EU između geopolitike i cinizma

Posle neformalnog sastanka zvaničnika EU, zapadnog Balkana i Ukrajine i Moldavije
VETON SURROI, kosovski publicista, političar i nekadašnji novinar napisao je: 
''Zapadnom Balkanu se sada pridružuju Ukrajina i Moldavija da zajedno prate trku između geopolitike i cinizma.''    
Njegovu kolumnu kosovski dnevnik KOHA objavio je na svom website-u 23.8.2023 pod originalnim naslovom
''Videli smo ovaj rat'' 
Veton Surroi

Sinoćnja atinska deklaracija pokušaj je stvaranja strateške orijentacije EU za zapadni Balkan zajedno sa Ukrajinom i Moldavijom.

I, u ovom trenu, da l' EU ima ili će imati stratešku orijentaciju, dobre vesti se završavaju. U skladu sa realnošću, Ukrajina i Moldavija su se sada pridružile evropskoj trci između geopolitike i cinizma. U toj trci prvo što može pasti na pamet je sledeća fatalistička barsoleta da će se 2043. godine samit lidera Zapadnog Balkana, Ukrajine i Moldavije održati u Grčkoj, a da će gost na njemu biti i premijer Gruzije (i ako treba malo mašte, Azerbejdžan) kojim će se ponovo deklarisati evropska budućnost Zapadnog Balkana, Ukrajine, Moldavije, a sada i Gruzije (i, uz malo mašte, Azerbejdžana).

2. 

Geopolitika ima svoje mjesto i 2003. i 2023. godine.

2003. godine okončani su ratovi u bivšoj Jugoslaviji (posljednji u R. Makedoniji 2001.), SAD su bile zauzete ratovima u Avganistanu i Iraku, a EU je imala ispravnu viziju da stabilizacija Evrope znači članstvo u EU prostoru njenog jugoistoka (i da za to ne treba čekati američki geopolitički povratak).

Rat Rusije protiv Ukrajine 2023. daje dodatnu dimenziju viziji EU, definisanju njenih istočnih granica sa implikacijom uključivanja Zapadnog Balkana u celinu Evropske unije. I dok je EU prvi put ustanovljegana  kao sna koja aktivno pomaže rat na evropskom kontinentu, zajedno sa SAD, odluka o članstvu Ukrajine i Moldavije, kao trajna stabilizacijska mjera, pripada EU. 

Problem geopolitičkog pristupa EU je neusklađenost između ciljeva i kapaciteta za njihovo postizanje. 
Nakon samita 2003. samo je Hrvatska pristupila EU; svi ostali učesnici imaju obećanje o članstvu i statusu kandidata (sa izuzetkom Kosova). Ali to što sam kandidat za članstvo nije promijenilo odnos u trouglu nedovršenih država Kosovo-Srbija-BiH. Štaviše, još jedna država kandidat, Crna Gora, pretrpela je veliki udarac na svom evropskom putu zbog identitetskih trzavica, od kojih značajan deo dolaze od druge države kandidata, Srbije.

2023. godine uspostavljanje Ukrajine kao geopolitičke prekretnice, koja bi trebalo da ubrza pripreme EU za ovaj veliki istorijski izazov koji će definisati granicu između Evrope i Evro-Azije, je prava vizija, ali da sam u Kijevu, ja bih analizirao samo odnose Kosova i Srbije i posredovanje EU. 
Više od deset godina EU nije postigla dogovor o nekom pitanju u svom dvorištu. Ako ne može da postigne dogovor sa sopstvenim instrumentima o sekundarnom (ili trećem) pitanju u poređenju sa istočnim krizama, šta se od nje može očekivati ​​u Ukrajini ili Moldaviji?

3.

Geopolitika, dakle, nije bila dovoljna.

Da, postojao je period kada su se donosile geostrateške odluke. Pristupanje Španije, Portugala i Grčke, koje su tek izašle iz diktatura, bile su prekretnice za narode tih država i za dobrobit kontinenta u cjelini. Članstvo Rumunije i Bugarske, obe zemlje koje se danas nalaze u neposrednom susedstvu ukrajinskog rata, takođe je značajno stabilizovalo ovaj deo kontinenta. Ali zašto se to desilo tada, ne znači da bi trebalo da se desi i sada.

Umesto geopolitike, u trku je ušao cinizam. U Atinskoj deklaraciji 2023, istorijska prekretnica je napravljena od ujedinjenja velikog cilja (sloboda i nezavisnost evropske Ukrajine) sa manjim ciljevima (integracija Zapadnog Balkana). Ova izjava je tačna  pošto je EU ispunila (predstojeću) godišnjicu nemogućnosti svog posredovanja: u septembru prošle godine Kosovu i Srbiji ponuđen je po principu "uzmi ili ostavi" najambiciozniji projekat do sada, od osnovnog sporazuma između dve nezavisne države kojim se uspostavljaju odnosi bez međusobnog priznavanja državljanstva. Godinu dana kasnije, krug za rundom lošeg posredovanja, Kosovo i Srbija su dalje od osnovnog sporazuma nego što su bili u septembru prošle godine.

I dok EU izjavljuje svoju geostratešku nameru da pomogne potiskivanju Rusije iz Ukrajine, to ne dokazuje da to može učini na zapadnom Balkanu: već godinu i po dana Rusija je ostala jednako jaka, ako ne i jača, zar ne usred Balkana, u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

4.

Geopolitička ambicija da se stvori slobodna Evropa sa Zapadnim Balkanom u njoj  prostirući se do granice između Ukrajine i Rusije, manifestovana sinoć u Atini, ambicija je za najambiciozniji evroatlantski projekat ovog veka. Za zapadni Balkan to je značilo demokratsku Srbiju u miru sa susjedima, nezavisno Kosovo u miru sa Srbijom, demokratsku i funkcionalnu Bosnu i Hercegovinu u miru sa svojim identitetskim pluralizmom itd. I da sve ove zemlje imaju zajednički bezbednosni sistem zasnovan na NATO-u.

Nasuprot ove geopolitičke ambicije stoji cinizam stvarnosti. Teško je zamisliti da će EU stvoriti demokratski prostor pod okriljem NATO-a na prostoru nedovršenih sukoba bez odlučne intervencije Sjedinjenih Država, Velike Britanije i moćnih država članica EU, pre svega Njemačke, Francuske, Italije i zašto ne Poljske.

Do sada prikazani instrumenti u slučaju Kosovo-Srbija, od razgovora o registarskim tablicama i razmeni teritorija, do velike „geopolitičke“ pobede EU ostvarene u Ohridu u takozvanom sporazumu Kosova i Srbije, pokazuju da se iza velikih reči kriju male radnje. 
Ono što je nazvano Sporazumom bilo je krhko samim tim što nije potpisano i smatra se Sporazumom, jer to smatra šef diplomatije J. Borell. Čak je sa najvećom ozbiljnošću objašnjeno kako se radi o pravno obavezujućem sporazumu, jer se „nalazi u poglavlju 35 za Srbiju i SSP za Kosovo“, što je formulacija koja niti ubeđuje, niti stimuliše, niti plaši.

To je paradigma EU pre geopolitičkog izazova stoljeća.

* radni prevod FBD