DA LI ĆE RUSIJA BITI PRAVOSLAVNI IRAN?
Ruski portal NOVAZA GAZETA Evropa objavio je esej o razlozima istorijskog pesimizma u vezi sa budućnošću Rusije koji je napisao poznati ruski istoričar i akademik JURIJ PIVOVAROV.
Njegov tekst objavljen je 4. avgusta 2024. pod originalnim naslovom
DOBRODOŠLI U PRAVOSLAVNI IRAN
Jurij Pivovarov
Za nekoliko godina biće pola veka otkako je Iran napustio politiku zapadnjaštva i modernizacije. Režim šaha Reze Pahlavija izveo ju je u dobru i zlu. Naravno, nije bio „baršunast“, pravio je greške, čak i zločine. Iranski narod se pobunio protiv šahovih „teških vremena“ – i predao se moći ajatolaha, islamskog fundamentalizma sa persijskim i šiitskim karakteristikama.
Više od četiri decenije Iran je delovao kao jedan od glavnih antagonista amerikanizma, „zapadnjaštva” uopšte, sekularizma, slobode, pluralizma i demokratije.
Zauzvrat se dobila (kao što je već napomenuto) - lojalnost tradicionalnim persijskim vrednostima (u islamsko-šiitskoj verziji), potiskivanje ličnosti, lov na neistomišljenike (one koji se oblače drugačije... - i druge uopšte). Istovremeno, zemlja je dva koraka udaljena od posedovanja nuklearnog oružja. Ona neumorno preti Izraelu i ne krije da je njen najdraži cilj da uništi ove „cionističke đavole“.
Generalno, uprkos periodičnim protestima, narod Irana podržava mizantropsku politiku ajatolaha.
Inače režim ne bi trajao toliko dugo.
Isto se može reći i za Rusiju. Još jednom je napustila slobodu i demokratiju. Da, bili su manjkavi, ne „sladunjavi“, nesavršeni, sa tek koliko gluposti, pa i zločina u njima!
Ruski narod nije izdržao i vratio se u totalitarni kavez. Našao se s vođom koji , oslanjajući se na „silovike“, vlada 25 godina.
I sve se manje veruje da će ruski narod po završetku Putinove ere želeti i moći da se vrati na put slobode i demokratije.
Verovatno će podržati diktatorove naslednike, a ne male i inostrane demokrate ( kažu „već smo probali i ne želimo da se ponovi haos, nepouzdanost i siromaštvo!“).
Pored toga, Putinovi naslednici će imati pri ruci Rusku pravoslavnu crkvu koja energično osvaja najreakcionarnije snage ruskog društva.
Oko Ruske pravoslavne crkve i unutar nje same, drsko i samouvereno se oživljavaju tzv. crne stotine. Naravno, na moderan način. Obogaćene idejama nacionalsocijalizma, fašizma, raznih vrsta teorija zavere, prilagođenog evroazijatstva, rasizma itd.
Teoretičari novih crnostotinaca se oslanjaju i na grubo falsifikovanu istoriju Rusije.
Sve ovo dominira psihomentalnim prostorom mnogih miliona Rusa. I sve to doprinosi transformaciji zemlje u „pravoslavni Iran“.
Moguće je da će se takav režim uspostaviti na nekoliko decenija (podsetimo se samo dugovečnosti sovjetskog režima).
Istorijski temelji pesimizma: Sloboda je rođena u Evropi, ne u Rusiji
Mislim da je moj istorijski pesimizam dobro utemeljen. Čak bih to nazvao „tužnim realizamom“.
Ujedno ću se osvrnuti na mišljenja dvojice prvoklasnih stručnjaka za Rusiju – Georgija Petroviča Fedotova (1886–1951) i Ričarda Pajpsa (1923–2023).
Fedotov, jedan od najboljih i najplemenitijih umova Rusije 20. veka, naglašava:
sloboda je rođena iz evropske kulture. Nismo imali takve preduslove (kao u svim drugim kulturama). Jedina nada je da će sloboda u Rusiju doći iz Evrope (sa Zapada). Kao što je već stiglo i zaživelo prosvetiteljstvo, prosveta, nauka, ali mi sami to ne možemo izroditi.
