Washingtonski portal insitututa CARNEGIE objavio je 10.juna 2022. članak o stanju odnosa Rusije i Srbije koji je napisao MAXIM SAMORUKOV, čovek broj dva moskovskog ogranka ovog instituta koji je obustavio rad u Moksvi posle agresije Rusije na Ukrajinu.
Članak započenjie nadnaslovom kako  ''
Srbija igra na vreme u nadi da će njene veze sa Rusijom biti prekinute indirektno, kao neizbežni nusproizvod delovanja EU i bez obzira na stav Beograda.''
Originalni naslov glasio je 
''Poslednji prijatelj u Evropi: Koliko daleko će Rusija ići da sačuva savez sa Srbijom?''


Maxim Samorukov


Događaji proteklih dana pokazali su da Rusija ostaje rešena da sačuva svoje posebne odnose sa Srbijom uprkos konfrontaciji sa Evropom zbog rata u Ukrajini. Predsednici dve zemlje su 29. maja razgovarali telefonom i postigli gasni sporazum koji je Srbiji obezbedio još tri godine ruskog gasa po ceni nekoliko puta nižoj od trenutne u EU. Od 6. do 7. juna, ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov trebalo je da poseti Beograd—samo nekoliko dana unapred i u očigledan prkos putovanju nemačkog kancelara Olafa Šolca u Srbiju 10. juna.

Kada su susedne Bugarska, Severna Makedonija i Crna Gora zatvorile svoj vazdušni prostor Lavrovljevom avionu, čineći posetu nemogućom, rusko rukovodstvo je bez reči izrazilo svoje ogorčenje i pozvalo na udvostručenje napora da se očuva „večno prijateljstvo“ zemlje sa Srbijom. Ali da li je Rusija u stanju da ispuni svoja obećanja?

Rat u Ukrajini učinio je naizgled sveprisutni uticaj Rusije u Srbiji još upadljivijim. Prema anketama , samo 26 odsto Srba krivi Moskvu za invaziju, dok većina vidi Zapad i Ukrajinu kao prave krivce. Vodeći srpski mediji nekritički reprodukuju moskovsku verziju događaja; Gasprom i dalje kontroliše lokalnog naftnog giganta NIS; a Beograd direktno odbija da se pridruži sankcijama EU protiv Rusije.

Na aprilskim parlamentarnim izborima, vladajuća Srpska napredna stranka, proruski orijentisana sa manjim rezervama, dobila je 44 odsto glasova, dok su politički pokreti sa još snažnijim proruskim agendama dobili ukupno 25 odsto, ostavljajući malo nade političarima koji žele da se Srbija približi politici EU prema Moskvi.

Ipak, osim ove proslave bratstva i solidarnosti, drugi manje očigledni događaji nagoveštavaju loše prisustvo Rusije u Srbiji. Razmetljivi savez dve zemlje se godinama prazni, a invazija Kremlja na Ukrajinu će verovatno dovesti ovaj proces do kraja.

Za početak, predsednik Srbije Aleksandar Vučić nikada nije bio iskren u svojoj pompeznoj proruskoj retorici, a danas je još manje iskren. Igrao je na rusku kartu na nekoliko različitih načina, u zavisnosti od publike. Kod kuće proglašava Rusiju kao moćnu i dobroćudnu svetsku silu, sa kojom samo on zna da se nosi. On preti Zapadu jakim proruskim raspoloženjem u srpskom društvu, tvrdeći da je jedini političar sposoban da održi zemlju na prozapadnom putu. Konačno, u razgovoru sa Kremljom, Vučić sebe predstavlja kao poslednji proruski bedem koji sprečava Srbiju da bude potpuno apsorbovana od strane Zapada.

Ruska invazija na Ukrajinu učinila je ovu šemu neodrživom bez velikih prilagođavanja, koja su već u toku. U izjavama za domaću publiku i u medijima koje kontroliše vlada, Vučić sada ističe turbulentna vremena koja su pred nama. Da bi prebrodila nadolazeću oluju, kaže se narativ, Srbija mora kritičnije da tretira odnose sa Moskvom, dajući prioritet svojim nacionalnim interesima nad slepom lojalnošću ruskoj braći.

Najslikovitiji primer ove promene bio je skandal koji je izbio u Srbiji u aprilu, nakon što je ruski predsednik Vladimir Putin naveo kosovski presedan da bi opravdao priznanje Moskve separatističkih Donjecka i Luganska narodnih republika u Ukrajini. Rusko rukovodstvo godinama manipuliše istorijom otcepljene srpske pokrajine, koristeći je da opravda svoje postupke na postsovjetskom prostoru od rata u Gruziji 2008. godine, ali srpsko rukovodstvo nikada nije iznelo zamerke. Ovog puta stvari su se odigrale drugačije.

