BLOG  Pravni ugao
19.03.2020.                                                                                

Covid-19 i 12 godina robije
                                                                                                                                                                  
                                                                                                                                     Piše advokat Luka Jovanović
                                                                                                                      direktor programa i komunikacija FBD

 

                                                                                                                                                                                       

Dok ovo pišem u Srbiji je u toku policijski čas, a upravo sam pročitao izveštaj sa konferencije za novinare predsednice vlade gospođe Brnabić na kojoj su se, pored poruka kojima se građani pozivaju da kroz ovu epidemiju prođu mirno i solidarno i uveravanja da vlada Republike Srbije čini sve što je u njenim nadležnostima (koje je sama sebi i proširila upravo uvođenjem vanrednog stanja) mogle čuti i pretnje -  zatvorskim kaznama od, ni manje ni više, 12 godina!

Ima li tu čega, istinski, da l’ se  kada su u pitanju te kazne i to može?
Predsednica vlade se u svom obraćanju oslanjala se na odredbe Krivičnog zakona RS, konkretno na odredbe koje se odnose na krivična dela protiv zdravlja ljudi. Za naše potrebe u ovom kratkom osvrtu relevantni su čl. 248, čl. 249 i čl. 259 KZ RS.

Prva odredba se odnosi na nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije (čl. 248 KZ RS).  Mere u pitanju propisane su Odlukom o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom  SARS-COV-2 zaraznom bolešću koju je Vlada RS donela 10. marta 2020. godine. Za postojanje ovog krivičnog dela neophodno da je, kao što sam naziv kaže, ono počinjeno za vreme epidemije. U čl. 6, st. 3 Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti propisano je da, osim naredbom ministra zdravlja, epidemiju/panedmiju može proglasiti i Svetska zdravstvena organizacija (SZO). Ovo delo nije obuhvaćeno opisom teških dela protiv zdravlja ljudi iz čl. 259 te u tom smislu ne postoji mogućnost izricanja kazne 12 godina zatvora.

Ono što je ovde važno istaći jeste da sam Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti u čl. 85 propisuje novčane kazne (od 30 do 150 hiljada RSD) za fizička lica koja se ne pridržavaju mera karantina, kao i u nekoliko drugih slučajeva taksativno navedenih u samom zakonu, pri čemu se ove radnje tretiraju kao prekršaj a ne kao krivično delo, te se postavlja pitanje zašto predsednica vlade insistira na krivičnoj odgovornosti ako bi se svrha kažnjavanja mogla ostvariti i sa manje drastičnom merom.

Dalje, krivično delo prenošenja zarazne bolesti (čl. 249 KZ RS) deluje na prvi pogled jednostavno. Za postojanje krivičnog dela, osim nepoštovanja propisa i odluka za suzbijanje zarazne bolesti, neophodno je da počinilac zarazi jedno ili više lica, pri čemu je kažnjiv samo umišljaj a ne i nenamerno prenošenje bolesti.

Osim pitanja umišljaja, javlja se i pitanje uzročnosti. Zbog same prirode koronavirusa čini se veoma komplikovanim dokazivanje uzročno-posledične veze između radnji počinioca i eventualnog oboljevanja oštećenog – što predstavlja nužan preduslov za postojanje krivičnog dela, pa i izricanje bilo kakve krivične sankcije.

U konkretnom slučaju bilo bi neophodno kod postupajućeg sudije stvoriti uverenje da je upravo počinilac svojim delovanjem (koje se može sastojati iz jedne ili više radnji) direktno zarazio oštećenog i da je upravo pretežno zbog tih radnji bolest i nastupila i za kažnjavanje bi bilo neophodno da se te radnje mogu počiniocu pripisati u krivicu – tj. da je postupao sa umišljajem. U trenutnim uslovima, sa trenutnim znanjem koje postoji o virusu, dokazivanje ovoga u pravičnom postupku od strane laika, pa i uz pomoć veštaka, ne deluje izvesno.

I na kraju, konkretno povodom tih ’’famoznih’’ 12 godina: U pogledu teških dela protiv zdravlja ljudi kojim se propisuju pooštrene zatvorske kazne za izvršenje, u ovom slučaju krivičnog dela prenošenja zarazne bolesti, relevantno je pored svih navoda iz prethodnog pasusa dodati kako u odnosu na navedene posledice (teško narušavanje zdravlja, smrt jednog ili više lica) mora da postoji umišljaj počinioca.      

*  *  *

Dakle, uzimajući u obzir sve gore navedeno, valjalo bi se, ponovo, zapitati zašto  predsednica vlade tokom vanrednog stanja proglašenog zbog epidemije preti zatvorskim kaznama?

Siguran sam da bi dalji i sveobuhvatniji odgovor na to pitanje morao da se osvrne i na činjenicu da u odnosima u kojima u društvu nema uzajamnog poverenja pretnje (bile one ozbiljne ili ne!) predstavljaju jedini način da se utiče na ponašanje bilo koje strane.

Na kraju bih naveo kako pomenuto pozivanje na Krivični zakon, kakvo je upriličila premijerka gospođa  Brnabić, nikako ne pobuđuje poverenje. Kao ni drugi propusti pravne prirode tokom vanrednog stanja i perioda koji mu je prethodio.