Vojnik Severne Makedonije kraj zastave NATO 

Kratka istorija NATO-a


STROBE TALBOTT nekadašnji američki diplomata i donedavni predsednik vašingtonskog Insitututa Brooking napisao je uoči govora generelanog sekretara NATOa američkim kongresmenima kratku istoriju Sevenoatlanske alijanske koju je objavio 27. marta 2019. na portalu ove NVO pod istoimenim naslovom 

 
Strobe Talbott

Sedamdeset godina nakon osnivanja Severnoatlantskog Saveza, sam Savez i svet prošli su kroz tri faze: Preobraćanja Drugog svetskog rata u Hladni rat, projekt „celovite i slobodne Evrope“ i povratka Rusije u njenu predatorsku i autoritarnu prošlost.

Do sada su SAD bile ključni arhitekta i glavni izvođač radova izgradnje institucija koje podupiru evroatlantsku zajednicu. Ali, američka moć ima svoje granice, naročito kada je u pitanju borba sa jedinom drugom nuklearnom supersilom na planeti. Rusija je u svojoj sovjetskoj i post-sovjetskoj inkarnaciji, bila katalizator za sve tri faze postojanja NATO-a.

Faza 1: Svetski rat postaje Hladni rat

Josif Staljin je počeo Hladni rat pre nego što su utihnuli topovi Drugog svetskog rata. Zemlje centralne Evrope koje Crvena Armija „oslobodila“ od nacističke okupacije promptno su usisane u sferu sovjetske dominacije i tiranije.

Mudri ljudi iz Trumanove administracije su bili odlučni da ograniče svojetsku ekspanziju, počevi od samog predsednika i njegovog državnog sekretara, Dean-a Achson-a i sekretara za odbranu George Marshall-a. Strategija je počivala na dogovoru sa zapadnom Evropom. Te ratom razvaljene zemlje morale su da se odreknu svojih dvovekovnih navika kravavih rivalstava i da formiraju zajednicu nacija povezanih demokratijom, trgovinom i saradnjom. U zamenu za to SAD su postale sidro trans-atlantskog saveza koji će štititi slobodu Evropljana i njihov projekat integracija.

Faza 2: San o ujedinjenom Zapadu

 „Politički Zapad“ – SAD, Kanada i Zapadna Evropa – se spremao da pat poziciju održava generacijama. ’’Bejbi bumeri’’, poput mene, su bili dovoljno optimistični da maštaju da će naši unuci, možda, dočekati kraj Hladnog rata.

A onda se, za samo jedan dan, u martu 1985. u Moskvi dogodilo nešto izuzetno. Mihail Gorbačov izašao je sa sastanka iza zatvorenih vrata u Kremlju kao sledeći generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR-a.

Ono što se dogodilo nakon toga predstavljalo je potvrdu Thomas Carlyle-ove istorijske teorije ’’Veliki čovek“. To je, takođe, bila retka prilika kada je špekulisanje, neutemeljeno u činjenicama, moglo biti prihvatljivo. Gorbačov je imao nekoliko rivala za glavni položaj, koji su svi imali standardnije karijere i ideološke reference. Da ga je bilo koji od njih pobedio Berlinski Zid, Gvozdena zavesa, Varšavski pakt, Komunistička partija, SSSR i Hladni rat bi verovatno i dalje bili među nama. Kao i NATO naših dedova.

Gorbačov je imao pet glavnih ciljeva za koje se nadao da će izvući njegovu zemlju iz Hladnog rata: 1) zasnivanje politike na istini (glasnost) umesto na Velikoj laži; 2) obuzdavanje represije i nasilja kao instrumenata moći (gvozdene pesnice); 3) popuštanje u sovjetskoj sferi dominacije; 4) otvaranje ekonomskog i političkog sistema (perestroika), i 5) „novo razmišljanje“ u spoljnoj politici (partnerstvo sa Zapadom).

Faza 3: Post-sovjetska Rusija

Gorbačov nije uspeo jer je bio previše uspešan. Njegova agenda je počela zaseban život, podrivajući tako i njegov autoritet i njegovu popularnost. Tokom četvorodnevnog puča u avgustu 1991. imperija je uzvratila udarac.

Heroj koji se usprotivio pučistima bio je Boris Jeljcin, Gobačovljev potčinjeni koji je bio ostavljen po strani, samo da bi se vratio na sav glas. On je bio izabrani predsednik Rusije još dok je ona bila deo SSSR-a u poslednjim danima. Staljinova tamnica naroda je počela da se urušava i njeni zatočenici su počeli da idu ka izlazima.

Tokom burnih Gorbačovljevih godina, vlada u Moskvi je signalizirala centralnoj Evropi da bi i oni trebalo da usvoje liberalne reforme i da se uspostave kontakt sa Zapadom. Još pre nego što se SSSR dezintegrisao Poljska, Mađarska i Česi su počeli kampanju udaranja u doboše za članstvo u NATO-u.

