna pretnja Putinizmu. To je problem veći od članstva u NATO-u."

Ruski predsednik ne podnosi dobro pretnje smrću, bilo da su stvarne ili izmišljene. Ako je neko sumnjao u Putinovu nemilosrdnost, ispravljen je do 2006. godine. Njegova mržnja prema slabosti diktirala je sklonost nasilju. 
Međutim, zapadne demokratije sporo su usvajale ovu osnovnu Putinovu lekciju.

Rusija im je bila potrebna, i to ne samo zbog njene nafte i gasa. 
Ruski predsednik, koji je prvi pozvao telefonom predsednika Busha nakon 11. septembra, bio je važan potencijalni saveznik u onome što će postati globalni rat protiv terorizma. To je bila kombinacija s njegovim vlastitim ratom u Čečeniji i tendencijom da sebe vidi kao deo civilizacijske bitke, u ime hrišćanstva.

Međutim, gospodinu Putinu je mnogo manje odgovarala Bušova „agenda slobode“, najavljena prilikom njegove druge inauguracije u januaru 2005. godine, kao posvećenost promovisanju demokratije širom sveta u potrazi za neokonzervativnom vizijom. U svakom nastojanju za slobodom, gospodin Putin je odsad video skrivenu ruku Sjedinjenih država. I zašto gospodin Buš ne bi uključio Rusiju u svoj ambiciozni program? 

 

PUTINOVE CRVENE LINIJE U PESKU
 

Kada je Francois Hollande, bivši francuski predsednik, nekoliko godina kasnije sreo gospodina Putina, bio je iznenađen kada ga je čuo kako Amerikance naziva "Jenkiji" - i to teškim rečima - koji su nas ponizili, stavili na drugo mesto", rekao mu je Putin. NATO je bio "agresivan po prirodi" organizacija, koju su Sjedinjene države koristile za vršenje pritiska na Rusiju, čak i za podsticanje demokratskih pokreta.

"Izrazio se na hladan i proračunat način", rekao je Hollande. „On je čovek koji uvek želi da pokaže neku vrstu nepopustljive odlučnosti, ali i u vidu zavodljivosti, gotovo nežnosti. Prijatan ton se smenjuje sa brutalnim ispadima, koji tako postaju još efektniji."

Što je postajao sigurniji u svoju moć, čini se da se gospodin Putin sve više vraćao neprijateljstvu prema Sjedinjenim državama na kojem je formiran. 
NATO-ovo bombardovanje Beograda 1999. tokom rata na Kosovu i invazija Sjedinjenih država na Irak 2003. već su usadili zdravo nepoverenje u američko pozivanje na Povelju Ujedinjenih nacija i međunarodno pravo. 
Uveren u izuzetnost Rusije, njenu neizbežnu sudbinu velike sile, nije mogao da prihvati američku izuzetnost, percepciju da Amerika odbacuje svoju moć u ime neke jedinstvene sudbine, inherentnu misiju širenja slobode u svetu u kom su Sjedinjene države bili jedini hegemon.

Ove optužbe su došle do izražaja u Putinovom vatrenom govoru 2007. godine na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. "Jedna zemlja, naravno pre svih Sjedinjene države, u svakom je pogledu prekoračila svoje nacionalne granice", rekao je šokiranoj publici. Nakon Hladnog rata, nametnut je "unipolarni svet" sa "jednim centrom autoriteta, jednim centrom moći, jednim centrom odlučivanja".

Rezultat je bio "svet u kojem postoji jedan gospodar, jedan suveren, a na kraju krajeva ovo je katastrofalno." Više nego razorno, bilo je "izuzetno opasno", što je rezultiralo "činjenicom da se niko ne oseća sigurnim".

Pretnja širenja NATO-a 

Nakon govora u Minhenu, Nemačka je još uvek polagala nade u gospodina Putina. Gospođa Merkel, koja je odrasla u Istočnoj Njemačkoj i koja govori ruski, uspostavila je vezu s njim. Putin, nakon povratka iz Derzdena, svoje dvoje dece upisao u nemačku školu u Moskvi . Voleo je da citira nemačke pesme. "Imala je afinitet za njega ", rekao je gospodin Heusgen, njen glavni diplomatski savjetnik. "Razumevanje". 

