Ruska priča biće bez srećnog kraja

                                                                                                                                                                                                                                                                                 Photo thanks to Roman Rasputin

Kako god bilo, ruska priča neće imati srećan kraj - poruka je nove kolumne koju je napisao LEONID GOZMAN. On piše da su svi Rusi krivi za zločine Putinove Rusije njenu prevaru, cinizam i licemerje, uključujući i one koji su se borili protiv režima, protivili se ratu i čak otišli u zatvor zbog toga, jer su izabrali Putina koji je oličenje imeprijalne i totalitarne suštine naroda Rusije i , u celini, ispunjava njegovu volju.
Njegovu kolumnu objavila je NOVA GAZETA u svom izdanju za Evropu 10. septembra 2023. pod originalnim naslovom 
>Nisam ratovao, znači nije ceo narod<

     Leonid Gozman

U doglednoj budućnosti, ništa dobro ne čeka našu zemlju. Ako Putin uspe da pobedi ili da bar ne izgubi rat, to će najverovatnije značiti održavanje režima na neodređeno vreme, možda čak i nakon fizičkog postojanja samog Putina. Za zemlju će to biti tragedija uporediva po svojim dugoročnim posledicama sa katastrofom iz oktobra 1917. godine.

Ali ni pobeda Ukrajine nam ne garantuje srećan kraj. Naprotiv, prilično tmurni scenariji izgledaju vrlo verovatni - ratovi između privatnih i regionalnih armija, pojava  zaraćenih država na teritoriji moderne Rusije, beskrajno daleko od demokratije, ili s nizom diktatura različitog stepena varvarstva.

Međutim, postoji dobra šansa da će post-Putinov diktator koji kontroliše evropski deo Rusije, iako bez nekih odvojenih delova, ili čak većine njene sadašnje teritorije (jedva svih), na kraju predati vlast civilnoj vladi, kao što se to desilo u mnogim zemljama. A onda će se postaviti pitanje o obnovi Rusije, o izgradnji na ruševinama koje su ostale na mestu države. Bez obzira koliko mala verovatnoća takvog ishoda, bez obzira koliko udaljena izgledala, moramo se za to  pripremiti.

Ali danas se razvija situacija koja će onemogućiti obnovu: slika naroda i kulture Rusije - ne samo režima, već i naroda i zemlje - pojavljuje se kao vazda agresivna, posvećena ropstvu i okrutnosti, ne želeći slobodu i ne znajući kako da iskoristi njene plodove i mogućnosti.
Svi Rusi su krivi za zločine savremene ruske države, njenu prevaru, cinizam i licemerje, uključujući i one koji su se borili protiv režima, protivili se ratu i čak otišli u zatvor zbog toga.

A rat sa Ukrajinom, prema takvim idejama, ne vodi Putin, već ceo ruski narod. (Ne mogu pomoći: ne vodim ga, a bez mene to nisu svi ljudi!)

Koncept jednake odgovornosti svih - na primer, posle mojih tekstova i govora protiv Putina koji su mi više puta pisali da nisam bolji od samog Putina - ima drugačije posledice. Sada je to "diskriminacija na osnovu pasoša". Zaista, zašto davati vize, iznajmljivati, otvarati bankovne račune genetskim robovima i agresorima?

Međutim, postoje i dugoročne posledice. Ako je Putin portparol težnji ruskog naroda i oličenje ruske kulture, ako je on, kao i Ivan Grozni i Josif Staljin, prirodan i neizbežan u Rusiji, a Aleksandar II ili Saharov su samo slučajne fluktuacije, onda je posle pobede Ukrajine i sloma režima potrebno ne doprinositi izgradnji demokratije u Rusiji, što je tu po definiciji nemoguće, već je okružiti metaforičkim "jarkom sa krokodilima", To jest, voditi računa samo da više nikada ne bude pretnje sa ove teritorije, a da vas ne prevare snovi o Rusiji kao članu porodice demokratskih zemalja i kojekakvim Maršalovim planovima.

Oštar i nediferenciran negativan stav prema svemu što ima pridjev "ruski" ili "ruski" karakterističan je ne samo za Ukrajinu - u slučaju Ukrajine i Ukrajinaca, to je jednostavno potpuno prirodno i teško da bi moglo biti drugačije - već i za mnoge ljude iz drugih zemalja. I što je najvažnije, za neke od samih Rusa.
I ne govorimo toliko o poznatim iseljenicima koji stiču ime za takav položaj, a ponekad i o novcu (to ne isključuje činjenicu da su istovremeno iskreni), već o običnim ljudima koji su skloni da se slože sa tom negativnošću: Pa, da. Horde, plave uniforme i vi, poslušni ljudi, gde ćete ići! To je donekle slično antisemitskim stereotipima koji su u jednom trenutku bili rasprostranjeni među brojnim sovjetskim Jevrejima - negativne ideje o sopstvenom narodu i želja da se distanciraju od njih.
Možda je mladima teško da poveruju, ali kada sam bio dete, reći Jevrejki da njeno dete ne izgleda kao Jevrejka bio je kompliment.

