Mentalne mape u dobu polikrize

VETON SURROI jedan od vodećih kosovskih, albanskih i intelektualaca u regionu, u svojoj kolumni koju objavljuje u kosovskom dnevniku KOHA 6. maja 2026. objavio je
osvrt  na evropski politički samit koji je ovih dana održan u Jerevanu.
Originalni naslov u dnevniku Koha glasio je 
>Mentalne vežbe za policikrizu, iz mediteranske zemlje<

Veton Surroi

Kako se mapa jezuite Mattea Riccija pomera i vraća na svoje mesto da bi se ponovo pomerila

1.

Španski premijer Pedro Sanchez održao je prošlog meseca važan govor na jednom kineskom univerzitetu. Govor se vrtio oko priče o tome kako je 1583. godine „italijanski jezuita po imenu Mateo Riči stigao u Kinu. U svom malom koferu poneo je sa sobom nekoliko knjiga, astrolab i mapu sveta“.

Bila je to evropska mapa. Tačne veličine, veoma napredna po nivou detalja, ali pristrasna u perspektivi. Jer je prikazivala svet onako kako ga je Zapad video: sa Evropom u centru i Azijom na desnoj ivici. Na krajevima sveta. Kada su je videli, kartografi carskog dvora pitali su jezuitu zašto se Kina pojavljuje tačno na ivici mape. I evropski naučnik je prvi put shvatio da je Sredozemno more centar njegovog sveta, ali ne i drugih. Svaki svet je imao svoj centar, pa je Matteo Ricci potpuno precrtao svoju mapu. Ovog puta, koristeći Tihi okean kao osu i uključujući ceo evroazijski kontinent u nju.

Ovaj deo govora možda u sažetijem obliku opisuje veliko geopolitičko pomeranje (ili jedno od tektonskih pomeranja) kroz koje naš svet prolazi, nešto na šta je gospodin Brzezinski upozoravao još od početka ovog veka, naime da se težina istorije pomera na Istok, sa Kinom koja dostiže snagu supersile.

2.

Ovo je oblik refleksije. Dakle, da se uzme u obzir povećani značaj Kine i razvoj Azije uopšte, i da se na svet sagleda iz perspektive gde je, kako je Riči precrtao, Pacifik osa, a mi, Mediteranci, deo evroazijskog kontinenta.

Između dve Ričijeve mape, one gde je Mediteran (Mediteran-središte Zemlje) osa i one gde je Pacifik osa, postoji međurealnost, mislim ili volim da mislim. Dakle, postoji međurealnost u kojoj je jasno da je Kina već uspostavljena sila (ne sila u usponu, kako se smatralo tokom prve četvrtine veka), ali je takođe jasno da ta činjenica, kao i činjenica da je druga sila koja joj se suočava SAD, ne znači da živimo u svetu koji diktira ravnoteža između ove dve supersile.

U stvari, živimo u svetu u kome nema ravnoteže, odnosno u stvarnosti bez ravnoteže, u svetu bez novog međunarodnog poretka. A taj novi međunarodni poredak će uzeti u obzir ne samo težinu dve supersile, već će uzeti u obzir i težinu srednjih sila, kako ih naziva kanadski premijer Mark Carney, zemalja poput njegove i drugih (Južna Afrika, Brazil itd.).

Prema Carneyu, novi međunarodni poredak, štaviše, ne bi trebalo da bude čin potčinjavanja izolovanom i transakcionom svetu i da ga „Evropa može ponovo izgraditi“.

3.

Evropa za koju Karni misli da može da proizvede novi međunarodni poredak može se razumeti sa mesta gde je govorio, sa Samita Evropske političke zajednice. Samit, ideja francuskog predsednika Macrona, uspešno prevazilazi uske granice koncepta evropske politike koju je tradicionalno definisala EU sa svojim okruženjem. U koncentričnim krugovima koji su obuhvatali Tursku i zemlje koje se međusobno ne priznaju poput Kosova i Kipra ili Španije, ovogodišnji samit je održan u Jermeniji, a gost Samita je bila Kanada. Dakle, mentalna Evropa, odnosno evropski politički prostor, proteže se od Kanade do Kavkaza.

Ova mentalna vežba paradoksalno obrće Riccijevu prvu mapu; kada se mentalna Evropa proteže od Kanade do Kavkaza, Mediteran dobija više svoje simboličke težine. Štaviše, dobija i sopstvenu vrednosnu težinu, težinu konceptualizacije novog svetskog poretka. Mediteran je rodno mesto „agore“, javnog trga na kojem se argumenti slobodne debate vagaju kako bi se donosile odluke za slobodne ljude, odnosno demokratije.

I, Samit Evropske političke zajednice u Jerevanu je imao tu posebnu težinu za mene, onaj na kojem Carney i drugi evropski lideri konceptualizuju novi svetski poredak u debati slobodnih i jednakih ljudi.

Deluje lako reći, ali na globalnom nivou ne postoji okupljanje ovakvog tipa šefova država ili vlada na kojem nivo debate nije protokolarni čin, već intelektualna analitička vežba.

4.

Stanje razlike između jedne geopolitičke mape, Ričijeve prve, i one koju će proizvesti novi međunarodni poredak ima ime koje joj je dala italijanska premijerka Melloni, polikriza. Prema njenim rečima, živimo u vremenu ne jedne krize, već kada nekoliko kriza istovremeno deluje – od migracija, energetske bezbednosti, zlonamernih postupaka sa veštačkom inteligencijom, kolapsa poverenja u demokratiju i tako dalje. Shodno tome, obratiću se „polikrizi“ u celini.

Adresa je uvek bolja akcija Evrope. Bilo da je to EU zajedno sa svojim krugom ili mentalna Evropa ili moćna Evropa sa svojim savezima otvorenih tržišta od Latinske Amerike do Indije (kako će objasniti predsednik Evropske komisije, U. van der Leyen).
Ili, kako će francuski predsednik, Macron, objasniti u praktičnom obliku. Prema njegovim rečima, sledeći izazov biće udaljavanje od zavisnosti od SAD i Kine. Zavisnost od SAD znači zavisnost od američkog kišobrana odbrane, na koji je Evropa navikla od kraja Drugog svetskog rata. Zavisnost od Kine znači zavisnost od tehnologije na koju je Evropa navikla od kraja Hladnog rata.

5.

U Jerevanu, evropska politička zajednica je pokušala da dokaže da iako nije u centru, kao na prvoj Riccijevoj mapi, nije ni na periferiji, ni geografski ni politički. Štaviše, na samitu pre ovog, granice ove zajednice bile su Velika Britanija na zapadu i Ukrajina na istoku; ovog puta na zapadu je bila Kanada, a na istoku Jermenija. Kanada kao „srednja sila“ koja mora da pronađe modus vivendi sa SAD i Jermenijom, važnom strateškom tačkom koja, otcepljenjem od Rusije, postaje deo važnog energetskog koridora, a samim tim i geostrateškog, od Kaspijskog mora do Sredozemnog mora.

Tako sam video ovaj samit iz perspektive posmatrača, na Kosovu, duboko u Mediteranu i paradoksalno na marginama Evrope.

U ovoj dubini, daleko od samoproglašenih centara sveta, možda se jasnije razume da Riccijeva mapa više nije pitanje geografije, već sposobnosti da se proizvede red: ko god uspe da osmisli i organizuje odgovor na polikrizu, postavlja sebe u centar.

Predlažemo da razmislite o vašoj podršci
Forumu za bezbednost i demokratiju.
Možete nas podržati na sledeće način
DONIRAJTE ODMAH
ili na