NATO pod Clintonom

Gorbačov je bio drugačiji od svih svojih prethodnika. Predstavljao je svoje sugrađane koji su želeli da žive u – kako mnogi moji prijatelji odande kažu – „normalnoj, modernoj zemlji.“ Jeljcin je, uprkos svom oštrom razilaženju sa Gorbačovom, bio nosilac Gorbačovljevog nasleđa. Kada je Bill Clinton postao predsednik on je morao da se izbori sa pitanjem budućnosti NATO-a. Neki eksperti i veterani iz Hladnog rata su smatrali da NATO, nakon što je okončao svoju misiju, treba da ode u zasluženu penziju. Ta ideja nije naišla na dobar prijem u vladi.

A Clinton je bio ubeđen da NATO mora da preuzme novu ulogu, sa novim, pomoćnim institucijama u koje bi bile uključne sve bivše članice Varšavskog pakta i svih 15 bivših sovjetskih republika. Glavni novitet je bilo Partnerstvo za mir (PfP/PzM), stvoreno 1994. kako bi se izgradilo poverenje i saradnja između prostora koji su nekada bili razgraničeni Gvozdenom zavesom.

Kada je Alijansa dočekala svoj 50. rođendan 1999, PzM je već uveliko funkcionisalo. Poljska, Mađarska, i Češka već su imale zagarantovano članstvo još dok je Clinton bio u Beloj Kući, kao i transfere od strane sledećih predsednika.

Clinton je pozvao Jeljcina na rodjendanski događaj kao specijalnog gosta, pošto su njih dvojca ostvarili napredak u definisanju „partnerstva“ između NATO-a i Rusije.

Međutim, mračni oblak se nadvio nad nečim što bi bio veseo događaj da oblaka nije bilo. Dok je obeležavanje godišnjice bilo u toku NATO je bio u ratu sa Srbijom. Desetgodišnje razaranje u Jugoslaviji je došlo do svog opasnog i krvavog klimaksa. Slobodan Milošević, predsednik Srbije, vodio je genocidni rat protiv vlastitih sugrađana, Muslimana na Kosovu. Miloševićeve snage su činile masakre i proterivale desetine hiljada Kosovara u susednu Makedoniju, stvarajući tako humanitarnu katastrofu na obe strane granice i destabilišući i samu Makedoniju.

Mnogi Rusi su želeli da njihova vlada stane na stranu Srbije. Imali su istorijske, kulturne, jezičke i religijske veze sa Srbima. Jeljcinovi politički protivnici su koristili ovo pitanje da ga politički oslabe, optužujući ga da je NATO-ov poslušnik.

Jeljcinovo prisustvovanje sastanku u Vašingtonu nije dolazilo u obzir dok su NATO-ovi avioni bombardovali Beograd. Ali ,čak i tokom ove mračne situacije na Balkanu, Jeljcin je zvao Clintona tokom događanja i rekao mu da će Rusija – misleći ovde na sebe – preuzeti sve diplomatske korake kako bi okončala rat. Poslao je Viktora Černomirdina, jednog od nejgovih bivših premijera, da zajedno sa Martijem Ahtisarijem, predsednikom Finske, formira tim. Dva lidera zemalja koje nisu bile članice NATO-a uspeli su da prisile Miloševića da poklekne. Ključni faktor je bila sposobnost Černomirdina da razuveri Miloševića da će Rusija stati u odbranu Srbije – i ne samo to, Rusija je podržavala zahteve Zapada za obustavljanjem bombardovanja i da međunarodne mirovne snage, među kojima su bile ruske vojne jedinice, preuzmu kontrolu nad Kosovom. 

NATO-ovi tvorci su se nadali da Savez nikada neće morati da ratuje. Punih 40 godina to je bio slučaj. Kada je NATO devedesetih izveo oružane akcije neprijatelj nije bila Rusija. Štaviše, katastrofalni rat je konačno okončan najvećim delom zahvaljujući ruskoj diplomatiji.

NATO – i Rusija – danas

Toliko o toj eri. Sada živimo u novoj. Jedan sasvim drugačiji lider sedi u Kremlju: koji je vratio nazad Veliku laž, gvozdenu pesnicu, predatorsko ponašanje prema susedima i antagonizam prema Zapadu. Imamo i jednog veoma drugačijeg predsednika u Beloj Kući: Jednog koji ima simpatije prema diktatorima i koji otvoreno prezire NATO.

Srećom, solidna dvostranačka većina u Senatu i Kongresu se ne slaže sa tim. Generalni sekretar Alijanse, Jens Stoltenberg, pozvan je da se obrati Kongresu 3. aprila povodom sedamdesete godišnjice NATO-a. Dočekaće ga aplauz koji će istovremeno prekoriti i čoveka u Beloj Kući. 

Nelson Strobridge "Strobe" Talbott III (25.04.1946) je američki spoljnopolitikči analitičar saradnik Yale Univerziteta,  Jejl i član vašingtonske NVO Brookings, čiji je predsednik bio od 2002 do 2017. Godine.  Talbott je bivši novinar magazina Time, bio je diplomata I zamenik državnog sekretara SAD od 1994. do 2001. godine.

# Preuzeti tekstovi nisu nužno i stavovi FBD