J

Jedan od najčitanijih makedonskih portala NEZAVISEN
objavio je prevod autorskog teksta koji je napisao ALEKSEJ NAVALJNI
- najpoznatiji savremeni utamničeni Putinov opozicionar.
Ovaj tekst napisan je samo koji dan posle izricanja nove 19-godišnje kazne zatvora, koja je pridodata onoj zbog koje već robija, takodje dugogodišnjoj.
Navaljnijen tekst je objavljen na makedonskom portalu 15. avgusta 2023. pod orginalnim naslovom 
Moj strah i mržnja 

Želeo sam da pišem o ovome već duže vreme. Pa neka bude prvi post nakon nove presude. Praktična ispovest. Moram da savladam ovu mržnju i strah, možda mi možete pomoći u tome.

Mržnja. Ljudi se uvijek mnogo pitaju o tome, a opet su išla pisma: pa, mrziš li sudiju? Mrzite li Putina još više? I već sam mnogo puta rekao da je mržnja glavna stvar koju treba prevladati u zatvoru. Toliko je razloga za to, a vaša nemoć je snažan katalizator procesa. Dakle, ako date slobodu mržnji, ona će vas ubiti i proždreti.

Ali da budem iskren, jesam. I šta još. Oni koji su dugo na internetu sećaju se mema: Toliko ga mrzim. To je ono o čemu se radi. I zaista uglavnom posle "sudova". Posljednji, inače, gdje su mi dali 19 godina, nije jedan od tih. Tamo smo se, naprotiv, svi takmičili da obasipamo jedni druge prijatnošću. Tokom čitavog procesa niko nije podigao glas. Ovo je najopasnija vrsta sudije: on će vas šokirati 19 godina i natjerati da saosjećate s njim.

Veoma sam ljut nakon saslušanja u lokalnom okružnom sudu. Ima vrlo jednostavnih slučajeva u kojima nema mjesta nikakvim pravnim trikovima, a sudije za crno jednostavno i iskreno kažu: „A ovo je belo, vidi, piše 'belo' na računu. I demonstrativno donose nezakonite odluke.

Ali iako ponekad, ne mogavši ​​to da izdržim, zovem izvjesnog "sudiju" Samojlova, sa svojom velikom mržnjom ga ne mrzim. A ne nasilnici-lopovi iz kolonije, kojima rade šta hoće i izvlače se. I ne mrzim oficire FSB-a koji njima komanduju. Čak, iznenadićete se, ja ne mrzim Putina. U takvim trenucima mrzim one koje sam volio. One koje sam branio i svađao dok nisam promukao. I mrzim sebe zbog činjenice da sam ih nekada volio.

Pogledaj. Sjedim u svojoj ćeliji i čitam knjigu Natana Shcharanskog (jedan od inicijatora Helsinške grupe za ljudska prava, prevodilac i saradnik Andreja Saharova - n.z.) "Neću se bojati zla". Shcharanski je proveo devet godina u zatvoru u SSSR-u, 1986. je razmenjen (za sovjetske i istočnoevropske obaveštajne službenike). Otišao je u Izrael, osnovao stranku, postigao ogroman uspeh, uključujući i funkciju ministra spoljnihposlova zemlje. Generalno je cool. Inače, proveo je 400 dana u samici i [polovina devetogodišnje kazne]. I zaista nemam pojma kako je preživeo.

Dakle, Shcharanski opisuje hapšenje i istragu. 1977, tada sam imao godinu dana. Knjiga je objavljena u SSSR-u 1991. godine. Tada sam imao 15 godina. A sada imam 47 godina, i dok čitam njegovu knjigu, ponekad odmahnem glavom da se oslobodim osjećaja da čitam svoj lični dosije. Na primjer: zgrada SHIZO/PKT je posebna baraka iza bodljikave žice. Maksimalni rok u SHIZO-u je 15 dana. I nisam se iznenadio kada sam posle nekoliko "petnaest" zaredom, kao uporni prestupnik, prebačen u PKT na šest meseci. Jedan na jedan.

U predgovoru (podsjećam, 1991.) Shcharansky piše da virus slobodne misli opstaje upravo u zatvorima i nada se da KGB neće pronaći "protuotrov za ovaj virus". Shcharanski nije u pravu. Pronađen je protuotrov.

I tako se čini da sada, 2023. godine, u Rusiji ima više političkih zatvorenika nego što ih je bilo u doba Brežnjeva-Andropova. Ali kakve veze ima KGB s tim? Kod nas nije bilo podmuklog ili otvorenog puča koji su vodili ljudi iz specijalnih službi. Oni nisu došli na vlast, potisnuvši iz nje reformističke demokrate.

