Bataljon AZOV iz drugog ugla


Dnevni online časopis jevrejskih vesti, ideja i kulture TABLET, projekat neprofitne kompanije Nextbook, 18. maja 2022. objavio je tekst o odredu Azov čiji  se pripadnici ovih dana predaju ruskoj vojsci.
Tekst je napisao VLADISLAV DAVIDZON suprotstavljajući se, kako kaže ''koruptivnom''  javnom diskursu kojim se bataljon Azov i dalje označava neonacističkim iako je davno odbacio svoje desničarsko poreklo.

Originalni naslov teksta glasio je Branioci Mariupolja.


Fotografija  ranjenog ukrajinskog vojnika u fabrici gvožđa i čelika Azovstal u istočnom Mariupolju, Ukrajina koju je odred Azov objavio 10.05. 2022. 
DMYTRO 'OREST' KOZATSKYI/AFP PREKO GETTY IMAGES

 


Vladislav Davidzon

Ukrajinski lučki grad Mariupolj je rodni grad bataljona Azov, odreda za specijalne operacije Ukrajinske Nacionalne garde sa nekadašnjim neonacističkim udruženjem — što je jedan od očiglednih razloga zašto je ruska vrhovna komanda izabrala grad da služi kao primer za kampanju „denacifikacije“ Vladimira Putina. U poslednjih nekoliko meseci, opsada Mariupolja je bila svedok najgrubljeg uništenja jednog evropskog grada od bombardovanja Drezdena. U procesu činjenja brojnih ratnih zločina (i verovatno zločina protiv čovečnosti), ruska vojska je sravnila gradski stambeni fond sa zemljom. Borbe su navodno ubile desetine hiljada civila, a većina od skoro pola miliona stanovnika grada je pobegla, iako je još desetine hiljada njih ostalo zarobljeno u podrumima i bunkerima ispod ruševina bez pristupa lekovima, vodi, struju, ili osnovnu zdravstvenu zaštitu. To uključuje roditelje nekoliko mojih prijatelja i poznanika—usputno etničkih Jevreja i jermenskih državljana Ukrajine. Jedan, litvanski reditelj Mantas Kvedaravičijus, bio jeubijen u Mariupolju dok je snimao rat.
Ukrajinska vojska je pružila izuzetan otpor ruskoj invaziji na grad, koji je naravno bio brojčano i tehnološki superiorniji. U tom procesu, navodi se da su branioci Mariupolja vezali najmanje 12 taktičkih grupa ruskog bataljona. Nakon što su Rusi opsadili grad, mnogi preživeli ukrajinski borci povukli su se u železaru i čeličanu Azovstal, gde je bilo utočište između 1.000 i 2.000 opkoljenih ukrajinskih vojnika — od kojih je trećina navodno bila ranjena. Ovi vojnici i pripadnici bili su pripadnici ukrajinskih marinaca, granične straže, bataljona vojske i teritorijalne odbrane, kao i bataljona Azov.
Dok su bili u toku razgovori o oslobađanju onih koji su bili prikovani u Azovstalu tokom poslednjih nekoliko nedelja, ruska artiljerija i krstareće rakete su nastavile da svakodnevno bombarduju kompleks i očigledno masakrirali mnoge vojnike i civile koji su se u njemu sklonili. Preživjeli su se zakleli da se nikada neće predati i molili su ukrajinsku vladu i međunarodnu zajednicu za intervenciju i izvlačenje. (Prema dostupnim izveštajima, pojedini pripadnici ukrajinskih snaga koji su se predali Rusima pogubljeni su po kratkom postupku.) Dana 11. maja, supruge vojnika Azova otputovale su u Vatikan da se zamole kod pape Franje za humanitarnu intervenciju.