Međutim, rad sa Putinom ne znači da mu diktirate. "Duboko smo verovali da ne bi bilo dobro uvesti Gruziju i Ukrajinu u NATO", rekao je gospodin Heusgen. "Oni bi doneli nestabilnost." Član 10. Ugovora o NATO-u, kako je istakao gospodin Heusgen, kaže da svaka nova članica mora biti u poziciji da "doprinese sigurnosti sjevernoatlantskog područja". Gđi Merkel nije bilo jasno kako će dve zaraćene zemlje to učiniti.

Međutim, Sjedinjene države, s Bushovim predsedništvom u poslednjoj godini, nisu bile raspoložene za kompromis. Gospodin Bush je želeo da se na samitu NATO-a u Bukureštu u aprilu 2008. objavi "Akcioni plan za članstvo" ili MAP za Ukrajinu i Gruziju, konkretnu obavezu da dve zemlje uđu u alijansu. Širenje NATO-a osiguralo je sigurnost i slobodu 100 miliona Evropljana oslobođenih od totalitarnog sovjetskog carstva; ne bi trebalo da prestane.

G. Barnes kao ambasador je bio protiv toga. U tada poverljivoj poruci gospođi Rajs, napisao je: „Ulazak Ukrajine u NATO najcrvenija je od svih crvenih linija za rusku elitu (ne samo Putina). U više od dve i po godine razgovora s ključnim ruskim igračima, od gmizavaca u mračnim hodnicima Kremlja do Putinovih najoštrijih liberalnih kritičara, još nisam pronašao nikoga ko vidi Ukrajinu u NATO-u kao nešto drugo osim kao direktan izazov interesima Rusije."

Lavrovljevo upozorenje

Već u februaru 2008. Sjedinjene fržave i mnogi njihovi saveznici priznali su nezavisnost Kosova od Srbije, jednostrano proglašenu deklaraciju koju je Rusija odbacila kao nezakonitu i smatrala uvredom za bratski slovenski narod. Gospođa Berman, bivša francuska ambasadorka u Moskvi, priseća se kako ju je Sergej V. Lavrov, ruski ministar inostranih poslova, tada j upozorio: "Pazite, to je presedan, koristiće se protiv vas".

Francuska se pridružila Nemačkoj u Bukureštu u protivljenju MAP-ima za Gruziju i Ukrajinu. "Nemačka nije htjela ništa", prisjetila se gospođa Rajs. „To je značilo da ne možete prihvatiti zemlju sa zamrznutim sukobom kao što je Gruzija“ – aluzija na napeti sukob između Gruzije i otcepljenih, samoproglašenih republika Južne Osetije i Abhazije koje podržava Rusija.

Na šta je gospodin Sikorski, poljski ministar inostranih poslova, uzvratio: "Bili ste zamrznuti konflikt 45 godina!"

Kompromis je bio haljkav. U deklaraciji čelnika NATO-a stoji da će Ukrajina i Gruzija "postati članice NATO-a". Ali nije odobren akcioni plan koji bi omogućio takvo članstvo. Ukrajina i Gruzija su ostavljene s praznim obećanjem, puštene da plutaju na neodređeno vreme na strateški ničijoj zemlji, dok se Rusija odmah naljutila i ponudila uvid u podelu koju bi kasnije mogla da iskoristiti.

"Gledamo danas saopštenje i mislimo da je najgore od svih svetova", rekao je Thomas Bager, viši diplomatski savetnik odlazećeg nemačkog predsednika.

Putin je došao u Bukurešt i održao ono što je gospođa Rajs opisala kao "emotivni govor", sugerišući da je Ukrajina izmišljena zemlja, navodeći prisustvo 17 miliona Rusa u njoj i nazivajući Kijev majkom svih ruskih gradova - tvrdnja koja će se razviti u opsesiju.

Za gospodina Sikorskog, Putinov govor nije bio iznenađujući. Te godine je primio pismo koje mu je uputio Vladimir V. Žirinovski, vatreni ruski nacionalista koji je tada bio potpredsednik Dume, sa sugestzijama da Poljska i Rusija jednostavno podele Ukrajinu. „Nisam odgovorio“, rekao je gospodin Sikorski. "Mi se ne bavimo promenom granica."