Ali slomiti diktaturu ili prevazići njene posledice mogu biti sposobni samo oni kojima  njihova zemlja, sa svom prljavštinom i krvlju, ostaje njihova, koju vole i veruju u njenu budućnost.

Koncept robovske suštine i imanentne agresivnosti i destruktivnosti Rusije, ma koliko ona sada bila prirodna, pa čak i moralno opravdana, preti samom postojanju naše kulture (kulture u širem smislu te reči), stavlja tačku na budućnost naše zemlje. Ili na  budućnost onih zemalja ruskog govornog područja koje mogu nastati na našoj sadašnjoj teritoriji u slučaju dominacije procesa dezintegracije.

Do sada nije bilo moguće preokrenuti ovu tačku gledišta. Na primer, mnogo puta su najistaknutiji predstavnici opozicije govorili o zločinačkoj prirodi rata, o potrebi vraćanja svih okupiranih zemalja Ukrajini, uključujući, naravno, Krim, o isplati odštete i suđenju ruskim zločincima koji su oslobodjeni i koji vode ovaj rat. Isto je rečeno i u kolektivnim izjavama opozicione zajednice. Ali to nije uticalo na prevalenciju teze da ruski liberali završavaju pitanjem Krima (opcije: o Ukrajini, carstvu i tako dalje).

U psihologiji percepcije opisan je fenomen asimilacije-kontrastne iluzije. Konkretno, sastoji se u činjenici da kada se gleda iz daljine, udaljenost između objekata izgleda manja nego što zaista jeste.
Svojim zločinima Rusija se distancira od čovečanstva, koje pak prestaje uviđati razlike između pojedinih pripadnika ruske zajednice.

Teško je odoleti globalnom negativizmu prema svima nama i našoj kulturi. Svakodnevni zločini ruske države i naroda u uniformi ruske vojske, odsustvo masovnih protesta u Rusiji, javna podrška ratu od najkorumpiranijeg dela kreativne elite nadmašuju bilo kakve argumente.
A oni koji bi želeli da se protive i kažu nešto u odbranu svog naroda - a to su ljudi koji se poistovećuju sa zemljom (samo ne mešajte zemlju i državu!) - šokirani su onim što se dešava i, naravno, ne mogu a da se ne osećaju krivim zbog toga šta njihovi sunarodnici rade u njihovo ime. I to ih tera da ćute: kažu, nije vreme za nas da se izvinjavamo što nismo svi fašisti i banditi.

Da bi se to postiglo, nije potrebno, naravno, pričati slatke priče o dobrim ljudima koje su zaveli zli Čekisti. Potrebno je na sve gledati otvorenih očiju, a samim tim i na grozote, uključujući i vlasti i vlastiti sloj, bez prebacivanja sve odgovornosti na vlasti. Potrebno je, naravno, razumeti šta je to u našoj kulturi - i, verovatno, i u njenim najboljim manifestacijama - što omogućava virusu totalitarizma da se iznova i iznova budi? Kako je došlo do toga da su naši sugrađani najvećim delom verovali da je diktatura prirodna za Rusiju, a sloboda od zla, da to nije naše? Što ih tera da se slažu s idiotskim formulama da  kažu da je Rusiji potrebna čvrsta ruka, inače je nemoguće ! Zar mi, obrazovani ljudi, to nismo dozvolili?

Malo je ljudi koji su kritični prema našoj zemlji kao mi. Ni jedan de Custine se ne može porediti sa onim što smo sami napisali i pišemo o sebi. Ali moramo zapamtiti da ne postoji predodređenost. Ni u našem individualnom životu - čovek uvek može, nakon analize svoje prošlosti, promeniti sebe, psihoterapija se zasniva na tome - niti u životu zemlje. Postoji mnogo država na planeti koje su, čini se, bile osuđene na diktaturu i univerzalnu mržnju (Nemačka, na primer), na zaostalost (Japan i Finska), na korupciju (Gruzija), ali su uspešno napustile ovu propast. Jesmo li stvarno toliko gori od svih ostalih?


*radni prevod i bold FBD