BLOG    Pravni ugao                                                                                      

3. jula 2022. 


Napisao
advokat Luka Jovanović, programski direktor FBD

SVI VULINOVI SNIMCI


Mnogo toga u vezi rastezane  aktuelne “afere prisluškivanja” moralo bi da izaziva značajnu pažnju javnosti.
Ipak, retko kada su razlozi za tu pažnju toliko jasni kao praktično nakon svake izjave ministra Aleksandra Vulina o njoj.

Najnovija njegova izjava na tu temu, koja u bitnim elementima ne odudara od prethodnih, data u jutarnjem programu kod gđe.Jeremić, ostavila je ipak i gledaoce kao što ostavlja i širu javnost uskraćene za odgovore na neka pitanja koja  voditeljka nije uspela da postavi.

Pre nego što počnemo o tome, valjalo bi podsetiti čitaoce na sledeće stvari:

Tajno praćenje komunikacije predstavlja posebnu dokaznu radnju koju, na predlog javnog tužioca, određuje sudija za prethodni postupak.

Ona se određuje samo u slučaju kada se dokazi za krivično gonjenje u zakonu poimence navedenih krivičnih dela ne mogu prikupiti na drugi način ili bi njihovo prikupljanje bilo značajno otežano.

Ukoliko se šest meseci nakon prikupljanja ovih dokaza tužilac koji je tražio njihovo prikupljanje ne pokrene krivični postupak ili izjavi da ih neće koristiti u postupku, sudija za prethodni postupak donosi rešenje o njihovom uništavanju.

Prikupljeni, a nekorišćeni dokazi se uništavaju pred sudijom za prethodni postupak koji o tome sastavlja poseban zapisnik.

Svi podaci prikupljeni na ovaj način su tajni.

S ovim podsetnikom na umu, pitamo se šta je sve Jovana Jeremić trebalo i mogla da pita ministra Vulina ali nije?

Ukoliko su ti snimci, njih 1.882, nastali legalno (iako ne znamo kada) – kao što ministar tvrdi – i ukoliko je istina da protiv lica  [ njih 26 prema kojima je određena mera tajnog praćenja komunikacije (iako ne znamo kojih)] nije pokrenuta istraga, niti podignuta optužnica zbog krivičnih dela koja dozvoljavaju ovu posebnu dokaznu radnju, pitanje sa kojim se moglo krenuti je sledeće:

Kako je moguće da i dalje postoje snimci ovih razgovora ako nijedan od njih nije bio korišćen u krivičnom postupku?

Svi snimci trebalo su, nakon odluke tužilaštva da ih ne koristi, biti uništeni, u prisustvu sudije koji je njihovo snimanje odobrio, a koji je o tome, opet, morao da ostavi pisani trag. Svakako nisu smeli da skupljaju prašinu u spisima predmeta u sudu ili tužilaštvu, a još manje u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Dalje: Kako i kada su nastali ti snimci koje je Vulin “predao” tužilaštvu i kako su oni došli u posed Ministarstva unutrašnjih poslova? Zašto oni nisu uništeni zajedno sa materijalima koji morali biti predati tužilaštvu? Da li je moguće da tužilaštvu i sudu nisu bili predati svi snimljeni materijali i ako nisu zašto nisu?

S tim u vezi, ako je već istaknuto da je praćenje komunikacije odrađeno na zakonit način, koji je smisao “predavanja” snimaka tužilaštvu zbog postojanja sumnje na nezakonito prisluškivanje?

Snimci tih razgovora morali su već ranije biti uništeni po nalogu suda i uz znanje samog tužilaštva!
Posebno ako, prema navodima “lica koja su bila ovlašćena da ih preslušavaju”, u njima nije bilo elemenata nijednog krivičnog dela, a posebno ne onih dela radi čijeg dokazivanja je dozvoljeno tajno praćenje komunikacije.

Osnovni problem u celoj “aferi prisluškivanja” nije taj što su razgovori snimani – ako je to činjeno u skladu sa zakonom – već činjenica da snimci tih razgovora i dalje postoje iako se ne koriste u bilo kojem tekućem krivičnom postupku. Ministarstvo nije moglo niti smelo da ih poseduje ni nakon što su napravljeni, posebno ne nakon njihovog uništavanja.

Lica koja su bila ovlašćena da preslušavaju” snimljeni materijal, valja istaći, nisu mogla o postojanju tih razgovora, a kamo li i o njihovoj sadržini, obavestiti treća lica bez povrede tajnosti ovih podataka čime bi rizikovali da prikupljene dokaze, ako ih ima, učine neupotrebljivim u krivičnom postupku.

Mora li se posebno naglasiti da bi bilo kakvo objavljivanje ovih razgovora mimo svrhe zarad koje su snimani predstavljalo krivično delo? Posebno ako su, ne možemo ovo naglasiti dovoljno puta, ti snimci morali biti uništeni?

Ako TV voditeljka nije postavila nijedno od ovih pitanja, odgovore na makar neka od njih ministarstvo je svakako moralo da da tužilaštvu uz dostavljene snimke.

A sve dok javnost ne dobije odgovore na ova pitanja trebalo bi prestati sa praksom korišćenja ove afere za političku promociju i pozicioniranje, kao i za javnu diskreditaciju političkih rivala i druge aktivne mere.
Tragovi koje ova priča ostavlja u medijskom prostoru, na žalost, ne ostavljaju previše sumnje da se koriste za bilo šta drugo.