Ipak, uprkos svim razlikama, gospodin Putin još nije prešao u otvoreno neprijateljstvo. 
Predsednik Buš i gospođa Rajs otišli su u Putinovo omiljeno letovalište, Soči na obali Crnog mora.

Gospodin Putin je pokazao planirane lokacije za Zimske olimpijske igre 2014. godine. Upoznao ih je sa Dmitrijem A. Medvedevim, njegovim dugogodišnjim pomoćnikom koji će postati predsednik u maju, kao dio koreografskog manevra da se poštuju ruska ustavna ograničenja mandata, ali da se omogući gospodinu Putinu da se vrati u Kremlj 2012. nakon premijerskog mandata.

Bilo je kozačkih igrača. Neki Amerikanci su i igrali i tamo je vladalo vrlo dobro raspoloženje.

Tri meseca kasnije, u Gruziji se zbio petodnevni rat. Rusija je to nazvala operacijom "nametanja mira". Nakon što je izazvala žestok gruzijski napad na svoje proxy snage u Južnoj Osetiji, Rusija je izvršila invaziju na Gruziju. Njen strateški cilj bio je neutralisati sve ambicije za članstvo Gruzije u NATO-u; što je u velikoj meri postignuto. Moskva je priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, integrišući ih u Rusiju.

Putin je namerno, na svoj način, povukao prvu liniju u pesku, bez značajnijeg odgovora Zapada. 

 

POVRATAK  PUTINA U KREMLJ  

Izbijanje velikih uličnih protesta u januaru 2012. u kojima su demonstranti nosili natpise "Putin je lopov", učvrstilo je njegovo uverenje da su Sjedinjene države odlučne da započnu revoluciju u boji u Rusiji. Demonstracije su izbile nakon parlamentarnih izbora u decembru 2011. godine, koje su domaći i međunarodni posmatrači smatrali prevarom. Neredi su na kraju ugušeni.

Gospodin Putin je optužio tadašnju državnu sekretarku Hillary Clinton da je glavni pokretač. "Ona je dala ton nekim glumcima u našoj zemlji i dala im signal", rekao je on. Gospođa Clinton je uzvratila da smo, u skladu s američkim vrijednostima, "izrazili zabrinutost za koju mislimo da je osnovana u vezi sa sprovođenjem izbora."

Toliko o pokušajima Obamine administracije da "resetuje" odnose sa Rusijom tokom četiri godine, koliko je na toj funkciji bio blagi gospodin Medvedev, koji je oduvek pripadao Putinu.

Međutim, ideja da g. Putin predstavlja bilo kakvu ozbiljnu pretnju američkim interesima je u velikoj meri odbačena je u Washingtonu koji je fokusiran na poraz Al-Kaide. 
Nakon što je guverner Mitt Romney rekao da je najveća geopolitička pretnja s kojom se Sjedinjene države suočavaju Rusija, predsednik Obama ga je ismejao.

"Hladni rat je završen već 20 godina", rekao je Obama odbacujući instrukcije tokom predsedničke debate 2012. godine.

Rusija se, pod pritiskom SAD-a, uzdržala od glasanja Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija o vojnoj intervenciji u Libiji 2011. godine, koji je odobrio "sve potrebne mere" za zaštitu civila. Kada se ova misija, prema Putinovoj percepciji, pretvorila u potragu za svrgavanjem pukovnika Muamera el Gadafija, kojeg su ubile libijske snage, ruski predsednik je bio besan. Ovo je bila još jedna potvrda američkog međunarodnog bezakonja.

Demonstracije su izbile nakon parlamentarnih izbora u decembru 2011. godine, koje su domaći i međunarodni posmatrači smatrali namještenim. Neredi su na kraju ugušeni

Još nešto je bilo na stolu. "Proganjalo ga je brutalno svrgavanje Gadafija", rekao je Mark Mediš, koji je bio viši direktor u Savetu za nacionalnu bezbednost tokom Clintonovog predsedništva. "Rečeno mi je da je puštao video snimke iznova i iznova." Putin je lično doživeo eliminaciju libijskog diktatora.

Michel Duclos, bivši francuski ambasador u Siriji, a sada specijalni savetnik Instituta Montaigne u Parizu, postavlja Putinov konačni "izbor repolarizacije" iz 2012. godine. Kina je porasla, nudeći nove strateške opcije. "Postao je uveren da je Zapad u padu nakon finansijske krize 2008.", rekao je Duclos. "Put napred je sada bila konfrontacija."

