BLOG  Pravni ugao

02.05.2021. 

Predsednička zakletva

Piše advokat Luka Jovanović
direktor programa i komunikacija FBD
 

 

A sada, posle “događanja” u Jagodini, malo “lakše” teme. Naime, u intervjuu u prazničnom izdanju beogradskog dnevnika Blic, predsednik Aleksandar Vučić otvoreno je rekao kako neće potpisati ukaz o proglašenju Zakona o istopolnim zajednicama - i pre nego što je Narodna skupština donela o njemu ma kakvu odluku. Kao obrazloženje naveo je da to ne može da učini jer bi takav zakon bio neustavan, budući da se kosi sa definicijom braka propisanom u čl. 62 Ustava Republike Srbije.

Mnogo toga u poslednje dve rečenice zavređuje posebnu pažnju i osvrt. Međutim, bez da se uopšte upušta u priču o političkim valja se pozabaviti pravnim aspektima ove izjave.

Konkretno, čl. 113 Ustava daje pravo Predsedniku Republike da, umesto da ga ukazom proglasi, već izglasani zakon uz pisano obrazloženje vrati nazad Narodnoj skupštini, na ponovno odlučivanje. U tom slučaju taj zakon onda mora biti ponovo izglasan od strane većine od ukupnog broja poslanika i ukoliko zakon bude izglasan, tada Predsednik mora da potpiše ukaz o proglašenju tog zakona.

U slučaju, pak, da se Predsednik i dalje protivi da taj zakon potpiše, a kako bi se još jednom potvrdilo da je upravo Narodna skupština, a ne on kao predsednik republike, nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Srbiji, ukaz o proglašenju zakona potpisuje predsednik Narodne skupštine.

Dalje, verujem da je takođe važno podsetiti, mada bi trebalo da je to jasno, kako ocena Predsednika Republike o ustavnosti izglasanog zakona može biti samo njegovo lično mišljenje, pošto konačnu reč o tome, na predlog Ustavom ovlašćenih predlagača, daje Ustavni sud.

Postupak za ocenu ustavnosti zakona može biti pokrenut i pre njegovog proglašavanja, na zahtev najmanje trećine od ukupnog broja narodnih poslanika, ali ne pre njegovog izglasavanja u Narodnoj skupštini. Ovo rešenje je logično, makar utoliko što narodni poslanici imaju priliku da, kroz skupštinsku proceduru,utiču na usaglašavanje predloga zakona sa Ustavom.

U slučaju kakav imamo ovde, takođe, valja još jednom istaći da je pitanje ustavnosti zakona o istopolnim zajednicama nametnuto od strane crkve i ekstremne desnice iako se ovim zakonom ni na koji način ne bi menjala ustavna definicija braka, već se samo nastoji da se odnosu dvoje ljudi, koji se ne uklapa u ustavnu definiciju braka, taksativno priznaju samo određena imovinsko-pravna i porodično-pravna dejstva i to sve u cilju ispunjavanja osnovnog ustavnog načela – zabrane diskriminacije.

Teško je i pomisliti da se Predsednik Republike Srbije otvoreno zalaže za diskriminaciju građana koje simbolički predstavlja u državi čije jedinstvo oličava. Ali, insistiranje na poštovanju pravnog poretka koji toleriše sistemsku diskriminaciju vlastitih građana ne ostavlja pregršt prostora za drugačija tumačenja.

Predsednik Republike, podsetimo se i toga još jednom, zakleo se da će sve svoje snage posvetiti ostvarivanju ljudskih prava i sloboda. U tom smislu čak i tolerisanje diskriminacije, predstavljalo bi kršenje te zakletve. Naša građanska dužnost, i obaveza najvišeg ranga jeste da utičemo na Predsednika da zakletvu koju je dao pred Narodnom skupštinom i svim građanima Srbije – održi. Ništa manje i ništa više od toga.