Vreme autokratizacije i izbori


Hoće li uspeti zajednički zajednički kandidat mađarske opozicije: Peter Marki-Zay odabran da bi pobedio Viktora Orbana


SHERI BERMAN, profesorica političkih nauka Barnard Collega,  napisala je tekst o izborima u autokratskim državama našeg doba. Tekst su 1. novembra 2021. objavili časopis SE, Social Europe i  IPS International Politics and Society časopis nemačke fondacije Friedrich-Ebert-Stiftung. 
Originalni naslov u SE glasi  ''Zaustavljanje 
demokratskog nazadovanja''
 


       Sheri Berman
 
Poslednjih godina demokratija je bila pod opsadom: Od 2015. godine broj zemalja u kojima je došlo do demokratskog nazadovanja nadmašio je broj zemalja koje se demokratizuju. Varieties of Democracy, organizacija koja prati globalni razvoj demokratije, ovo opisuje kao 'doba autokratizacije'.

Iako bi ovaj trend trebalo da nas žalosti iz istorijske perspektive verovatno ne bi trebalo da iznenađujei. Pozadina savremenog nazadovanja je „treći talas demokratije“ na kraju 20. veka – talasa koji je za sobom ostavio više demokratija nego što ih je ikada bilo ranije. Talasi se odlikuju svojom snagom i zamahom kada se uzdižu, ali i neizbežnim podvodnim kontra-tokom koji dolazi posle. Kao što svako ko je proučavao prethodne talase demokratizacije, na primer, zna one koji su zahvatili Evropu 1848. godine i na kraju Prvog svetskog rata, ovi kontra-tokovi mogu zaista biti strašni.

Ipak, kako kaže dobro poznati aforizam, koji se često pripisuje Marku Tvenu, „Istorija se ne ponavlja, ali se često rimuje“.To što je treći talas demokratije zaista pratio kontratok ponavlja istorijski obrazac, ali to ne znači da je reč o kopiranju predaka.

Za razliku od prethodnih kontratokova, tokom proteklih godina demokratije nisu umrle — kako to veli jedna uticajna studija — brzo ili nasilno „od ruku ljudi sa oružjem“. Umesto toga, one su postepeno erodirane, od 'ruku izabranih lidera' koji su koristili svoju moć da tokom vremena podrivaju demokratiju .

‘‘Izborna "autokratija‘‘

Druga razlika je u tipu prethodnog autoritarnog režima .Tokom većeg dela 20. veka, kolaps demokratije je najčešće ustupao mesto zatvorenim, represivnim diktaturama, poput onih u međuratnoj Evropi ili vojnih režima uspostavljanih u Aziji i Latinskoj Americi tokom 1960-ih i 70-ih godina.Nasuprot tome, najčešći autoritarni proizvod trećeg talasa bila je 'izborna autokratija'.

U ovu kategoriju spadaju Mađarska Viktora Orbana, Turska Redžepa Tajipa Erdogana i Indija Narendre Modija. Ovi režimi su manje autoritarni od svojih prethodnika, dozvoljavajući nekakve izbore i određeni prostor za civilno društvo. Oni na taj način pružaju potencijalne mogućnosti opozicijama da se mobilišu i mirno transformišu svoja društva. Ali pošto je u izbornim autokratijama sistem naštimovan – putem manipulacija, kontrole štampe i korupcije da bi iskoristile potencijalne mogućnosti koje su im dostupne, opozicije moraju biti ujedinjene dajući prednost porazu aktuelnih lidera u odnosu na sopstvene različite ciljeve.

Nedavni izbori u Češkoj, na kojima su koalicije različitih partija udružile snage u „demokratski blok da bi pobedile populističkog oligarha Andreja Babiša, primer su ove dinamike. Takvi su bili i izbori za gradonačelnika Istanbula 2019. godine, na kojima je Ekrem Imamoglu ujedinio birače verski, klasno i etnički podeljene i iza poziva u borbu za tursku demokratiju okupio islamističke, nacionalističke i kurdske stranke. Ali najdirektniji i najbitniji test da li opozicije mogu da iskoriste ograničene mogućnosti koje su im na raspolaganju da pobede populističkog autokratu stiže sa izborima u Mađarskoj, u aprilu 2022.