U ovom sukobu, gospodin Putin se naoružao kulturnim i verskim pojačanjima. Sebe je vidio kao mačo oličenje konzervativnih ortodoksnih hrišćanskih vrednosti protiv nereligioznog prihvatanja istospolnih brakova na Zapadu, radikalnog feminizma, homoseksualizma, masovne imigracije i drugih manifestacija "dekadencije".

Sjedinjene države i njihovi saveznici, prema Putinu, nameravali su da globaliziraju ove subverzivne vrednosti pod maskom promovisanja demokratije i ljudskih prava. Sveta Rusija bi se suprotstavila ovoj opasnoj homogenizaciji. Putinizam se, kako je sad obnovljen, suprotstavio  bezbožnom i insinuirajućem Zapadu. Moskva je ponovo dobila ideologiju. Bio je to otpor konzervativaca i dopao je desničarskim liderima širom Evrope i šire.

Takođe, čini se, bio je to odraz još nečeg . Kada u dokumentarcu Olivera Stouna pitaju Putina da li je ikad imao "loše dane", njegov odgovor je bio: "Nisam žena, tako da nemam loše dane". 
Pomalo pritisnut opšteuvaženim gospodinom Stounom, ruski predsednik razmišlja: "To je samo priroda stvari."
Kasnije, gospodin Stone ga pita o homoseksualcima i vojsci. 
„Ako se tuširate u podmornici sa muškarcem i znate da je gej, da li imate problem sa tim?“
Putin odgovara: „Pa, više volim da se ne tuširam s njim. Zašto ga provocirati? "Ali znaš, ja sam majstor džudoa."

Ovo je očigledno trebalo da bude šala.

Ali gospodin Putin nije bio šala u svom konzervativnom izazovu zapadnoj kulturi. To mu je omogućilo da razvije sopstvenu podršku u Evropi među strankama tvrde desnice, kao što je rancuska nacionalna skupština, nekadašnji Nacionalni front, koja će dobiti zajam od ruske banke. Autokratski nacionalizam je oživeo svoju privlačnost, dovodeći u pitanje demokratski liberalizam koji će ruski lider 2019, godine proglasiti "zastarelim" .

Brojni fašistički ili nacionalistički pisci i istoričari sa mističnim idejama o ruskoj sudbini i usudu, među kojima je najistaknutiji Ivan Iljin, sve više su uticali na g. Putina. Iljin je u ruskom vojniku videovolju, snagu i čast ruske države“ i napisao: „Moja molitva je kao mač. A moj mač je kao molitva." Putin ga je često citirao.

Kada se Putin vratio u Kremlj, doneo je ideologiju, duhovno pokriće za svoju kleptokratiju“, rekao je Timoti Snajder, istoričar. „Rusija se sada proteže donede dokle i koliko njen lider odluči. Reč je o večnoj Rusiji, spoju poslednjih 1.000 godina. Ukrajina je naša, uvek naša, jer Bog tako kaže, a zaboravite na činjenice."

Rusija nikad ne napada, ona samo pomaže

Kada je gospodin Putin otputovao u Kijev u julu 2013. godine, u posetu obelžavanja 1025. godišnjice prelaska na hriršćanstvo kneza Kijevske Rusije Vladimira, obećao je da će štititi "našu zajedničku domovinu, Veliku Rusiju"
Kasnije bi postavio Vladimirov kip ispred Kremlja.

Za Ukrajinu je, međutim, takva ruska "zaštita" postala malo više od tanko prikrivene pretnje, bez obzira na opsežne kulturne, jezičke i porodične veze između dve zemlje.

Rusija je više puta napadala Poljsku“, kaže g. Radek Sikorski, bivši ministar vanjskih poslova Poljske. "Ali zapamtite, Rusija nikada ne napada. Ona samo POMAŽE ugroženim manjinama koje govore ruski."

22-godišnji luk Putinovog vršenja vlasti na mnogo načina je studija rastuće smelosti. Nameravajući u početku da uspostavi red u Rusiji i stekne međunarodno poštovanje – posebno na Zapadu – postao je uveren da Rusija, bogata prihodima od nafte i novim visokotehnološkim oružjem, može poremetiti svet, rasporediti vojnu silu i da će naići na mali otpor.