Sam. Sami smo ih zvali. Mi smo ih sami pozvali. Sami smo sebe naučili kako da namestimo izbore. Kao krađa imovine iz čitavih industrija. Kako lagati u medijima. Kako da promenimo zakone da nam bude u korist. Kako silom suzbiti opoziciju. Pa čak i kako organizovati idiotske, ničim izazvane ratove.

Stoga, ne mogu a da ne mrzim žestoko, ludo one koji su prodavali, pili, protraćili istorijsku šansu koju je naša zemlja imala početkom devedesetih. Mrzim Jeljcina sa "Tanjom i Valjom" (Tatjana Djačenko, ćerka Jeljcina i njegovog savetnika, i Valentin Jumašev, njegov zet i šef predsedničke administracije) (Anatolija) Čubajsa i ostatak korumpirane porodice koja  Putina dovela na vlast. Mrzim varalice koje smo iz nekog razloga nazivali reformatorima. Sada je jasno kao dan da ih nije zanimalo ništa osim spletki i vlastitog blagostanja. U kojoj drugoj zemlji su toliki ministri "reformske vlade" postali milioneri i milijarderi? Mrzim autore najglupljeg autoritarnog ustava, koji su nama idiotima prodali kao demokratskog, a još tada su predsjedniku dali ovlaštenja punog monarha.

Sve ih posebno mrzim jer nije bilo ni ozbiljnog pokušaja da se otklone temelji bezakonja - da se provedu reforme u pravosuđu, bez kojih su sve druge reforme osuđene na propast. Sada ovo detaljno proučavam. 1991. godine, čak iu RSFSR-u, usvojen je dobar koncept za reformu pravosuđa, ali već 1993. godine počele su kontrareforme u cilju izgradnje pravosudne vertikale. Tada su sve političke snage htjele pravična suđenja. U društvu je postojao najpotpuniji mogući konsenzus. Ako se stvori nezavisno pravosuđe, onda bi bilo nemoguće ili vrlo teško da dođe do još jedne uzurpacije.

Zato nemojte pogriješiti: ono što se sada slavno deli nevinima tih 8-15-20 godina zatvora počelo je da se gradi mnogo prije Putina. I sada je jasno: u Kremlju i vladi devedesetih niko nije želeo nezavisni sud. Jer bi takav sud postao prepreka korupciji, izbornim malverzacijama, transformaciji guvernera i gradonačelnika u nezamjenjive knezove.

Mrzim "nezavisne medije" i "demokratsku javnost" koji su dali punu podršku za jednu od najdramatičnijih prekretnica u našoj modernoj istoriji - namještanje predsjedničkih izbora 1996. godine. Ponavljam, ja sam tada bio aktivni pobornik svega ovoga. Naravno, ne namještanju izbora, a mi se ni tada ne bi svidelo – ali sam se trudio da to ne primećujem i svo nepoštenje na izborima mi nije ni najmanje smetalo. Sada plaćamo cenu što smo 1996. mislili da lažiranje izbornih rezultata nije uvijek loša stvar. Cilj je opravdao sredstva.

Mrzim oligarha [Vladimira] Gusinskog (iako već dugo nije oligarh) koji je prkosno angažovao zamenika šefa KGB [Filipa] Bobkova da bude zadužen za progon neistomišljenika. U to vrijeme se mislilo da je to šala: haha, nevine je strpalo u zatvor, ali sada mi to radi. Nešto kao medvjed u smokingu. Odnosno, ne samo da nije bilo lustracije – bilo je i ohrabrenja šefova. A sada bukvalno oni koji su radili pod Bobkovom kao mlađi službenici stavljaju Jašina, Kara-Murzu i mene u zatvor.

Često se čuje da Jeljcinova vlada nije mogla ništa da uradi jer su im se komunisti suprotstavili u parlamentu. To nije spriječilo aukcije kredita za dionice 1996. godine, ali je iz nekog razloga spriječilo reforme u pravosudnom sistemu i specijalnim službama.

