Osnove Putinove strategije za početnike


Putin na Minhenskoj bezbenosnoj konferenciji 2008.

Putin je počeo da nagoveštava mogući napad na Ukrajinu još davne 2008, kada su počele rasprave o mogućem ulasku ove zemlje (a takođe i Gruzije) u NATO. Sada jasno da je tokom narednih godina Kremlj sprovodio sistematske pripreme za vojne operacije.  Svet nije verovao u veliki rat ni posle aneksije Krima i oružanog sukoba u Donbasu 2014. godine.

Ali ruske pripreme za rat su propale uglavnom zbog lošeg kvaliteta upravljanja i neadekvatnih procena. 
O tome je za ruski portal MEDUZA pisao  civilno-vojni istraživač KIRILL SHAMIEV . Njegov tekst je objavljen pod originalnim naslovom 
''Putin je imao "veliku strategiju". I podbacio je''


     Kirill Shamiev


U proleće 2021. godine, kada je počelo gomilanje ruskih oružanih snaga na granici sa Ukrajinom,  rekao sam da nas čeka rat velikih razmera. Razlog je bio očigledan – Ukrajina je svake godine postajala sve nezavisnija od Rusije u političkom, ekonomskom i kulturnom smislu, što je nosilo vojne i političke rizike za Vladimira Putina.
Štaviše, političari (a još više, njihove grupe podrške koje se sastoje od običnih građana) podležu emocijama, a takve značajne odluke kao što je, na primer, demontaža spomenika Suvorovu u Poltavi u februaru 2022, nisu dale nikakve šanse za mirno rešenje sukoba.
Putin je Ukrajinu direktno nazvao projektom Zapada za stvaranje „anti-Rusije“. Zvuči čudno, ali ovo gledište je zaista uobičajeno među postsovjetskim slojem ostarelih zvaničnika koji upravljaju Rusijom.

Dok je Zapad spavao, Rusija se ljuljala

Polazna tačka agresivne spoljne politike Rusije može se uzeti 2007. godine, kada je Putin na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji otvoreno kritikovao strategiju zapadnih zemalja . Predsednik Rusije je tada izneo svoju glavnu tvrdnju, koja je i danas aktuelna: širenje Severnoatlantske alijanse je neprihvatljivo, jer je deo strategije SAD da proširi sopstvenu zonu vojno-političkog uticaja na štetu interesa Rusije. . Na samitu Rusija-NATO sledećeg aprila, Putin je otvoreno zapretio da će uništiti Ukrajinu ako se pridruži alijansi, nazivajući susednu zemlju „čak ni državom“.

Pet dana posle govora u Minhenu, Putin je za novog ministra odbrane imenovao Anatolija Serdjukova, čoveka iz tima „Sankt Peterburga” koji je korenito promenio ruske oružane snage. Zahvaljujući strukturnim promenama koje je on inicirao, naknadna vojna modernizacija postala je moguća. Bio je to težak zadatak koji je na kraju doveo do ostavke Serdjukova kada se Putin vratio na mesto predsednika.
Pored pokušaja da modernizuje vojsku i reformiše vojno-industrijski kompleks, Kremlj je naložio godišnje inspekcije i nadogradnju mreže skloništa od bombi u zemlji. Zastarelu i opljačkanu sovjetsku infrastrukturu civilne odbrane trebalo je revidirati i ažurirati. Moskva je takođe pokušala da eksperimentiše sa stvaranjem armijske rezerve, koja će se 2021. zvati BARS – „Borbena armijska rezerva zemlje“. Istina, kasno je formiran, uglavnom zbog upravljačke rigidnosti i konceptualne zaostalosti sistema ruskih vojnih komesarijata, nasleđenih iz Sovjetskog Saveza (i koji su ostali jedna od najarhaičnijih institucija u zemlji).
Pored vojnih pitanja, Putinova administracija je aktivno „hvatala“ i unutrašnju politiku. U regionima, Kremlj je postepeno povećavao uticaj agencija za sprovođenje zakona: u nekim subjektima federacije, starosedeoci su postali guverneri, dok su u drugim agencije za sprovođenje zakona okupile regionalne lidere. Signal je bio jasan – šefovi regiona moraju biti izuzetno lojalni i sposobni da izvršavaju bilo koje naređenje Kremlja. Inače su čekali istragu i zatvor.
Represije protiv opozicije i formiranje lojalnog građanskog društva bili su deo procesa unutrašnje političke mobilizacije. Uništavanje pojedinačnih političkih lidera, fragmentacija opozicionih grupa, kooptacija građanskih inicijativa uz pomoć grantova i pristupa vlasti, stvaranje alternativnih provladinih pokreta mladih i cenzura bili su neophodni da bi se formiralo saglasno stanovništvo i bespogovoran rad autoritarnog političkog sistema. U očima predstavnika ruskog režima, opozicija, „strani agenti“, nezavisni građanski pokreti u ratu postaju u najboljem slučaju osumnjičeni, au najgorem saučesnici neprijatelja . Preliminarna čistka svela je njihov protestni potencijal na prihvatljiv minimum.
Kremlj je takođe pripremao zemlju za ekonomske sankcije. Od 2014. Rusija aktivno radi na obezbeđivanju „ekonomske bezbednosti“. Moskva je definisala ovlašćenja i odgovornosti federalnih agencija za suprotstavljanje sankcijama, a takođe je stvorila zakonodavni okvir za rad u vanrednim situacijama. Štaviše, vlada je sprovela „stres testove“ za državne kompanije, proveravajući njihovu spremnost za gašenje SVIFT-a, nedostatak zapadne opreme i ograničenja konverzije rublje. Centralna banka se takođe spremala da spase ruski finansijski sistem.
Istovremeno, same konture buduće eskalacije bile su položene u skrivenom režimu. Čak ni visoki zvaničnici nisu znali na šta tačno Kremlj zahteva da se pripremi. Samo odvojena i složena analiza omogućila je da se prepozna katastrofalno – tekle su pripreme za pravi rat.
Do 2022. godine, mozaik je skoro u potpunosti montiran, sa izuzetkom ključnog detalja – odluke Vladimira Putina. Ultimatum objavljen 21. februara bio je poslednji pokušaj da na nevojni način dobiju ono što su želeli. Ček je izvučen, a 24. februara je bačena granata ka Ukrajini.
Putin je pokazao neverovatnu doslednost u svojim direktnim stavovima, koji se nisu promenili 15 godina. NATO je pretnja Rusiji. Ukrajina je „imaginarna država“, lišena prava na sopstvenu nezavisnu spoljnu politiku i integraciju u strukture Zapada. Istovremeno, zapadni političari su ove izjave doživljavali kao propagandu odvojenu od stvarnosti i nisu ih shvatali ozbiljno.
Invazijom na Ukrajinu, Putin je pokazao da je lako razumeti njegovu spoljnu politiku — samo treba da čujete šta ima da kaže.