Glumeći izdanu nevinost, Vučić je tragično konstatovao da su Putinove reči ozbiljno narušile srpsku poziciju prema Kosovu, a srpski mediji izbili su neviđeni talas kritika na račun Moskve, čak i do tvrdnji da je Rusija zabila Srbiju u nazad.

U javnosti, Vučić i dalje prkosno odbacuje pozive Zapada da se Srbija pridruži sankcijama Rusiji. Ali on je popustljiviji kada je van očiju javnosti. Srbija je u UN više puta glasala za rezolucije kojima se osuđuje agresija Rusije na Ukrajinu. Zemlja se takođe pridružila nizu zapadnih sankcija zastupnicima i satelitima Moskve, uključujući bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča i beloruskog moćnika Aleksandra Lukašenka. Ovi koraci su preduzeti gotovo tajno, a nezavisni mediji su ih otkrili samo nekoliko meseci kasnije.

Na sličan način, u domenu energetike, Vučić nikada javno ne dovodi u pitanje prednosti bliske saradnje sa Rusijom. Ali želja Srbije da učestvuje u LNG projektima u Grčkoj ili iznajmi skladišta gasa u Mađarskoj odaje potragu za alternativnim izvorima uvoza energije.

Sve u svemu, čini se da Vučić shvata da Srbija nije u stanju da izbegne raskid sa Rusijom, ali ne želi da bude viđen kao onaj koji je to ubrzao. Tako se igra na vreme u nadi da će veze Srbije sa Rusijom biti prekinute indirektno, kao neizbežni nusproizvod delovanja EU i bez obzira na stav Beograda.

NJegovi proračuni su se već pokazali tačnim u raznim sferama. Srbija se nije pridružila finansijskim sankcijama protiv Rusije, ali to nije zaštitilo rusku državnu Sberbanku da mora da proda svoju srpsku filijalu. Srbija nikada nije podržala embargo na rusku naftu, ali će zemlja prestati da je dobija istovremeno sa EU, jer je isporučena preko hrvatske luke Omišalj. Beograd možda pršti od entuzijazma zbog ugošćavanja Lavrova, ali nije mogao a da ne otkaže posetu jer su susedne države zatvorile svoj vazdušni prostor za ruske avione.

Ovo ostavlja otvorenim pitanje da li je Rusija spremna da toleriše brzo uništavanje ruskog prisustva EU u Srbiji uz mali otpor Beograda. Očigledno, Moskva ima nekoliko drugih opcija.

Trenutno je glomazna mašina ruske države usredsređena na rat sa Ukrajinom. NJegov stil upravljanja odozgo prema dole retko pozdravlja inicijative sa nižih nivoa sistema. To je posebno tačno u slučaju Srbije, gde se Vučić hvali direktnim pristupom Putinovom uhu. Od početka rata, dva puta je razgovarao sa Putinom — više od mnogih ruskih dostojanstvenika.

Štaviše, Vučić ima tendenciju da se žali Putinu na ruske zvaničnike koji mu se ne sviđaju sa neprijatnim posledicama po njih. Takve ličnosti sa dobrim vezama kao što su sekretarka za štampu ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova i šef ruske agencije za međunarodnu pomoć (Rossotrudničestvo) Jevgenij Primakov mlađi iz prve ruke su naučili da petljanje sa srpskim predsednikom može da se obori, obeshrabrujući druge da preuzmu rizik. Nije ni čudo što ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Bocan-Harčenko i nezvanični savetnik Kremlja na Balkanu Aleksandar Babakov do neba hvale navodne Vučićeve napore da spase rusko-srpsku saradnju.

Kremlj ceni Srbiju pre svega što favorizuje Rusiju u odnosu na Zapad, makar i samo u javnoj retorici. Vučić je spreman da ponudi Moskvi ovu uslugu bez obzira na stvarno stanje odnosa dve zemlje. On pomaže Rusiji da sačuva obraz, predstavljajući čak i antiruske korake kao iznuđene i preduzete uprkos ogromnoj naklonosti Srbije prema ruskoj braći. Naravno, rat u Ukrajini je pokazao koliko je Kremlj nesmotren u preuzimanju iracionalnih rizika, ali Srbija ne izgleda kao sledeća meta ruskog remetilačkog alata. Uljuljkana Vučićevim hvalospjevima, Moskva je za sada izgleda spremna da mu dozvoli da upravlja odnosom kako bi se koncentrisao na brojne probleme sa kojima se suočava na drugim frontovima.