Novoj vlasti potrebne su nove službe bezbednosti

NIKOLA LUNIĆ,
jedan od najuspešnijih vojnih izaslanika Srbije (U V. Britaniji i Norveškoj), kapetan bojnog broda u penziji,
a sada konsultant za vojna, bezbednosna i geostrateška pitanja
tvrdi da su novoj vlasti u Srbiji potrebne i nove službe bezbednosti.
Njegov tekst objavljen je 28. oktobra 2026. na  engleskom jeziku na portalu CEPA (Centra za analizu evropske politike) ugledne neprofitne, nestranačke institucije za javnu politiku
sa sedištem u Washingtonu DC i centrima u Londonu i Briselu, s ciljem jačanja transatlantskog saveza 

  
Državne službe bezbednosti koje su jačale pod Vučićevom vlašću zahtevaju temeljnu reformu da bi nova vlast mogla uspešno da sprovede promene. Vučićeve vlade više nema – oterali su je ushićeni birači – pa će se lideri EU pitati kako da pristupe novoj vlasti u Srbiji.Šta Zapad može da ponudi? Odgovora će nesumnjivo biti mnogo, ali najbolji je da podstakne reformu iz korena preterano moćnog i zastarelog bezbednosnog sistema zemlje. Izborna pobeda menja vlast i daje snažan politički mandat, ali neće automatski promeniti službe u srcu države. Država se suštinski ne menja dok se ne promene ljudi, pravila i polazne pretpostavke na kojima počivaju rad obaveštajnih službi i vojske. Zato će prvi ozbiljan test nove vlade biti bezbednosni sektor, a ne raspodela ministarstava.

Ovo je važan trenutak. Srbija je prečesto iskusila politizovano i nasilno ponašanje pojedinih delova svog bezbednosnog aparata – pre svega ubistvo modernizatorskog premijera Zorana Đinđića 2003. godine, koje su izvršili zaverenici iz Jedinice za specijalne operacije državne bezbednosti i organizovanog kriminala, kao i korišćenje špijunskog softvera protiv novinara i aktivista poslednjih godina, za koje je Amnesti internešnal rekao da je stvorilo “digitalni zatvor”. Bilans je dodatno pogoršan uličnim nasiljem: provladini huligani napadali su mirne demonstrante, dok je policija prečesto samo posmatrala.

Interes se procenjuje od slučaja do slučaja. Opredeljenje se ne preispituje. To nije retorička omaška. Strategija odbrane i Strategija nacionalne bezbednosti iz 2019. i dalje su formalni okvir srpske bezbednosne politike, a ova hijerarhija odražava se u njihovim strateškim opredeljenjima. Nova vlast zato ne treba samo da promeni potpis na tim dokumentima. Treba da promeni pristup na kojem počivaju: bezbednost ne sme da bude podređena političkim interesima, već mora da se zasniva na profesionalnoj sposobnosti, zakonitosti i demokratskoj kontroli. Iz te pretpostavke proističe i pogrešno razlikovanje pretnji: kritika vlasti, nezavisni mediji i univerziteti nisu hibridna pretnja, ali jeste mreža, strana ili domaća, koja korupcijom, kriminalom i dezinformacijama slabi državu.

Strategija nacionalne bezbednosti među nacionalnim interesima navodi i očuvanje postojanja i zaštitu srpskog naroda “gde god on živi”. Ustav je precizniji: štiti prava i interese državljana u inostranstvu i razvija odnose sa Srbima koji tamo žive. Strategija taj razmak briše i etničku pripadnost pretvara u predmet državne zaštite, i to u regionu sa nezavršenom istorijom sukoba.

Promena mora da počne od kadrova. Policija, Vojska Srbije, Bezbednosno-informativna agencija (BIA), Vojnobezbednosna agencija (VBA) i Vojnoobaveštajna agencija (VOA) ne smeju biti produžetak partijskih štabova, poslovnih interesa ili kriminalnih struktura. Potrebna je hitna i temeljna provera integriteta i profesionalne podobnosti rukovodilaca i ključnih operativaca, uključujući stručne kvalifikacije, imovinu, sukob interesa i veze sa kriminalnim sredinama, uz nultu toleranciju za takve veze i jasno razdvajanje političkog od stručnog rukovodstva. Ne radi se o čistki ni o političkoj osveti, nego o profesionalizaciji: u službi treba da ostanu oni čija je lojalnost Ustavu i zakonu, a ne štabu jedne stranke.