Maglovita budućnost evropske politike

Vladimir Gelman primećuje da se proračuni Kremlja – čak ni u vojnom planiranju (nada je, po svemu sudeći, bila u brzu pobedu) – nisu ostvarili zbog same političke strukture Rusije. Ono što Gelman naziva Putinovom „nedostojnom vladavinom“ izneverilo je samog Putina. Najpoverljiviji nosioci najvećih državnih tajni ispostavili su se kao nepouzdani: američki obaveštajci i Bela kuća su unapred znali za sve planove Kremlja i o tome su javno govorili. Tako su istovremeno upozoravali Ukrajinu (dajući joj šansu da se pripremi za konfrontaciju) i pokušavali da spreče rat informacionim sredstvima.
Činjenica da su pripreme za rat postale poznate sasvim je objašnjiva „rupama u sistemu“. Gde šef Čečenije Kadirov u glasovnim porukama razgovara o pripremi plesova na Hreščatiku, a rusko vojno osoblje koristi Viber i WhatsApp za komunikaciju sa kolegama kršeći direktnu zabranu .
Međutim, uz sve svoje greške, Vladimir Putin ne može sebi priuštiti da politički izgubi ovaj rat. U pitanju je njegova lična bezbednost i budućnost njegovog režima. On je Ukrajini unapred izneo niz političkih zahteva. Ključni su vanblokovski status zemlje, priznanje Krima kao ruskog, a LNR i DNR kao nezavisnih, kao i uništavanje ofanzivnog naoružanja. Sve dok Ukrajina ne bude spremna na takve ustupke, odnosno de fakto da izgubi deo svog suvereniteta i okonča evroatlantske integracije, rat će se nastaviti sa sve većim brojem žrtava i razaranja. Ruske oružane snage će aktivnije koristiti neselektivne napade, a mogući početak partizanskih dejstava dovešće do višestrukog porasta civilnih žrtava. Učešće zapadnih zemalja u sukobu, koje nanosi značajnu štetu ruskoj vojsci, preti upotrebom nuklearnog oružja i širenjem neprijateljstava na evropski kontinent. Putin je na to otvoreno upozorio i može se pretpostaviti da je spreman na sve osim da izgubi vlast.
Čak ni sklapanje mirovnog sporazuma između Rusije i Ukrajine ne može garantovati mirnu budućnost Evrope. Sankcije Evropske unije i Sjedinjenih Država nanose ogromnu štetu ruskoj ekonomiji, čije razmere mogu premašiti kolaps devedesetih. Kremlju će biti potreban novi neprijatelj da objasni sopstvene neuspehe i pad životnog standarda, pa će u unutrašnjoj politici morati da proširi potragu za „petom kolonom“ koja navodno radi u interesu zapadnih zemalja. Ruski partneri u  Evroazijskoj unijiimaće sve više pitanja o prednostima takvih odnosa sa Rusijom, koje će morati da se rešavaju novim ekonomskim preferencijama, na štetu ruskih proizvođača, ili pretnjama prema zemljama članicama. Slabost Rusije će ojačati uticaj Kine, čije su vlasti u početku ostale ambivalentne u ocenama rata, ali su sada počele da govore sasvim jasno.
Uprkos uveravanjima ruske propagande, Zapad teško da želi revoluciju u Rusiji. Evroatlantskom bloku će biti lakše da izoluje zemlju i započne hladnu vojnu konfrontaciju sa njom nego da traži promenu režima u visoko heterogenoj zemlji sa nuklearnim oružjem. U zapadnim zemljama postoji konsenzus da pokušaji veštačke promene ruskog režima iznutra mogu dovesti do još većih problema. To može izazvati teritorijalni kolaps Rusije, gubitak kontrole nad oružjem za masovno uništenje, milione izbeglica, versku radikalizaciju stanovništva pojedinih ruskih regiona, energetsku krizu bez presedana i revolucije u drugim postsovjetskim zemljama.
Stoga je kontrolisano susedstvo zapadnih zemalja sa Putinom, sputano novom gvozdenom zavesom, poželjnije od bilo kakvog oblika vojne konfrontacije ili nanošenja ubilačke štete Rusiji.

