Nade i namere ruske vlasti

LEVADA CENTAR, ruska NGO za ispitivanje javnog mnenja, početkom juna objavio je ankete iz kojih proističe  da je tri četvrtine Rusa uvereno u „uspešno napredovanje” ruske „specijalne operacije” u Ukrajini. Skoro 25% očekuje da će konačna pobeda biti izvojevana u roku od „do šest meseci“,  20 % – u roku od godinu dana, a skoro isti broj da će za to biti potrebno više od godinu dana. 
Iskustvo Levadinog istraživanja u proteklih 20 godina pokazalo je da postoji duboka sličnost između očekivanja stanovnika Rusije i pogleda na svet onih koji njima upravljaju. 
Ruski sociolog ALEXEY LEVINSON,   šef odeljenja za društvena i kulturna istraživanja u Levada centru, napisao je za Ideje, podkast Meduze šta tačno Kremlj očekuje da će postići agresijom na Ukrajinu.


Kakva će biti Rusija kada se rat završi? Znamo šta misle obični Rusi. Da će sve ostati kao "pre". Da će zemljom vladati isti ljudi koji su njome vladali: u maju je 72 odsto anketiranih želelo da Putin ostane na mestu predsednika i posle 2024. godine.
Ali šta oni koji njome vladaju misle o budućnosti? Naše ankete ne daju pristup njihovim tajnim mislima. Hajde da pokušamo da pogodimo, na osnovu onoga što, ipak, znamo.

Levada centar je ciljano proučavao odnos Rusa prema Putinu i drugim političkim liderima, posebno prema Vladimiru Žirinovskom. Istraživanja su pokazala da je Putin, po ugledu na ovog drugog, uspeo (ne odmah) da prilagodi svoju percepciju sveta onoj koja se formirala u ruskom društvu nakon postepenog urušavanja komunističke, a potom i demokratske perspektive. Ovo je kombinacija fragmenata sovjetskog i postsovjetskog, zasnovana na arhaičnim strukturama koje dele svet na „nas“ i „njih“ sa različitim normama za jedne i druge. Rusi su upravo to osetili, zbog čega su pozdravili većinu Putinovih koraka i gestova.

 
To nam daje određene osnove za rekonstrukciju logike delovanja i planova ruske vlade.

Vredi početi od toga šta bi svet mogao da postane sredinom i krajem 21. veka i kakvo je mesto u njemu Rusija trebalo da zauzme da nije bilo invazije Ukrajine. Čini se da su upravo odgovori na ova pitanja naterali Kremlj da uradi ono što je uradio 24. februara 2022. godine.

Čega su se bojali u Kremlju pre početka rata?

Glavna stvar o kojoj su zapadni naučnici, a posle njih i političari, govorili je globalna klimatska kriza. Nastavak postojećih trendova, posebno emisije ugljen-dioksida u atmosferu kao rezultat sagorevanja ugljovodonika, preti planetarnom katastrofom. Rusija bi, prema ovim prognozama, takođe trebalo da doživi značajne klimatske i povezane promene.


Iz mnogih stručnih intervjua, međutim, proizilazi da ove prognoze same po sebi nisu mnogo uznemirile rusko rukovodstvo. Štaviše, u Rusiji je i dalje prilično popularno mišljenje da će zemlja imati samo koristi od klimatskih promena (površina zemljišta pogodnog za poljoprivredu, posebno za uzgoj pšenice, će se povećati, dok će se ova površina smanjiti u drugim zemljama proizvođačima). 


U međuvremenu, na inicijativu niza vodećih zapadnih zemalja, postavljen je cilj da se smanji, a zatim zaustavi emisija ugljen-dioksida u atmosferu. Rusija je potpisala i Pariski sporazum, čije poštovanje za nju nije bilo previše opterećujuće. Ali neke zemlje - kupci ruskih ugljovodoničnih sirovina počele su da se pripremaju za prilično brzo odbijanje takvog goriva i prelazak na druge izvore energije. I tu je Kremlj suočen sa rizikom da izgubi ulogu glavnog dobavljača goriva za Evropu.  Što bi neminovno dovelo do gubitka, prvo, uticaja na političku situaciju u ovim zemljama, i drugo, značajnog dela prihoda ruskog budžeta. 


