BLOG  Pravni ugao
16.10.2020.                                                                                

Degradacija dužnosti u ovlašćenje   
                                                                                                                                                                                                                                                                                                       
                                                                                                                       
Piše advokat Luka Jovanović
                                                                                                                                                    direktor programa i komunikacija FBD


Onog trenutka kada je potvrđeno ko će biti mandatar nove vlade Republike Srbije, čini se da je sva pažnja, kako medija tako i stručne javnosti, preokupirana upravo kritikom činjenice da više od 4 meseca nakon održanih izbora Srbija nema vladu. Situacija je, međutim, ipak nešto gora od toga.

Uprkos tome što su na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine (u poslednji čas!) potvrđeni mandati novoizabranih narodnih poslanika (što je bila jedna od pet tački dnevnog reda konstiutivne sednice) ništa drugo nije preduzeto od radnji propisanih Poslovnikom Narodne skupštine, a preostale tačke dnevnog reda (među kojima je bio izbor predsednika Narodne skupštine) ostale su slovo na papiru, a nama ostavljeno da razmišljamo, što bi mogla biti posebna tema, kako se zakonom podrazumeva da je skupština koja nema izabranog ni predsedika, ni potpredsednika ni radna tela - konstituisana. Bilo kako bilo, novoizabranim narodnim poslanicima je tek rečeno, od strane lica koje je predsedavalo sednicom, da će o nastavku konstituivne sednice biti „blagovremeno obavešteni“.

Od tada je prošlo više od dva meseca. 

Sledom proteklog vremena, koje se nikako ne može podvesti pod tek neku pauzu, posle prekida konstitutivne sednice narodni poslanici, pa i javnost, trebalo je ( a nije kasno ni sada ) da budu blagovremeno obavešteni i o tome Ko će (i kada!?) da sazove svečanu sednicu za izbor nove vlade, kao i da li će se konstitutivna sednica Narodne skupštine okončati na vreme za njen izbor.

Konstitutivnom sednicom jeste, u skladu sa čl. 3 Poslovnika Narodne skupštine, predsedavao najstariji narodni poslanik iz novog saziva, ali on nije predsednik Skupštine. Dosadašnjem predsednku NS mandat je istekao potvrđivanjem mandata novoizabranih narodnih poslanika, tako da uopšte nije jasno ko može, i po kom osnovu, da ponovo sazove nastavak sednice Narodne skupštine u ovim okolnostima, koje nijedan zakonodavac ikada nije mogao da nasluti. Razložno bi bilo pretpostaviti da bi to bilo dužno da uradi lice koje je predsedavalo konstitutivnom sednicom (a koje je istu iz u javnosti nepoznatih razloga i prekinulo) iako se do takvog tumačenja teško može doći prostim jezičkim tumačenjem Poslovnika.    

Moguće je na osnovu čl. 92 i čl. 93 Poslovnika Narodne skupštine izmeniti dnevni red tekuće sednice tako da se u njega uvrsti i izbor vlade – pod uslovom da se nekako prevaziđe nedoumica u pogledu toga Ko će uopšte ponovo da zakaže nastavak konstitutivne sednice i kada. Tako nešto bi bilo da sada neviđeni fenomen koji bi samo dodatno potvrdio utisak o neuticajnom i, iznad svega, nesamostalnom parlamentu koji je u potpunosti podređen međustranačkoj kombinatorici.  

Sva je prilika da ovakav scenario ne bismo morali da razmatramo da se rokovi za konstituisanje najviših organa zakonodavne i izvršne vlasti ne percipiraju kao ovlašćenja već kao dužnost. Nisam apsolutno siguran kako je nešto što je Ustavom propisano kao obaveza može da se tumači kao „ovlašćenje“. Predsednik je, u konkretnom slučaju, „ovlašćen“ da predloži mandatara nove vlade i narodni poslanici su „ovlašćeni“ da izaberu predsednika Narodne skupštine taman toliko koliko je bilo ko od nas „ovlašćen“ da plati svoj dospeli račun za struju.

Rokovi propisani za izbor i konstituisanje najviših organa vlasti u zemlji nisu „privilegija“ nosilaca tih funkcija već obaveza upravo tih lica prema svim građanima Srbije, koji su im, na izborima, ukazali poverenje za njihovo formiranje. Dosadašnjim svojim postupanjem oni su to poverenje, svojom pasivnošću i nečinjenjem, nedosmisleno izneverili. I to u jeku pandemije – koja je morala da predstavlja dodatni podstrek da se sve izborne i postizborne radnje okončaju u najkraćem roku, a ne izgovor za odugovlačenje i potpuno ignorisanje volje birača koji su, bukvalno, rizikovali živote da tu volju iskažu.