Mrzim čitavo rukovodstvo Rusije, koje je 1991. (posle puča) i 1993. (nakon pucnjave zgrade parlamenta) imalo apsolutnu vlast i nije ni pokušalo da napravi očigledne demokratske reforme. Kao što je urađeno u Češkoj (gdje je sada demokratija i prosječna plata je 181 hiljada rubalja), Poljskoj (demokratija i 179 hiljada rubalja), Estoniji (demokratija i 192 hiljade rubalja), Litvaniji (demokratija i 208 hiljada rubalja) i drugim zemljama istočne Evrope (prema zvaničnim podacima, prosečna plata u Rusiji u maju 2023. iznosila je 72.851 rublju, ali u stvarnosti većina ljudi zarađuje mnogo manje). Naravno, tada su na vlasti bili drugi ljudi. A postojali su i veoma dobri, iskreni i pošten. Ali to je bila beznačajna manjina,

Ovo nema veze sa Putinom 2011, nego sa Jeljcinom, Čubajsima, oligarsima i čitavom komsomolskom partijskom bandom koja se nazivala "demokratama",
1994. nismo otišli u Evropu, nego u Centralnu Aziju. Zamenili smo svoju evropsku budućnost za vile "Tanja i Valli" na "ostrvu milionera" Sent Barts. A kada su Putinovi ozloglašeni KGB/FSB oficiri dobili slobodan pristup političkim pozicijama, nisu morali ništa da rade. Samo pogledajte oko sebe i iznenađeno uzviknite: šta, je li to bilo moguće? A ako su pravila igre takva da možete krasti, lagati, falsifikovati, cenzurisati, a svi sudovi su pod našom kontrolom, onda smo tu, računajte, dobro smo se proširili.

Pustili smo vuka u tor i onda smo se začudili da je pojeo sve ovce. On je vuk, njegova misija i cilj je da jede ovce, nista mu drugo u principu ne pada na pamet. Beskorisno ga je uznemiravati. Dakle, u suštini Putinov zvaničnik FSB-a ne misli i ne može da smisli ništa drugo osim da izgradi ogromnu kuću i zatvori one koji mu se ne sviđaju. Iako ne podnosim vuka, žestoko i ludo mrzim one koji su ga pustili u tor.

Mada, naravno, shvaćam da je bolje nikoga ne mrziti, nego razmisliti kako da se ovo ne ponovi. I tu dolazim do svog najvećeg straha. Ne samo da vjerujem, već znam da će Rusija imati još jednu šansu. Ovo je istorijski proces. 
Ponovo ćemo biti na raskrsnici.

Prestravljen i obliven hladnim znojem, skačem u krevet uveče, kada mi se čini da smo imali još jednu priliku, ali da smo opet  krenuli istim putem kao devedesetih. Po principu "cilj opravdava sredstva". Gde još piše sitnim slovima: "Falsifikovanje izbora nije uvijek loša stvar", "pogledajte ove ljude, koji su svi porotnici", "Nije bitno što je političar, bitno je da je tehnokrata i za biciklističke staze“, „Vlada je i dalje jedina evropska u Rusiji“ i druge slične mudrosti prosvećenog autoritarizma.

Ovo što sam napisao o devedesetim nije istorijska vežba, nije refleksija, niti besmislena kuknjava. To je najvažnije i najhitnije pitanje političke strategije svih pristalica evropskog puta i demokratskog razvoja. 
Znate, bio sam veoma impresioniran širokim spektrom različitih mišljenja o našoj istrazi o Alekseju Venediktovu (dugogodišnjem glavnom uredniku i direktoru zatvorenog radija „Eho Moskve“, koji se smatra liberalnim medijem – z.n.) i Ksenia Sobchak (televizijska slavna ličnost, osoba koju vlasti ponekad prikazuju kao da je ne voli, a zapravo je kćerka gradonačelnika Sankt Peterburga Anatolija Sobčaka, kada je Putin bio njegov zamenik gradonačelnika). Dobili su desetine i stotine miliona rubalja iz budžetskog fonda, koji je služio kao zajednički fond za Jedinstvenu Rusiju. Povrh toga, Venediktov je dobio 550 miliona upravo u vreme kada je vodio posmatrački štab i direktno organizovao krađu glasova. Bio je osoba, agitator i kontrolor elektronskog glasanja, čija je svrha da uzme vaš glas i da ga stavi na gomilu Jedinstvene Rusije.

Falsifikat elektronskog glasanja je u potpunosti dokazan van svake sumnje. Tako da sam bio začuđen da još uvek postoji značajan broj ljudi za koje ni elementi šeme "mafija i izborna prijevara" niti njihova mješavina "mafijaške kase i izborne prevare" nisu diskreditirajući niti značajni. Da, kao, neke gluposti.

Da, tu se nešto komeša, ali nema dokaza da su plaćeni za falsifikat – jednostavno su plaćeni i jednostavno falsifikovali. Sve je to bilo davno kao u dobu mamuta. Počelo je još 2019. Niko se više ne seća. Nema veze, glavno da je on sada "protiv rata". Kao što je jasno rečeno u jednom od tvitova na temu: „Šta je to?“ kao nacionalna ideja.