Pored toga, u zemljama EU usvojeni su takozvani zeleni zakoni i  uvedene carine na uvoznu robu, koje se obračunavaju u zavisnosti od nivoa emisije ugljen-dioksida tokom njihove proizvodnje. To veliku većinu ruskog izvoza čini nekonkurentnom. Na primer, metali, čija je niska cena povezana sa upotrebom starih - i, po pravilu, "prljavih" - tehnologija i opreme.

U samoj Rusiji odavno se vode rasprave o potrebi da se „skine sa naftne igle“. Naširoko se raspravljalo o nedostacima ekonomije zasnovane na resursima. Međutim, u ovim diskusijama nije ponuđena adekvatna alternativa. Društvo je nije videlo; to nisu videli ni oni koji upravljaju društvom.

Moćni tajkuni čije kompanije vade, transportuju i prodaju naftu i gas Evropi propagirali su ideju da je sve ovo prazna priča – da EU neće moći da odbije ruski gas (a možda i rusku naftu) još najmanje pola veka (kao opcija: odbijeno, al' se vraća). Mnogi u stručnoj zajednici doveli su u pitanje ovaj optimizam, a došlo je i do raskola u javnom mnjenju da li će Rusija ostati naftna i gasna velesila ili ne. Ovom prilikom počeo je da raste skepticizam.

Na osnovu indirektnih dokaza dolazimo do zaključka da je tokom 2021. godine u ruskom rukovodstvu postepeno jačala ideja da će, ako Evropa sprovede svoje planove, Ruska Federacija izgubiti status velike sile. Za kratko vreme, međutim, javio se izvesni „vodonički optimizam“: navodno će Rosatom, Gasprom i NOVATEK proizvoditi toliko vodonika da bi on mogao da zameni naftu i gas. Ali nije bilo izvesnosti da će svet zapravo preći na vodonik kao glavno gorivo i izvor energije, niti nade da će Rusija postati njegov glavni globalni snabdevač.

Ostalo je još jedno rešenje - ostvariti ulogu političkog hegemona Evrope, diktirajući svoju volju, uključujući i pitanja zelene tranzicije (može se pretpostaviti da je prelazak na plaćanje gasa u rubljama bila jedna od priprema za ovaj slučaj) . 

Ako se Rusija snažnim gestom približi najvećoj zemlji Centralne Evrope (a iza nje nizu drugih zemalja ili teritorija), ona će imati, ako ne ekonomski, onda politički kapital kako bi stala u ravan sa druge dve velike sile. - SAD i Kinom — i zajedno sa njima podelila svet na zone uticaja i interesa. Evropa bi u takvoj konstrukciji potpala u rusku sferu.

I među stanovnicima Rusije i u njenom rukovodstvu dominirala je ideja da je EU u padu i skoro na ivici kolapsa; da je u Americi - slab predsednik , štaviše, uglavnom zaokupljen odnosima sa Kinom; a u Ukrajini -  "klovn" . Sve je to sugerisalo: sada ili nikad.

Ideju je pojačao imidž sopstvene možne vojske, koja je jačala od 2011. godine, kada joj je upućen basnoslovan novac - 20 triliona rubalja (koji su mogli da se utroše na zdravstvo ili obrazovanje).

Možda je planirano da se ograniči na demonstraciju vojne moći  – ali na način da bude vidljiva sa američkih satelita.
I da će onda oni sami tražiti da se počnu pregovori. A tokom pregovora tražićemo od Ukrajinaca i Zapada da nam daju ono što smatramo „našim“. I oni će onda to razumeti. Uostalom, oni su na neki način isti kao mi, samo slabiji.

Do kraja februara postalo je jasno da „oni” ne žele da tako završe stvari. Morali smo da pomerimo trupe.

Koje su se snage sukobile na teritoriji Ukrajine?

S vremena na vreme na obe strane sukoba se govori da se Rusija okrenula protiv Zapada, a da se Zapad okrenuo protiv Rusije. Ovako se situacija vidi u  širim slojevima ruskog društva , a tako je vide  i vladajući krugovi.