Moć je, za Ruse, oružje. Nije u pitanju ekonomija”, rekla je gospođa Berman, bivša francuska ambasadorka, koja je pomno pratila Putinovu stalnu militarizaciju ruskog društva tokom njenog boravka u Moskvi. Posebno ju je impresionirao spektakularni video prikaz naprednog nuklearnog i hipersoničnog oružja koji je predsednik predstavio u obraćanju o stanju nacije u martu 2018.

Niko nas nije slušao“, rekao je Putin. "Slušajte nas sada!" Takođe je rekao: "Napori da se obuzda Rusija su propali."

Ako je Putin bio, kao što se činilo da veruje, personifikacija ruske mistične sudbine velikih sila, sada su sva ograničenja bila isključena. "Kada sam ga prvi put srela, morali ste se malo sagnuti da biste razumeli šta govori", rekla je gospođa Condoleezza Rice, bivša državna sekretarka SAD. "Videla sam kako se Putin promenio od pomalo stidljivog i skromnog u sada u prilično arogantnog, megalomanskog."

Čini se da je važan trenutak u ovom razvoju događaja nastupio sa odlukom gospodina Obame u posljednjem trenutku iz 2013. godine da ne bombarduje Siriju, nakon što je Bashar al-Assad, sirijski predsednik, prešao američku "crvenu liniju" protiv upotrebe hemijskog oružja. Umesto toga, gospodin Obama je izneo slučaj rata nevoljnom Kongresu, a pod dugotrajnim američkim prietnjama i pritiskom Moskve, gospodin Assad je pristao da uništi oružje.

Čini se da je to oklevanje ostavilo utisak na Putina. „Mislim da je to bilo odlučujuće“, rekao je g. Francois Hollande, bivši francuski predsednik, koji je pripremao vojne avione za učešće u planiranom vojnom napadu. "To je bilo odlučujuće za američki kredibilitet i imalo je posledice." "Nakon toga, verujem, gospodin Putin je mislio da je Obama slab."

Naravno, gospodin Putin je ubrzano povećao svoje napore da proširi rusku moć.

Ukrajina je počinila neoprostivo zbacivši svog lidera kojeg podržava Moskva u krvavoj narodnoj pobuni u februaru 2014., de facto odbacivši Putinove brojne milijarde dolara da bi se pridružila njegovoj Evroazijskoj uniji umesto da sledi sporazum o pridruživanju s Evropskom unijom. Ovo je, za gospodina Putina, bila realnost progutane bauk revolucije u boji. Bio je to, insistirao je, "puč" koji je podržala Amerika.

Nakon toga uslijedila je Putinova aneksija Krima i orkestracija za vojni sukob u istočnoj Ukrajini koji je stvorio dve otcepljene regije koje podržava Rusija. 


PREKRENICA ANGELE MERKEL 

Gospodin Housgen je rekao da je prekretnica za gospođu Merkel nastupila kada je pitala Putina o "malim zelenim ljudima" - maskiranim ruskim vojnicima - koji su se pojavili na Krimu pre ruske aneksije u martu 2014. „Nemam ništa sa njima“, neubedljivo je odgovorio Putin.

Lagao ju je – lagao, lagao, lagao“, rekao je gospodin Hojsgen. Od tada je bila mnogo skeptičnija prema gospodinu Putinu. Ona će reći Obami da ruski lider "živi u drugom svetu".

Kasnije, kada je g. Putin naredio ruskim snagama da uđu u Siriju i 2016. godine započeo teško bombardovanje Alepa, gospođa Merkel mu je rekla da bombardovanje mora prestati. Ali ruski lider ‘’nema nikakve veze ni s tim’’. Rekao je da su tamo bili neki čečenski borci i teroristi i da ne želi da se vrate, i da će bombardovati ceo Alep da ih se reši.

U govoru silovitom poput Putinovog 2007. godine, gospodin Lavrov je optužio Ukrajince da učestvuju u orgiji "nacionalističkog nasilja" koju karakteriše etničko čišćenje protiv Jevreja i Rusa. Aneksija Krima dogodila se jer je narodni ustanak zahtijevao "pravo na samoopredjeljenje" prema Povelji Ujedinjenih naroda, tvrdio je.