Ovo je privatni primjer, ali on, poput situacije s Murzagulovom (skandalozni TV voditelj Rostislav Murzagulov koji je radio za Kremlj, a sada je proglašen "stranim agentom"), kao i pozivi (Mihaila) Hodorkovskog da se uzme oružje i pridruži se Prigožinovim trupžama, odlično pokazuju da i sada, 2023. godine, u pozadini represija, zatvora i rata, i dalje dovodimo u pitanje lojalnost principima i mnogi ih smatraju naivnim, romantičnim i "egzotičnim". Lična odanost, pripadnost korporaciji, stara prijateljstva mnogi smatraju važnijim.

Nikako ne predlažem da upucate Alekseja Venediktova, da ga obesite ili da mu temeljito ošišate kosu (on je svoju nabujalu sedu kosu godinama učinio delom svog ličnog brenda – n.z.). Nema potrebe za okrutnošću. Ali na kraju dana, ne možete odobriti ono što je uradio (a on to čini, nastavljajući da govori da elektronsko glasanje nije namješteno), a ne možete da ga smatratre političkim saveznikom. Jer, izvinite, ako je za nas politički saveznik onaj koji naše glasove prodaje Jedinstvenoj Rusiji, ko smo onda mi uopšte, čemu smo?

Pa hajde onda, pridružimo se Jedinstvenoj Rusiji. Tamo ćemo stvoriti frakciju tvrdih Sobjaninista (tako ih ja zovem), osnova je već primedba (Sergei Sobyanin je gradonačelnik Moskve, kojeg neki smatraju više tehnokratom nego političkom figurom - n.z.). Optuženi u skoro svakoj istrazi Fonda za borbu protiv korupcije odmah žure da opravdaju tim snova: Ksenija Sobčak, Aleksej Venediktov, Maksim Kats i bivši „našist“, a sada iz nekog razloga urednik „Nove gazete“ Kiril Martynov. Sve će biti u redu. Biće mnogo novca. Mi, uporni sobijanisti, tražimo: odmah maknite lošeg Putina i dajte nam dobrog Sobjanina i Mišustina, Šuvalova i Liksutova (premijer Rusije; bivši prvi potpredsednik Vlade i poznati ekonomista; zamenik gradonačelnika Moskve – n.z.).

Zato ne oklevajte. Sutra će biti nova šansa – taj isti prozor mogućnosti, sutra ćemo ponovo morati da se nosimo sa onima koji smatraju da izbore treba ponegde poništiti ili falsifikovati („inače će biti izabrani ekstremisti“), da je normalno  podmićivati ​​novinare („nismo, samo smo zamolili prijatelja oligarha da zakupi ovaj TV kanal“), bolje da držimo sudove na udicu („inače će podmititi sudije i porotnike“), kadrovska baza moći se ne može promeniti („oni su profesionalci, ne možemo regrutovati ljude sa ulice"), i tako dalje i tako dalje. Sve do toga da ugovor za izgradnju tog mosta ne dobije tender, već "pouzdani izvođač", sa kojim već dugo radimo. A ljudi s takvim idejama uopće neće biti ni Putinisti ni komunisti – oni će se ponovo zvati demokratama i liberalima.

Stvarni život je složen, težak i pun kompromisa sa neugodnim ljudima. Ali barem mi sami ne bismo trebali da proaktivno budem neugodni ljudi i da ciničnim mahinacijama dočekujemo ​​korupciju pre nego što okolnosti budu zahtijevale kompromise.

Jako se bojim da bi bitka za principe mogla biti ponovo izgubljena pod parolama realpolitike. Molim vas savetujte me kako da se rešim ove mržnje i straha. Bilo bi mi jako zanimljivo pročitati vaše mišljenje o ovome. Pitaću, a oni će mi poslati recenzije, ako ih ima. Do sada, čini mi se, ne možete smisliti ništa bolje od toga da ostanete verni sebi i neumorno objašnjavate ljudima na brojnim primerima (inače, Gurijeva i Treismanova knjiga „Diktatori obmane” objavljena je na ruskom jeziku, ima mnogo o ovom i toplo je preporučujem) da su demokratski principi – pragmatizam, nezavisno sudstvo, pošteni izbori i jednakost svih pred zakonom – najbolji mehanizmi za surovi stvarni život na putu ka prosperitetu. A tajni zajednički fondovi i snovi o dobrom diktatoru su himera i naivna glupost.

Tek kada ogromnu većinu ruske opozicije budu činili oni koji ni na koji način ne prihvataju lažne izbore, sudske postupke i korupciju, tek tad ćemo moći na pravi način da upravljamo šansom koja će se sigurno ponovo pojaviti. Da više niko ne čita knjigu Ščaranskog u samici 2055. godine, misleći: vau, sve je isto kao i kod mene, sad.

*  Prilagodjen prevod FBD