Sa ove tačke gledišta, Rusija i Zapad su vrednosti, ako ne jednake, onda bar na istom nivou. Mnogi Rusi su, kako je pokazalo naše istraživanje, polaskani takvom jednačinom, posebno onima koji dele uverenje da je Rusija „posebna civilizacija “ . I da je jedinstvena.

Ali, generalno govoreći, Rusija pripada značajnom broju zemalja sa skupom sličnih karakteristika. Razlika između ove grupe zemalja i drugih leži u načinu na koji upravljaju/vlasti unutar njih. 
Elite su ovde u istoj potpunoj potčinjenosti vladaru, kao i stanovništvo. 
Tamo gde elite imaju autonomiju, vladari se menjaju redovno i često. 
U zemljama gde su elite zavisne od vladara, promene se ne tiču njega, već njih. Vladar zamenjuje establišment, menja njegov lični sastav, menja jednu vladajuću grupu drugom, zahvaljujući čemu, kao rezultat, vlada neograničeno. Često je jedino ograničenje moći vladara uslov njegovog zemaljskog postojanja.

Istorijske okolnosti su formirale tri zone na prostoru Evroazije. 
Jedna je zona pouzdanog i stabilnog postojanja društava sa autonomnim elitama i demokratskim strukturama. 
Druga zona je zona autokratija i despotizma, gde vladari imaju elitu u potpunoj podređenosti i komandovanju. Ovo je zona dugovečnih vladara. Ove zone imaju prilično dobro definisane geografske granice. 

Tu je, konačno, i treća zona, koja  – u svakom pogledu – ima srednji karakter. Može se smatrati „prelaznom zonom“. Reč "tranzicija" ovde ima mnogo značenja. Ovo je tranzicija kao zamena – u toku istorijskog razvoja – autokratskog oblika vladavine demokratskim (u političkim naukama to se zove „tranzit“). Ova tranzicija je poput kapije za migrante koji fizički prelaze iz despotizma i autoritarnih zemalja u demokratske zemlje. Ovo je, konačno, prelazni oblik vladavine koji kombinuje odlike autoritarnosti i demokratije ili periodično menja svoj karakter.

Reč „tranzicija“ je toliko značajna za opisivanje ovih zemalja i zato što je prenos vlasti sa jednog vladara na drugog za njih od kritične važnosti. Kao što je gore navedeno, autokratije obično traju dok je vladar živ. Njegova prirodna smrt izaziva porast sukoba među elitama, koje je takođe izazvao, ali i smanjio tokom svog života. Pobednik ove borbe postaje sam vladar i počinje novi ciklus. 

Druga opcija je da će dotadašnje pokorne elite staviti tačku na vladavinu. Ponekad elite obezbeđuju svoja prava u odnosima sa novim vladarom, a onda se vrši prelazak na drugi, demokratskiji tip vlasti. Ponekad se ispostavi da je to samo eksces, usled čega se pojavljuje novi autokrata.

Ovom prelaznom tipu pripada i Rusija. Ukrajina ima mnogo sličnosti sa njom. 
Elite koje su na sličan (ne pitajte kako) način 1990-ih akumulirale kapital. Raznoliko društvo. 
Ali u Rusiji, heterogenost imperijalnog tipa: „državotvorni“ ljudi (relativno homogena većina) kolonizovali su grupe drugih etničkih grupa, stranih jezika, heterodoksnih grupa — stalna dominacija većine je utvrđena takvim tokom istorije .
 
Zauzvrat, u Ukrajini različiti po jeziku, veri i istorijskoj sudbini, čine zajedničku državu bez većine ili manjina. Kao rezultat, formira se sistem na osnovu dogovora različitih, ali jednakih. Otuda i razlika u pogledu vlasti: tokom mandata jednog ruskog predsednika u susednoj Ukrajini ih se promenilo nekoliko.

Položaj Ukrajine i Rusije na evroazijskom prostoru omogućava nam da kažemo da je granica između njih zona u kojoj se dodiruju dva društva tranzicionog tipa. Ukrajina je periferija Zapada, Rusija je periferija Istoka. I možemo reći da je bitka koja se odvija pred našim očima drama tranzicije, koja je na svoj način bila vezana u ova dva periferna društva.