Evropska unija je 2024. potpisala partnerstva u oblasti bezbednosti i odbrane sa Severnom Makedonijom i Albanijom. Srbija, iako kandidat za članstvo, takav sporazum nema. Zemlje sa partnerstvom mogu da učestvuju u zajedničkim odbrambenim nabavkama u okviru SAFE, instrumenta vrednog do 150 milijardi evra (167 milijardi dolara) i najkonkretnijeg dela paketa Readiness 2030, ranije poznatog kao ReArm Europe. Srbija ne može sama da traži SAFE zajam, jer su ti krediti rezervisani za države članice EU. Ali partnerstvo otvara vrata zajedničkim nabavkama i evropskim lancima snabdevanja – od municije i dronova do komunikacione, kibernetičke i protivvazduhoplovne opreme.

Brisel to neće ponuditi bezuslovno. Takva partnerstva podrazumevaju bliže usklađivanje sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Srbija u tom pogledu zaostaje, pre svega zato što se nije pridružila sankcijama Rusiji. Studentska lista, koja je pobedila na izborima, najavila je da ih neće uvoditi. To nije prepreka ponudi, nego njen smisao.

Partnerstvo je mehanizam kojim nova vlast može da pretvori politički mandat u strateški izbor, a Brisel da ga veže za proverljive korake. To nije ideološko pitanje: ne radi se o članstvu u NATO-u (koje Studentska lista, kako je rekla, neće tražiti) ni o automatskom ulasku u EU, nego o tome da li Srbija želi profesionalnu, modernu i sposobnu vojsku ili vojsku koja služi političkoj simbolici.

Ovo nije samo srpsko pitanje. Ako demokratski mandat za promenu strateškog kursa može da se institucionalizuje u državi koja decenijama balansira između Zapada i Rusije, to će biti primer daleko izvan granica Srbije. Ako ne može, poruku će čuti i Moskva i svi u regionu koji računaju na umor Zapada. Zato Brisel i Vašington ne smeju da odgovaraju odvojeno. EU može ponuditi partnerstvo i pristup zajedničkim nabavkama, a Sjedinjene Države i NATO operativnu saradnju kroz Partnerstvo za mir i prisustvo na Kosovu kroz KFOR. Ako ponude nisu usklađene, nova vlast će ih čitati kao nadmetanje, a upravo je to Beogradu decenijama omogućavalo da izbegne izbor. Ako, međutim, nastupe usklađeno i kroz niz međusobno povezanih, proverljivih koraka, politika balansiranja više neće funkcionisati.

Institucionalizacija znači da promena preživi sledeće izbore: zakon o službama, civilna i parlamentarna kontrola, transparentne nabavke i revidirane strategije. Zapad može da pomogne stručnom podrškom i obukom i da vezuje pomoć za rezultate, ali ne sme da zameni srpski izbor svojim.

Ruski uticaj na Balkanu ne funkcioniše samo kroz propagandu. Funkcioniše kroz korupciju, energetske zavisnosti, posredničke kanale, kriminalne mreže i političke elite koje bezbednost tumače kao instrument opstanka vlasti. Zato je reforma službi istovremeno unutrašnje i spoljnopolitičko pitanje. Srbija ne mora da bira između suvereniteta i evropske saradnje. Suverenitet bez sposobnosti da se država brani je iluzija. Zemlja koja nema profesionalne službe, transparentne nabavke, pouzdane partnere i modernu odbrambenu industriju ne donosi odluke sama. Ona ih samo overava.

Studentska lista je dobila ogroman politički kapital, a kapital se brzo troši. Nova vlast sada mora da izabere: bezbednosne institucije koje štite državu, ili institucije koje štite one koji su državu pretvorili u svoju imovinu. Ne može imati obe. Izbor je srpski, ali Zapad može da odluči da li će ga učiniti lakšim – ili ga prepustiti onima koji žive od starih obrazaca.

*bold FBD

Predlažemo da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće načine
DONIRAJTE ODMAH
ili na