Razilke ostavljlene po strani


Nakon svog izbora 2010. godine Orban je postepeno potkopavao mađarsku demokratiju, stvarajući izbornu autokratiju, koju je kasnije prodavao kao model populistima i potencijalnim autokratama širom sveta. Njegova sposobnost da to učini bila je rezultat mnogih faktora, ali je taj proces olakšala i nesposobnosti opozicionih grupa da se protiv njega ujedine. Konačno uviđajući koliko su njihove podele koštale i njih i njihovu zemlju, Orbanovi protivnici najzad su ostavili po strani svoje razlike i formirali koaliciju posvećenu njegovom porazu.

Sredinom oktobra Orbanovi protivnici održali su preliminarne izbore za zajedničkog protivkandidata na predstoječim izborima. Njih je dobio Peter Marki-Zay koji je 2018. pobedio na izborima za gradonačelnika u Hodmezvašarhelju, uporištu Fidesa, pokazujući kako Orbanova partija može biti poražena sa pravim kandidatom.

Prepoznajući da neko sa Marki-Zayevim profilom ima najbolje šanse da dobije glasove izvan relativno liberalne Budimpešte, i otupljujući Orbanovo negovanje straha od 'elita bez kontakta' i 'izdajničkih liberala', čak su se i levičarske grupe ujedinile iza Marki-Zayeve kandidature. I Klara Dobrev, poražena kandidatkinja Demokratske koalicije, pozvala je svoje birače da ga podrže: 'Moramo da brinemo samo o jednoj stvari. 'Orbanov poraz je’’, rekla je, "zajednička odgovornost i zadatak svih nas".

Gergely Karacsony, gradonačelnik Budimpešte, povukao se iz predizbora nakon prvog kruga i pozvao svoje liberalne pristalice da podrže Marki-Zaya: „Moramo prihvatiti političku realnost. Nisu liberali ili zeleni ti koji mogu da pobede desničarske populiste... Važno je izabrati kandidata koji može da pobedi Orbana.' Karacsony je rekao da je nacionalistički populizam najuspešniji u malim gradovima i seoskim sredinama gde žive ljudi koje je lako zastrašiti. 'Marki-Zay je gradonačelnik u jednom od takvih mesta i razume strahove i probleme ovih ljudi.'

Važne lekcije

N
ejasno je da li će Marki-Zay uspeti da trijumfuje na izuzetno neravnopravnom terenu za nadmetanje, stvorenom Orbanovom vladavinom dužom od decenije. Ali za one koji pokušavaju da smisle kako da se bore protiv demokratskog nazadovanja, mađarski, kao i češki, turski i drugi slučajevi nude važne lekcije.

Pošto je savremeno nazadovanje postepeno, a ne naglo, opozicije često imaju priliku da zaustave taj proces. Svadjalačke opozicije čije pojedinačne komponente postizanje sopstvenih posebnih ciljeva stavljaju ispred očuvanja demokratije olakšavaju uspeh budućim autokratama. Ako autokrate ipak prevladaju, opozicije se suočavaju sa ogromnim preprekama, ali čak ni tada nije sve izgubljeno.

Izborne autokratije zaista dozvoljavaju nekakav prostor za manevrisanje opozicije. A takvi režimi su skloni sklerozi i neefikasnosti: Babiš, Erdogan i Orban su oslabljeni korupcijskim skandalima. Iskorištavanje mogućnosti koje nude čak i nefer izbori i pogrešni koraci autokrata iziskuju ujedinjene opozicija koje su pre svega fokusirane na obnovu demokratije.

Krhkost demokratije


Veoma je lako smatrati demokratiju i slobode i mogućnosti koje ona pruža kao zdravo za gotovo. U dobrim vremenima, krhkost demokratije se lako zaboravlja. U teškim, kao što su ova vremena sa kojima se suočavamo, demokrate se moraju podsetiti da opstanak demokratije – a tako i sposobnost da jednog dana ostvare šta god da su i njihovi skriveni ciljevi – zavisi od njihovog izbora i ponašanja.

Da bi demokratija napredovala, demokrate moraju prepoznati koliko je opasno kad se zbog stranačke koristi kompromituju demokrtaske norme i institucije. Kada se suoče sa onima koji nameravaju da je unište, oni koji su posvećeni demokratiji moraju ostaviti po strani svoje razlike i političke preferencije i uraditi ono što je neophodno da je zaštite - i da podsećaju svoje sugrađane da sudbina njihove zemlje zavisi od toga da li su i građani za to sposobni.