O istoj stvari govori i najveći američki istoričar Rusije Pajps. Obojica ne vide preduslove za slobodu u našoj istorijskoj prošlosti. Ako je to ovde moguće, to je samo rezultat uticaja Zapada.
Teško je saglasiti se sa svim ovim, ali se suštinski nema šta zameriti.
Da, i Fedotov i Pajps tvrde da su nekada u Rusiji postojali su preduslovi za slobodu u Rusiji; neki njeni elementi su čak implementirani u društvenu praksu (Kijevska Rus, Novgorod-Pskov Rus). Ali istorija je zgazila ove klice.
„Moskovski čovek“ je postao modalna ličnost društva koje se formiralo na prostorima ruske Evroazije. Potpuno stran slobodi. „U tatarskoj školi, u moskovskoj službi, iskovana je posebna vrsta ruske ličnosti - moskovski tip, istorijski najjača i najstabilnija od svih promenljivih slika ruske nacionalne ličnosti. Ovaj tip psihološki predstavlja spoj severnog velikorusa sa nomadskim stepskim narodom, izlivenim u forme josifitskog pravoslavlja“ (Fedotov G.P. Istorija i sloboda. Posev: N.-I., 1989. S. 71).
I dalje: „...U ovom svetu nije moglo biti mesta za slobodu. Poslušanje u školi Josifa ( Volocki - prim. autora ) bila je najviša monaška vrlina. Otuda njegovo širenje preko „Domostroja“ u život laičkog društva. Sloboda je za Moskovljana negativan koncept; sinonim za raskalašnost, „nekažnjivost“, ružnoću“ (Isto, str. 73).
„...Prijatelju, pitaću te najvažnije: ako je sve što je ranije bilo neispravno, šta nas čeka? – ovako se jednom Jurij Kublanovski obratio Josifu Brodskom.
Zaista, ako u prošlosti nismo bili slobodni, zašto onda možemo računati na slobodu danas i sutra? Pa, Rusija ne voli slobodu i nije joj potrebna.
Pa ipak, u tom pogledu, Fedotov zauzima oprezniji stav.
Po njegovim rečima, „...mogu se pokušati razaznati nejasna obeležja budućnosti u mutnom ogledalu istorije“ (Isto, str. 59).
I, kao da sam sebi protivreči, poziva da se ne apsolutizuje uticaj prošlosti na sadašnjost i budućnost.
Odnosno, ostavlja prostor za pokušaje pronalaženja osnova za slobodu u samoj Rusiji.
Osim toga, po njegovom mišljenju, dva veka ovladavanja temom slobode nisu mogla proći bez posledica.
Ovo je svakako tačno, slažemo se s njim. Dakle – čak i ako uzmemo u obzir boljševičku politiku totalnog uništenja slobode. Uostalom, u nekom trenutku se činilo da se post-Staljinova Rusija (Georgij Petrovič nije doživeo ovo doba) priprema za društveni poredak koji je pretpostavljao slobodu. Perestrojka i rane 1990-te kao da su to potvrdile...
Šta se dalje dešava dobro je poznato. Na putu smo ka „pravoslavnom Iranu“.
Ili je već tu?..
Okrenimo se ponovo Fedotovu.
„Sloboda, u društveno-političkom smislu, ne pripada instinktivnim ili univerzalnim elementima ljudskog društva. Samo je hrišćanski Zapad razvio ovaj ideal u svom tragičnom srednjem veku i ostvario ga u poslednjim vekovima.
Tek u komunikaciji sa Zapadom Rusija se za vreme Carstva zarazila ovim idealom i počela da obnavlja svoj život u skladu sa njim. Odavde... sledi da ako totalitarni leš može da vaskrsne na slobodu, onda će živa voda morati ponovo da se traži na Zapadu“ (Isto, str. 98–99).