Sjedinjene države, prema Lavrovljevoj proceni, bile su vođene neutaživom željom za globalnom dominacijom. Evropa je, nakon završetka Hladnog rata, trebalo da izgradi „zajedničku evropsku kuću“ – „slobodnu ekonomsku zonu“ od Lisabona do Vladivostoka – umesto da širi NATO na istok.

Ali nije mnogo ljudi to slušalo. Sjedinjene države i veći deo Evrope – a još manje države najbliže Rusiji – skliznule su u retko osporeno uverenje da je ruska pretnja, iako raste, pod kontrolom; da je gospodin Putin racionalan čovek čija upotreba sile uključuje ozbiljnu analizu troškova i koristi; i da je evropski mir zagarantovan. Oligarsi su nastavili da "Londontown" bude njihova kuća; Britanska konzervativna stranka rado je uzimala njihov novac. Ugledne ličnosti u Nemačkoj, Francuskoj i Austriji rado su prihvatile dobro plaćene ruske sinekure. Među njima su bili Gerhard Schroeder, bivši njemački kancelar i Francois Fillon, bivši francuski premijer. Ruska nafta i gas su tekli u Evropu.

Istaknuti intelektualci, uključujući Hélène Carrère d'Encos, stalnu sekretarku Francuske akademije i specijalistu za rusku istoriju, snažno su branili Putina, čak i nakon rata u Ukrajini. "Sjedinjene Države su želele poniženje Rusije", rekla je ona u intervjuu francuskoj televiziji, sugerišući da bi istovremeno raspuštanje NATO-a i Varšavskog pakta bolje služilo svetu.

Što se tiče bivšeg predsednika Donalda Trumpa, on nikada nije imao kritičku reč za Putina, radije je verovao njemu nego svojim obaveštajnim službama po pitanju ruskog mešanja u izbore 2016.

"U retrospektivi, trebalo je davno da počnemo ono što sada moramo da uradimo u žurbi " rekao je gospodin Bager, visoki nemački diplomata. "Ojačajmo našu vojsku i diverzificiramo zalihe energije." "Umesto toga, otišli smo i proširili protok resursa iz Rusije.Dodao je: „Nismo shvatili da je Putin zaronio u istorijsku mitologiju i da razmišlja u terminima 1.000 godina starog carstva. Ne možete nekoga takvog odvratiti sankcijama."

Nezamislivo se može dogoditi. 


Ruski izbor rata u Ukrajini je dokaz za to. Gledajući kako se to odvija, rekla mi je gospođa Berman, setila se stihova iz filma Ljudska mrlja Philipa Rotha: „Opasnost mržnje je da kad jednom počnete daq mrzite, dobijate sto puta više nego što ste očekivali. "Jednom kada počnete, ne može se stati."

Ove godine u kojoj Putin puni 70 godina, on se vratio nečem dubljem u svojoj psihi: svetu svog detinjstva nakon Velikog otadžbinskog rata, svojim korenima u totalitarnoj zemlji

U izolaciji od Covida-19, očigledno udvostručenoj fobijom od bakterija koja je navela ruskog lidera da nametne ono što je gospodin Bagher nazvao "hitnim aranžmanima" svima koje sretne, čini se da su sve Putinove opsesije o 25 miliona Rusa izgubljenih izvan  njihovedomovine zgusnute u raspadu Sovjetskog Saveza.

"Nešto se dogodilo", rekla je gospođa Berman, koju je pozdravio nasmejani gospodin Putin kada je predala akreditive kao ambasadorka 2017. godine. "On govori sa novim besom i nekom vrstom poremećenosti."

Slično i gospođa Rajs: "Nešto je definitivno drugačije", rekla je. „On ne kontroliše svoje emocije. Nešto nije u redu".

Nakon što je francuski predsjednik Emmanuel Macron u februaru sreo Putina na suprotnom kraja  stola dugog više metara, rekao je novinarima u svom avionu da ga smatra čvršćim, izolovanijim i ideološki nepopustljivijim nego na prilikom njihovog prethodnog sastanka 2019. 
Saradnici gospodina Macrona opisali su Putina kao fizički izmenjenog, sa natečenim licem. 

"Paranoid" je reč koju je odabrao glavni diplomatski savetnik francuskog predsednika opisujući  Putinov govor neposredno pre početka rata.