Katerina Prokopenko, desno, supruga komandanta bataljona Azov Denisa Prokopenka, i Julija Fedosjuk, druga s desna, čiji je muž takođe bio zarobljen u Azovstalu, razgovaraju sa papom Franjom na Trgu Svetog Petra u Vatikanu 11. maja 2022. AP PHOTO/DOMENICO STINELLIS
Jevrejski ukrajinski vojnik u Azovstalu, Vitalij Barabaš, pozvao je izraelsku vladu da interveniše, a 12. maja, zamenik komandanta Azova Svjatoslav Palamar dao je intervju Haarec -u poigravajući ukrajinsko-izraelsku vezu. („Kao i u Izraelu, takođe postoji teror protiv nas. Mi nismo nacisti.“) Palamar je tražio dodatnu pomoć od jevrejske države i ostatka civilizovanog sveta da spase svoju opkoljenu jedinicu. „Fabrika Azovstal se već upoređuje sa Masadom“, obavestio je Haarec Palamara, „gde su se zabarikadirali jevrejski borci koji su se pobunili protiv Rimskog carstva i na kraju su svi ubijeni. Činilo se da se Palamar slaže sa analogijom — koja nije normativno ponašanje, suvišno je reći, za „neonacističku“ grupu.
U utorak, nakon produženih pregovora u kojima su učestvovale strane diplomate na najvišim nivoima, civili koji se kriju u metalurškoj fabrici su navodno evakuisani, a ranjeni ukrajinski vojnici se razmenjuju za ruske zarobljenike. Komandant Azova Denis Prokopenko izjavio je da su ukrajinske snage u Azovstalu „ispunjavale svoja naređenja i da su predstavljale smetnju ruskoj vojsci 82 dana.“ Izgleda da je bitka za Mariupolj završena.
Bataljon Azov je prvobitno bio jedna od mnogih dobrovoljačkih formacija formiranih 2014. kako bi se oduprle ruskim opunomoćenicima i ruskoj regularnoj vojsci u istočnoj Ukrajini. U to vreme, izdubljena ukrajinska država nije imala kapacitet da uzvrati Moskvi. Kao što se ne umaraju da ističu bezbrojni kritičari sa ograničenim razumevanjem ukrajinske politike, osnivač Azova, Andrij Bilecki, zaista je figura koja ima rasističke i bele stavove nadmoći. Rani Azov je bio dom svih vrsta čudnih likova, a Bilecki je svakako tražio i održavao odnose sa neonacističkim grupama širom Rusije i Evrope. Kao i mnoge druge privatne milicije iz ranog postmajdanskog perioda, postojale su i optužbe za kriminalne aktivnosti protiv nedavno demobilisanih ljudi iz Azova koji su često korišćeni kao najamno oružje za rešavanje lokalnih sukoba.
U leto i jesen 2014, Azov se istakao žestinom kojom se uspešno borio protiv separatista predvođenih Rusijom koji su tada pokušavali da zauzmu Mariupolj. Paradoksalno — barem za nosioce propagande Kremlja, koji smatra da Ukrajinci tlače etničke Ruse — većina članova Azova zapravo govore ruski i nesrazmerno potiču iz regiona Ukrajine koji govore ruski. Još ironično, premamoj prijatelj Anton Šehovcov, istaknuti naučnik ruske i ukrajinske krajnje desnice, „U proseku govore bolje ruski od ruskih osvajača. Ova činjenica sama po sebi odbacuje očigledne laži Kremlja o tome da se Azov navodno bori protiv onih koji govore ruski u istočnoj Ukrajini. U junu 2014, kada je Azov pomogao da se Mariupolj oslobodi od proruskih snaga, to je „dokazalo ne samo borbenu efikasnost Azova već i njihovu istinski proukrajinsku poziciju. Zbog svojih dokazanih borbenih sposobnosti, Azov je počeo da privlači više dobrovoljaca, a mnogi od njih nisu imali nikakvu političku pozadinu
U to vreme je svakako postojala opravdana zabrinutost zbog radikalizma i ratnog lorda, a krajnje desničarske elemente unutar Azova nije verovala većina javnosti, kao i visoke ličnosti u vladi. Kada je Azov uključen u Ukrajinsku Nacionalnu gardu u jesen 2014, stavljajući ga u lanac komande Ministarstva unutrašnjih poslova, tadašnji predsednik Petro Porošenko se s pravom plašio mogućnosti da nezadovoljni ili nekontrolisani veterani Azova i drugih dobrovoljačkih grupa poziraju moguću pretnju po državu. Porošenko je obezbedio da pripadnici bezbednosnih službi budu integrisani u bataljon kako bi držali na oku muškarce koji su identifikovani kao potencijalno nezavisni topovi.