Fedotov nam govori nešto suštinski važno o predrevolucionarnoj eri: „...Čitav noviji razvoj Rusije izgleda kao opasna brzinska trka. Šta će je sprečiti? Oslobađanje evropeizacije ili moskovska pobuna, koja će poplaviti i odneti mladu slobodu sa talasom narodnog gneva?
Ideologija Crne stotitne
Čitajući Bloka, osećamo da Rusiji preti ne samo revolucija, već i revolucija crne stotine.
Ovde, na pragu katastrofe, vredi izbliza pogledati ovu najnoviju, neliberalnu reakciju Moskve, koja je sebe nazvala „crnom stotinom“. Svojevremeno je ovaj politički subjekt bio potcenjen zbog varvarstva i divljaštva svoje ideologije i političkih sredstava. U njoj se krilo ono najdivlje i najnekulturnije u staroj Rusiji...“ (Isto. str. 90–91).
„Većina episkopata bila je povezana sa ideologijom crne stotine” (Isto, str. 91).
Jovan Kronštatski ju je blagoslovio. Nikolaj II joj verovao. Konačno, kaže Fedotov, ima razloga da se veruje da je ideologija crnih stotina pobedila tokom Ruske revolucije i da će nas sve nadživeti.
Fedotov otkriva ideološke osnove crnostotne Moskve. „Iza pravoslavlja i autokratije, odnosno iza moskovske veroispovesti, lako se razlikuju dve glavne tendencije: akutni nacionalizam, koji se pretvara u mržnju prema svim strancima... i podjednako akutna mržnja prema intelektualcima, u najširem smislu reči.
Mržnja prema zapadnom prosvećenju stopila se sa klasnom mržnjom... Sam izraz „crna stotina” je preuzet iz moskovskog rečnika, gde označava organizaciju (ceh) niže, najsiromašnije trgovačke klase; za moskovsko uho to je trebalo da zvuči kao „demokratija” za Tokvila...
„Crna stotina” je rusko izdanje ili prva ruska verzija nacionalsocijalizma” (Isto).
Pored pravoslavlja i autokratije, „temelji“ crnostotne Moskve uključivali su i nacionalnost. To „... nije bio samo zvaničan slogan grofa Uvarova“, već je „zadovoljavao duboke nacionalne potrebe društva“ (Isto, str. 158).
I takođe o ruskoj revoluciji. Ona je, prema Fedotovu, „... doživela ogromnu evoluciju... Ali jedno je u njoj ostalo nepromenjeno: stalno... omalovažavanje i gušenje slobode” (Isto, str. 92).
„...Ruska revolucija“, postulira Fedotov, „bila je... neviđeni mlin za meso kroz koju je prošlo na desetine miliona ljudi... Cela slobodoljubiva formacija ruske inteligencije stvorena tokom 200 godina Carstva nestala je bez traga. A onda se ispod nje pojavila moskovska totalitarna devičanska zemlja. Novi sovjetski čovek nije bio toliko oblikovan u marksističkoj školi koliko je izašao u svetlosti Boga iz moskovskog kraljevstva, pomalo dobijajući marksistički sjaj“ (Isto, str. 94, 95).
Fedotov poziva: „Pogledajmo bliže osobine sovjetskog čoveka... On je veoma snažan, fizički i psihički, veoma integralan i jednostavan, živi po naređenjima i uputstvima, ne voli da razmišlja i sumnja, vrednuje praktično iskustvo i znanje. Odan je moći koja ga je podigla... i učinila odgovornim gospodarom nad životima svojih sugrađana. Veoma je ambiciozan i prilično bezosećajan prema patnji svojih bližnjih – što je neophodan uslov za sovjetsku karijeru. Ali spreman je da se iscrpi na poslu, a najveća mu je ambicija da da život za tim: partiju ili otadžbinu, u zavisnosti od vremena.
Zar ne možemo u svemu tome prepoznati službenika 16. veka?.. On je bliži Moskovljaninu svojom ponosnom nacionalnom svešću: njegova zemlja je jedina pravoslavna, jedina socijalistička – prva na svetu, Treći Rim.