U Ukrajini poslednjih decenija traju sukobi elita tokom kojih prozapadni političari dobijaju sve veću podršku stanovništva. Narandžasta revolucija, zatim Evromajdan, povećali su verovatnoću da Ukrajina pređe u zajednicu zapadnih zemalja. 

U ruskom društvu potencijal za takvu tranziciju je takođe postojao — i zapravo ostaje. Postoje elite koje su orijentisane na takvu tranziciju i s pravom veruju da će kao rezultat toga moći da umnože sopstvene resurse i kapital. Postoje populacije koje takođe imaju pozitivna očekivanja u vezi sa ovom tranzicijom. Njihovi zajednički napori počeli su da daju plod 1990-ih, kao što su ankete jasno pokazale. Ne većina, ali sve veći broj Rusa je pozdravljao je sve veći pošteni nacionalni  biznis, podržavajući mlade demokratske institucije.

Ali intervenisale su one elite za koje su rezultati takve tranzicije bili nepoželjni. Štaviše, oni su za njih bili destruktivni. Ali sama situacija u tranzicionoj državi je najpovoljnija: država snosi troškove – kao u socijalizmu, a vlasnik prima prihode – kao u kapitalizmu.

Ove elite su bile fokusirane pre svega na izvoz sirovina i plašile su se promene ekonomskog modela, kao i ulaska stranih konkurenata na tržište. Umeli su da se simbolično oslone na većinu stanovništva, koje u „zapadnjačkom“ životu nije videlo nikakve prednosti za sebe (istina da ni njemu nije odgovarala situacija tranzicije, ali tu nije bilo izbora). Angažovali su obaveštajne agencije da „zaustave trenutak“, a Rusija je dve decenije (ne prvi put u svojoj istoriji) bila zaglavljena u pozi tranzicije, ne otišavši nigde.
 

Borbe predvođene vladarima su uništile neke elite i dale prednost drugima. Time je određen i ekonomski profil zemlje: Rusija proizvodi i prodaje nekoliko vrsta sirovina (pre svega naftu, gas, ugalj, kao i drvo, žitarice i retke elemente), metale (niskostepena prerada) i oružje. Sve ostalo se kupuje i uvozi iz te zarade.

Model se pokazao uspešnim zbog povoljnih uslova na tržištu sirovina. Ukrajina, sa svojom skromnijom, ali raznovrsnijom ekonomijom, mogla bi samo da pozavidi na takvom bogatstvu koje se isporučuje po povoljnim cenama na tržištu ugljovodonika.

Kako je organizovan ruski sistem vlasti?

Obratimo pažnju na  pritužbe vladara kako je teško vladati Rusijom. U čemu je poteškoća?

U sistemima u kojima su elite potpuno podređene vladaru, vladavina je intervencija vladara u postupcima elita . 
Autoritarno-totalitarni režimi su postavljeni da upravljaju svime što se dešava u društvu. Tokom godina sovjetske vlasti, takav sistem je ponovo izgrađen. Nacionalna privreda i, recimo, kultura imale su svoje sisteme i organe upravljanja, ali su svi stavljeni pod kontrolu posebnog upravljačkog nadsistema. To je bila konstrukcija Centralnog komiteta KPSS, njemu potčinjenog partijskog aparata i aparata specijalnih službi, koji su stalno menjali naziv, ali ne i ulogu.


Struktura partijskog rukovodstva bila je složena i glomazna. Može se razumeti zašto: nacionalna ekonomija je veoma složen sistem; da biste njime upravljali, potreban vam je ne manje složen sistem .

Ali društvo, društveni sistem u svom prirodnom stanju i postojanju teži da raste i postaje složeniji. Odnosi između društvenih subjekata postaju komplikovaniji, sredstva koja opslužuju ove odnose postaju komplikovanija, bilo da su to tehnički uređaji ili naučne teorije, filozofski koncepti, oblici komunikacije. 