Da je Ukrajina kod gospodina Putina dospela na duboko zabrinjavajuću razinu bilo je evidentno u raspravi od 5.000 reči o "Istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca" koju je, u osami prošlog leta napisao pa podelio pripadnicima oružanih snaga. Razrađujući argumente iz devetog veka, rekao je da je " Rusija zaista opljačkana". Ukrajina je sad  dom "radikala i neonacista" koji su nameravali da izbrišu svaki trag Rusije.

"Nikada nećemo dozvoliti da se naše istorijske teritorije i nama bliski ljudi koji tamo žive koriste protiv Rusije", napisao je. “A onima koji pribegnu takvom pokušaju, poručio bih da će na taj način uništiti vlastitu državu.’’

Religija rata

Putinova  namera, retrospektivno, bila je dovoljno jasna, mnogo meseci pre invazije. Tako se činilo gospodinu Elčaninovu, francuskom piscu. "Religija rata se sama od sebe instalirala", rekao je. "Putin je zamenio stvarnost mitom."

Ali zašto sada? Zapad je, davno je zaključio Putin, slab, podeljen, dekadentan, prepušten privatnoj potrošnji i promiskuitetu. Nemačka je imala novog lidera, a Francuska predstojeće izbore. Partnerstvo sa Kinom je zacementirano. Slabi obaveštajni podaci uverili su ga da će ruske trupe biti dočekane kao oslobodioci barem u velikim delovima istočne Ukrajine. Covid-19, rekao je gospodin Bagher, "mu je dao osećaj hitnosti, da je vreme isticalo".

Gospodin Oland, bivši francuski predsednik, imao je jednostavnije objašnjenje: „Putin je bio pijan od svog uspeha. Poslednjih godina je postigao veliki uspeh." Na Krimu, u Siriji, u Belorusiji, u Africi, u Kazahstanu. „Putin je sebi govorio: 'Svuda napredujem.' Gde sam u povlačenju? Nigde!"

To više nije slučaj. Putin je jednim potezom potaknuo NATO, okončao švajcarsku neutralnost i nemački posleratni pacifizam, ujedinio često fragmentisanu Evropsku uniju, poremetio rusku ekonomiju u godinama koje dolaze, izazvao masovni egzodus obrazovanih Rusa i ojačao upravo ono što negirao je da je ikada postojalo, na način koji će se pokazti neizbrisivim: ukrajinska nacija. Nadmašio ga je okretni i hrabri ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, čovek kojeg je ismejavao.

"On je poništio dostignuća svog predsedništva," rekao je gospodin Gabuev, viši saradnik u Carnegie Moscow sada u Istanbulu. Za gospodina Hollandea, „g. "Putin je učinio nepopravljivo."

Predsednik Baiden nazvao je Putina "brutalnim", "ratnim zločincem" i "ubicom". "Za ime Boga, ovaj čovek ne može ostati na vlasti", rekao je u Poljskoj. 
Međutim, ruski lider održava duboke rezerve podrške u Rusiji i čvrstu kontrolu nad svojim bezbedosnim službama.

Poznato je da vlast korumpira. 
Čini se da ogromna distanca razdvaja čoveka koji je pomirljivim govorom osvojio Bundestag 2001. godine i čoveka koji grdi "nacionalne izdajnike" zavedene Zapadom koji "ne mogu bez guske foie gras, kamenica i tako dalje"‘’Slobode“, kako je rekao u svom govoru o ološu i izdajnicima u martu. 
Ako nuklearni rat ostaje daleka mogućnost, on je mnogo manje udaljen nego što je bio pre februara – redovna je tema razgovora za stolovima širom Evrope dok Putin sprovodi „denacizaciju“ zemlje čiji je lider Jevrejin.

Nakon što je realizovao napad na nezavisne medije svojim insistiranjem  da invazija nije bila "rat" i likvidacije Memorijala internešenela, vodeće organizacije za ljudska prava koja je beležila progone iz Staljinovog doba, Putin se vratio svojim korenima u totalitarnoj zemlji.

G. Roethgen, onaj koji je pre 21. godine ustao da u Bundestagu aplaudira Putinu rekao mi je: „Mislim da će u ovom trenutku ili pobediti ili će biti gotov. Politički ili fizički.