Na ostatak, odnosno zapadni svet, gleda sa prezirom, ne poznaje ga, ne voli i plaši ga se. I kao davno, njegova duša je otvorena ka Istoku“ (Isto, str. 96).
Fedotov naglašava: „Može izgledati čudno govoriti o moskovskom tipu kada se primeni na dinamiku moderne Rusije. Da, ovo je Moskva pokrenuta, sa svojom težinom, ali bez svoje inercije. Međutim, ovo kretanje je na liniji spoljne konstrukcije, uglavnom tehničke. Ni srce ni misao nisu duboko uzburkani... Iza spoljašnjeg burnog (skoro uvek vojnog) kretanja krije se unutrašnji, nepomućeni mir“ (Isto, str. 97).
Šanse ruske slobodoljubive inteligencije
G. P. Fedotov je umro 1951. godine.
Ideologija „crne stotine” ga je nadživela, nadživeće i nas, unuke Fedotova, a verovatno i naše unuke. Odnosno, posle onih koji su prošli kroz „mlin za meso” ruske (crnostotne) revolucije: to će uticati na živote još četiri generacije.
Pročitajte Uputstvo („Sadašnjost i budućnost ruskog sveta“) 25. kongresa Svetskog ruskog narodnog saveta, članke sada visokog statusa Dugina – i videćete da ideološka platforma za izgradnju „ Pravoslavnog Irana” već sprena. A subjekt ovog neocrnostotinskog sistema, njegova pokretačka snaga, je isti onaj „Moskovski čovek“ koga je Fedotov tačno i slikovito opisao.
Doduše, „slobodoljubiva formacija ruske inteligencije“ je delimično oživela. Sada je podvrgnuta daljem progonu, ali istorija pokazuje njenu sposobnost da se regeneriše. Ova inteligencija do sada nije dostigla sjaj one koja je delovala u predrevolucionarno doba i u emigraciji 20-30-ih godina 20. veka, ali je kvantitativno prevazilazi (udeo u stanovništvu zemlje je znatno veći nego pre sto godina).
Iako se značajan deo moderne inteligencije ponovo našao van Rusije, tehnološki napredak joj omogućava da održava odnose sa onima koji su ostali i utiče na mentalnu i moralnu atmosferu društva.
Štaviše, otpor Putinovom neototalitarizmu rađa nove heroje i mučenike. A zapadni svet u celini ne ostaje ravnodušan prema onome što se dešava. Ne samo naoružavanje Ukrajine, ne samo sankcije protiv militarizovane privrede i pojedinaca i struktura koje su se posebno istakle u krivičnim delima, već i moralna i administrativna podrška omogućava opstanak nosiocima ruske slobode (pre svega u emigraciji).
Pa ipak, ta „slobodoljubiva formacija inteligencije“ očigledno nema dovoljno snage da spreči da zemlja sklizne u „pravoslavni Iran“. Trijumf moderne crne stotine. On cuei u beskrajnom toku sa televizijskih ekrana i ispunjava sve mentalne, duhovne i duhovne prostore „homo postsoveticusa“. On je poznat i komforan, uspeva u ovoj laži i mržnji. Pet stotina godina obuke nije nestalo; naprotiv, učvršćen je i umnožen sedamdesetogodišnjim sovjetskim iskustvom. "Mlin za meso", prema definiciji Fedotova.
Danas ne vidim društvene snage koje su sposobne da bar zaustave pohod u „pravoslavni ajatolah“. Da besmisleni i nemilosrdni rat protiv Ukrajine dodatno otvrdne srca naših sunarodnika i zamagli im oči krvavom maglom. Moralno i socijalno slepi, oni su se pretvorili u neku vrstu plastelina, od kojeg Moć oblikuje zgodnu i pokornu teksturu.
Jesmo li osuđeni na propast? I neizlečivo?
Zar se zaista neće ispuniti nade u spasonosni efekat ruske kulture?
*radni prevod i design teksta FBD
Molimo vas da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