Intelektualna koma ruske nacije

Kremlj je 24. februara 2022. poslao Rusiju pravo u katastrofu, sa čijim će posledicama trebati mnogo vremena da se suoči. Brzina i verovatnoća spasa zemlje zavise od unutrašnje političke situacije, odnosno od shvatanja da je politički sistem stvoren za trideset godina za savremenu Rusiju neodrživ i arhaičan. To ne samo da ne generiše rast blagostanja, već i ne osigurava državu od pojedinačnih odluka sa kolosalnim negativnim posledicama. Arhitekte ovog sistema bila su dva postsovjetska predsednika koji su isključivu vlast i nametanje svojih interesa društvu stavili iznad svesti o interesima građana i traženja konsenzusa u tako složenoj i velikoj zemlji kao što je Rusija.
Štaviše, Kremlj se od 2007. oslanjao na nerealnu „veliku strategiju“ (grand strategiju) da se suprotstavi evroatlantskom bloku u cilju revizije evropskog sistema odnosa i ispravljanja „istorijske nepravde“ (koja od ove tačke gledište, sastojalo se u činjenici da je nakon Hladnog rata Rusija uklonjena iz kontrole istočnoevropskog regiona i sveta u celini). Ova strategija počiva na tri stuba:
• Asimetrično vojno takmičenje u onim delovima sveta gde Rusija ima vojnu prednost i uspostavljanje alternativnih spoljnopolitičkih partnerstava. Drugim rečima, „spoljnopolitički tinder“ sa nekim evropskim zemljama i sa pojedinačnim državama Azije, Afrike i Latinske Amerike.
• Široko rasprostranjen hibridni uticaj na rivale (informacione operacije, energetske ucene, izvoz korupcije, selektivni pristup međunarodnom pravu, sabotaže i formiranje bloka lojalista unutar ovih zemalja).
• Unutrašnja politička mobilizacija Rusije (industrijska, ekonomska i finansijska konsolidacija, represija i personalizacija vlasti).
Međutim, izabrana velika strategija počela je da se ruši zbog nesposobnosti sistema upravljanja koji su kreirali Jeljcin i Putin da generiše nadmašujući ekonomski rast i adekvatno proceni ulogu ideja u svetskoj politici. To su povezane stvari. Rusija nikome nije primer. Danas niko ne želi da bude ravan Rusiji zbog njene ekonomske nerazvijenosti. A ideološki, Rusija nema šta da ponudi svetu. Reformatori, čak i u autoritarnim zemljama, danas nastoje da usvoje dobru javnu administraciju i poslovnu praksu iz Kazahstana, Srbije, Ukrajine i Estonije, a ne ruske precizne inovacije.
Stoga se, uprkos legitimnosti nekih ruskih zahteva za reformom evropskog sistema bezbednosti, ispostavilo da je strategija za njihovo postizanje namerno promašena. Istovremeno, nije samo Putin oblikovao ovu strategiju. Odgovornost snose svi pripadnici političke klase i svi ruski stručnjaci lojalni vlastima, koji su u zamenu za kratkoročne beneficije i komforan život zažmurili na očiglednu izveštačenost novog poretka.
Međutim, svaka kriza je šansa za preporod. Spas današnje Rusije moguć je uz pomoć intelektualne revolucije i priznanja moralne odgovornosti za stvoreni sistem. Paradoksalno, vreme je da Rusi u sebi istinski izraze ono što je ruski režim godinama koristio u ime sopstvenih interesa: solidarnost među sunarodnicima, ljubav jedni prema drugima i prema svojoj jedinstvenoj zemlji, zaštita sopstvenog kulturnog identiteta.
Ovo je dugoročni cilj koji sada treba započeti. Shvatajući, međutim, svu njegovu složenost i verovatnu neizvodljivost u bliskoj budućnosti.

* autor je  mlađi naučni saradnik u Centru za komparativne studije upravljanja, Visoke ekonomska škole u Sankt Peterburgu  i doktorant javnih politika na Centralnoevropskom univerzitetu u Beču.