Kontrolni sistem ponekad pokušava da održi korak, ali češće pokušava da obuzda komplikacije, ruši previše složene odnose i sam gradi sisteme adekvatnog nivoa složenosti. Preuzevši vlast, boljševici su je pokrili mrežom hijerarhijski organizovanih organa upravljanja, sličnog sistemu komandovanja trupa u to vreme. 

Objekti upravljanja – preduzeća, procesi, ljudi – dovedeni su u jedinstvenu formu. Stvorena je „nomenklatura” – korporacija profesionalnih šefova, oni su nazvani „vodeći radnik”. (Nemojte misliti da je ovo ekvivalent savremenom menadžeru. Ovo nije stručnjak za optimizaciju procesa, već profesionalac u implementaciji jedinstvenog procesa dominacije kao takvog, koji ima cilj sam po sebi.)
 

Kao rezultat toga, ogromna zemlja po teritoriji i stanovništvu i dalje živi na isti način na prostoru od Smolenska do Petropavlovska-Kamčatskog – jer čuje istu stvar od vaspitača u vrtićima, školskih nastavnika i TV komentatora širom zemlje. LJudi su učeni i na kraju naučeni da jedu i piju iste stvari, da se oblače na isti način, da se razboljevaju, da se prema njima postupa na isti način, i na kraju, da misle na isti način i odgovaraju na isti način kada se sprovode sveruske ankete . 
Značajne razlike koje ova politika nije mogla da izbriše ostale su tamo gde dominira drugačija, za razliku od velikoruske, etničke pripadnosti; osim pravoslavlja, vera; jezik koji nije ruski.

Istorija „partijskog rukovođenja” naukom, umetnošću, obrazovanjem, poljoprivredom u SSSR-u počela je krajem dvadesetih godina prošlog veka i otegla se do kraja osamdesetih, ostavljajući bezbroj tragova, ponekad komičnih, ponekad tragičnih. 
Sa takvom strukturom društva neminovno dolazi trenutak kada složenost sistema kontrole dostigne svoju granicu i prestane da ide u korak sa složenošću sistema kojim se obavezao da upravlja. Sa stanovišta moći, ovo je anarhija i „gubitak kontrole“; sa stanovišta jednog dela društva – kolaps i devastacija; sa stanovišta drugog dela - slobode, koja vam omogućava da dramatično ubrzate potragu za novim, komplikujete razumevanje sveta, stvarate nove kombinacije značenja.

Tokom perioda tranzicije, koji je kasnije postao poznat kao „turbulentne 1990-te“ , Rusija je oživela prirodne sile diferencijacije, autonomnog razvoja različitih društvenih subjekata – od regiona do hobi grupa, od biznisa do umetničkih pokreta. Složenost takvog društvenog agregata kao što je Ruska Federacija počela je naglo da se povećava. To bi moglo biti zato što su centralne elite, koje su htele da vladaju na stari način, bile previše oslabljene i na neko vreme su došle elite, koje su (u tom trenutku) ispovedale drugačiji način upravljanja: „Uzmite što više suvereniteta. "  Ubrzo je, međutim, ovaj princip napušten, vlasti su postale toliko jake da su ponovo počele da prilagođavaju objekte kontrole jednom rangu.  
Upravo taj instinkt moći – da se ne komplikuje slika sveta i njegovo razumevanje – objašnjava, na primer, sadašnji progon reditelja i zabranu predstava koje kao da nisu imale subverzivne ciljeve. To bi trebalo da objasni sve one intervencije u obrazovno-vaspitni proces za koje nastavnici i roditelji kažu da „odgajaju naciju budala koju je lakše kontrolisati“.
To je i razlog zašto Rusija zadržava slobodu da se napusti zemlja, što je tako nekarakteristično za klasične totalitarne režime. Oni koji nisu potrebni za sistem kontrole i koji unose nepotrebnu kompleksnost su upućeni u odsustvo. I oni koji sebi ne nalaze adekvatno mesto u naučnim i industrijskim strukturama koje su suviše primitivne za njihove sposobnosti.   

