Nedavna događanja u Narodnoj skupštini i istupi pojedinih narodnih poslanika iz vladajuće većine stavili su u fokus javnosti rad same skupštine, šta bi ona trebalo da predstavlja, čime bi trebalo da se bavi, kako bi u kontekstu toga narodni poslanici morali da komuniciraju sa javnošću i među sobom i, kao nikada do sada,  odgovornost narodnih poslanika za vlastite reči u samoj Narodnoj skupštini.
Sličnim pitanjima bilo je mesta i ranijih godina ali javni napadi sa skupštinske govornice na Seku Sabljić i Dragana Bjelogrlića su bili kap koja je konačno prelila prepunu čašu. Sve rečeno primoralo je skupštinski Odbor za budžetsko-administrativna i mandatsko-imunitetska pitanja da, nakon 8 godina, predloži Narodnoj skupštini nacrt Kodeksa ponašanja narodnih poslanika koji bi trebalo da bude usvojen u skupštini, po hitnom postupku, do kraja godine.

Skupština je i pre 3 godine usvojila jedan Kodeks ponašanja koji je u odnosu na novo-predložen bio daleko manji u pogledu obima i odnosio se isključivo na utvrđivanje obaveze narodnih poslanika da poštuju pretpostavku nevinosti u krivičnom postupku i zabranu uticaja na rad suda. (O samoj apsurdnosti činjenice da je nametanje ovih obaveza narodnim poslanicima uopšte bilo neophodno, drugom prilikom).

Kakve novine donosi nacrt novog Kodeksa?

Malo toga je istinski novo, dosta toga predstavlja konkretizaciju obaveza koje su već propisane Ustavom, zakonom i poslovnikom (A opet je tu, kao priča za sebe,  činjenica da narodnim poslanicima mora da se naređuje da poštuju Ustav u koji se zakleli na početku mandata prilikom konstituisanja Narodne skupštine).

Nadalje, neke kritike predloženog nacrta, one koje se tiču mehanizma njegove primene već su se ranije mogle čuti u javnosti, a tiču se načina na koji je utvrđen postupak za izricanje opomena zbog kršenja Kodeksa i velikih diskrecionih ovlašćenja kojima u tom postupku raspolaže Odbor za budžetsko-administrativna i mandatsko-imunitetska pitanja i opravdanih strahovanja da se taj postupak može koristiti za disciplinovanje opozicije u parlamentu.

Konkretno, Kodeks ne propisuje bilo kakav rok u pogledu podnošenja prijave Odboru tako da se, ako je suditi po tekstu koji je predložen, poslanici mogu pozivati na odgovornost i više godina nakon učinjene povrede Kodeksa, sve dokle im traje mandat –  a ocenu blagovremenosti prijave ceniće isključivo Odbor što će, opet, je li, biti stvar političke podobnosti u čemu i leži suština problema sa ovim rešenjem.

Isto tako, Kodeks sankcioniše poslaničku zloupotrebu prava na podnošenje prijave i predviđa je kao osnov za izricanje opomene ali, opet, i u ovom slučaju ovlašćenja Odbora su preširoka dok ne postoji ni minimum garancija da i sam podnosilac prijave koji nije deo vladajuće većine, neće biti sankcionisan zbog savesnog insistiranja na poštovanju Kodeksa.  Na taj, osoben, način ovaj nacrt Kodeksa kao da uvodi svojevrsnu omertu u najviše predstavničko telo: ako prijaviš - nastradaćeš ili nećemo ni mi prijaviti tebe ako ti ne prijaviš nas, što je više mafijaški nego etički standard.  

Takođe jedna odredba - koja potencijalno nije od velikog značaja, ali jeste  izuzetno indikativna kada je u pitanju način funkcionisanja Narodne skupštine - odnosi se na obavezu narodnih poslanika da poštuju „zaposlene“ u Skupštini. Podsećamo čitaoce ovom prilikom da radom „zaposlenih“ u Skupštini (tj. Službi narodne skupštine na koju je predlagač najverovatnije mislio) rukovodi Generalni sekretar Narodne skupštine,  a ne narodni poslanici – ni individualno, ni kolektivno. Osim što po svom duhu više zvuči kao odredba pravilnika o radu iz nekog privatnog preduzeća, prisustvo ove odredbe u nacrtu govori dosta toga o tome u kakvim uslovima Služba narodne skupštine obavlja svoj važan posao i jednom (ublaženo rečeno) „domaćinskom“ mentalitetu kojem izgleda nije uspelo da utekne ni najviše predstavničko telo.

Ipak, sve ove primedbe i kritike ne mogu da se uporede sa osnovnim problemom koji se najviše tiče prirode samog položaja u kojem se narodni poslanici faktički nalaze, a koji je diktiran načinom na koji su u Srbiji organizovani izbori.
Ceo koncept nacrta ovog Kodeksa zasnovan je, naime,  na premisi da su izabrani narodni poslanici samostalni u svom radu i da oni u potpunosti raspolažu svojim mandatom, koji su im poverili birači,  te da u tom smislu nisu ucenjeni od strane političke stranke koja ih je predložila za narodne poslanike.

Poznato je da je ovo, na žalost, samo premisa, a nikako i stvarni slučaj.

Dakle, budući da narodni poslanici ne raspolažu svojim mandatom već njihove političke stranke koje su ih predložile, i koji u Skupštini nominalno predstavljaju svakoga, a faktički nikog, pošto se poverenje na izborima i ne ukazuje njima neposredno već nosiocu liste, onda oni javnosti ne mogu ni da budu odgovorni za svoj rad na bilo koji iole smislen način, ne mogu čak ni da pokušavaju da tvrde da postupaju u javnom interesu, dok je  (vladajuća) većina njih još manje u stanju da, u skladu sa čl. 20 nacrta ovog Kodeksa, obrazlaže svoje postupke u Skupštini na način  koji ne ruši svaku iluziju o njihovoj samostalnosti.

Najzad, još jednom o motivima za donošenje Kodeksa. Iako obaveza njegovog donošenja postoji već 8 godina, prema samom Poslovniku o radu Narodne skupštine, on se predlaže i usvaja po hitnom postupku tek nakon nezapamćene javne blamaže u koju su skupštinske sednice metastazirale i to, kaže se još,  kako bi se ispunili „etički standardi ponašanja koji se očekuju od narodnih poslanika u vršenju poslaničke funkcije“ na putu ka Evropskoj uniji.

Reklo bi se pre da se sa pominjanjem Evropske unije pokušava senčenje prostote a pozivanjem na evropske integracije pokušava prikrivanje dosadašnjeg odsustva bilo kakvih standarda kada je u pitanju ponašanje samih poslanika u Narodnoj skupštini.

Sudeći po materiji koja je regulisana ovim nacrtom Kodeksa znanje koje novim narodnim poslanicima nedostaje je, blaže rečeno, pogolemo – možda čak i šire od materije koja se Kodeksom reguliše;  a  tako i golim okom vidljiva činjenica da „mladi lavovi“ u koje su polagane tolike nade moraju da idu, ako i oni i stranka misle o njihovoj budućnosti, na - popravnu nastavu.

Kako će izgledati skupštinske sednice nakon usvajanja ovog Kodeksa, kada eventualno bude usvojen, ostaje da se vidi. Ali polazeći od svega gore rečenog, mesta za neki optimizam baš i nema; pogotovo ako se prisetimo da je kolio  u prošlom sazivu među predstavnicima naroda tamo sedelo i  lice pravosnažno osuđeno za progon, deportaciju i podsticanje na deportaciju svojih sugrađana, bez da je njegov mandat doveden u pitanje, a kamo li oduzet.