Kakva će biti Rusija posle rata? Verzija Kremlja

Hajde da spojimo teze o zelenoj perspektivi, o autokratiji i o uprošćavanju u jedan argument. Ovde je sve jedan na jedan.
Zelena tranzicija u budućnosti sa jedne na tri decenije pretila je Rusiji da izgubi mesto koje je zauzimala u svetu. A za sadašnje vladare i njihove naslednike – gubitak same sposobnosti upravljanja državom usled pada prihoda od nafte i gasa.

Zamislite da bi u istom periodu Ukrajina uspela da se pridruži EU i da od nje dobije podršku. Imala bi šansu da postane, ako ne prosperitetna zemlja, onda da stekne domaće i političke beneficije koje Rusi toliko cene. Poređenje takve Ukrajine sa Ruskom Federacijom ne bi uvek išlo u prilog ovoj poslednjoj, tim pre što bi vlasti iznova morale da zaoštravaju politički režim. Nikakav usađeni „patriotizam“ tu ne bi pomogao. Narod bi zahtevao da ide putem kojim su išli „dobrih 1990-ih”.

Šanse za ulazak u Evropu bi ostale kod pojedinih predstavnika vlasti, ali ne u celini, ne u sistemu. I tako vlastr misli: „Jasno smo im rekli: „Prepustite se, treba nam. Nisu se predali. E pa moraćemo da im pokažemo kako jednim udarcem možemo da uzmemo ono što nam treba.

Jedan pogodak nije uspeo. Nešto je krenulo naopako.

Šta da se rad? Zapamtite da Rusi (prema brojnim istraživanjima Levada centra) sebe smatraju pre svega „jednostavnima“. Pristaće da budu strpljivi, da žive „jednostavno“, da jedu „jednostavne krompire“ i voze se „jednostavnim automobilima“. U školama i na TV-u će im se objašnjavati kako jednostavno funkcioniše svet, u kom su svi protiv nas, a mi se sami zalažemo za istinu. A Nacionalna garda će brzo shvatiti ako se nešto desi. Ljubitelji složenosti, koji bi im mogli biti prepreka, i sami su se rasuli po inostranstvu. Generalno, ne možete se plašiti zadnjeg dela.

Da li je potrebno nešto odlučno postići tamo, u Ukrajini? Ako uspe, biće dobro. Ali sada više nije ni potrebno. Ukrajina je toliko zgažena da će za narednih deset godina imati dovoljno da liže. Čak i ako cela njihova EU pohrli da joj pomogne, neće se brzo oporaviti. Polovina izbeglica, žena sa decom, neće se vratiti, a čak će i one tražiti svoje muževe. Inače, za posleratni život će im trebati još jedan predsednik - možda će razgovarati sa drugim.

Tako da još uvek možete povući operaciju. I možete postepeno da se vratite. Bez gubljenja obraza, naravno. Ali Zapad se očigledno predomislio da nas otpiše. Oni će ići na neku prihvatljivu kombinaciju. I njima počinje da dosadjuje ovaj lend-leasing i drugi troškovi.

I sada dolazimo do pitanja postavljenog na početku, kakva će biti Rusija i koje će mesto u svetu zauzeti kada objavi da završava „specijalnu operaciju“.

• Nećemo uopšte sići sa igle. I nećemo potpuno izgubiti prihode od nafte i gasa. Nešto će kupiti Kina, nešto će otići u Evropu  durgim putem. Novac nije isti, ali ipak.
• Rusija će imati jaku (polumodernu) vojsku,  sposobnu za borbu. Sve komšije će ovo pamtiti dan i noć. 
• Rusija će imati rukovodstvo koje je spremno na sve. Tačnije, spremna je za ono na šta nije spremno nijedno rukovodstvo, bar u ovom delu sveta. I narod će ga podržati.
• Narod će biti ponosan na svoju vojsku, svoje rukovodstvo, svoju zemlju.
• Život će biti normalan; voziće tramvaji )...) Dosta gasa i benzina. 
• A kako ćemo živeti? Perspektive. Činjenica da sve „možemo ponoviti“.  Sada će svi verovati u to.

U zaključku, važno je još jednom naglasiti da mi ovde rekonstruišemo nade i namere ruskih vlasti, a ne dajemo prognoze koje zahtevaju uzimanje u obzir mnogih dodatnih političkih i drugih faktora.