Ovih dana, redovi bataljona se izvlače iz redovnog, nacionalnog fonda regruta vojne i narodne garde. Uticaj Bileckog se raspršio čim je napustio Azov u ​​oktobru 2014; njegovi kasniji pokušaji da stvori paralelni pokret, „Nacionalni korpus“, bili su rezultat njegovog de jure isključenja iz vojske i njegovog opadanja uticaja. Konfederacija desničarskih političkih partija koju je okupio u zajedničku platformu tokom izbora 2019. nije uspela da osvoji više od 2% glasova na nacionalnom nivou, dok je jevrejski predsednički kandidat Volodimir Zelenski pobedio sa 73%. Prvobitna, postmajdanska kompozicija Azova je brzo razvodnjena, a duh Bileckog zamenjen je redovnim službenicima Ministarstva unutrašnjih poslova. Do 2017. godine, bataljon je u celini ostao istaknut—ali zbog svoje borbene sposobnosti, ne za neku izrazitu političku ideologiju. Naravno, otprilike u to vreme, ukrajinska vlada se našla pod pojačanim međunarodnim pritiskom, uključujući i američki Kongres, za „normalizaciju“ Azova.
Neosporno je da je Azov bio dom svim vrstama gadnih likova kada je prvi put osnovan, i kao mnoge borbene snage (uključujući i američku), nesumnjivo i danas sadrži neke bele suprematiste, rasiste i šoviniste. Ali to više nije praktično ili ideološki rasistička organizacija, ništa više nego što bi se američka vojska i dalje mogla nazvati segregiranom nakon 1948. I lično sam pio sa skandinavskim bivšim dobrovoljcima iz Azova — bili su pagani i odinisti, i imali su tetovaže runa da bi pokazati za to. Švedski snajperista koji je služio u bataljonu jednom mi je rekao da ga je njegovo iskustvo u jedinici, koje je uključivalo službu zajedno sa etničkim grčkim, turskim, gruzijskim i azerbejdžanskim vojnicima, pretvorilo iz belog rasiste u konzervativnog nacionalistu – napredak!
Kada sam nedavno pitao drugog oficira Azova o reputaciji bataljona zbog rasizma, on je prigovorio ovoj premisi. „Mi nismo rasisti“, insistirao je bez ironije. „Imamo desničarske patriote koji služe sa nama svih rasa! Svaka vera! Svaka boja! Svaka religija!” Ali čak se i „desničarsko“ ideološko nasleđe jedinice smanjilo, jer su je okolnosti primorale da se profesionalizuje. Ako je Azov počeo 2014-15 privlačenjem dobrovoljaca koje je privukla njegova ideologija ili reputacija žestoke borbene sposobnosti, sada za regrute zavisi od izdvajanja Ministarstva unutrašnjih poslova, koje strogo nadgleda njegova unapređenja i oficirske komisije.
Razumevanje stvarne putanje Azova tokom poslednjih osam godina je važno, jer njegovo ignorisanje igra na decenijama stare pretpostavke Ukrajinaca kao inherentno antisemitskih fašističkih kolaboracionista. To ne opravdava kanonizaciju u nekim četvrtima nacističkih kolaboracionista ili međuratnih ukrajinskih ultranacionalista poput Romana Šuheviča ili Stepana Bandere. Ali nije ni od pomoći, ni pravedno ni razumno držati ove hrabre, patriotske borce — koji su se mesecima borili u Mariupolju i koji su već nedeljama zarobljeni u železari i čeličani Azovstal — odgovornim za nasleđe nekih od njihovih zemalja preci iz 1940-ih. Možda je previše, ili previše čudno, nazivati Mariupolj novom Masadom, a samim tim i Azov novim Izraelcima. Ali svakako nije previše skandirati slavu svakog ukrajinskog heroja koji nastavlja da se odupire ruskom imperijalizmu i varvarstvu.

* autor je Tabletov dopisnik za evropsku kulturu i rusko-američki pisac, prevodilac i kritičar. On je glavni urednik časopisa Odessa Review i nerezidentni saradnik u Atlantic Councilu. Rođen je u Taškentu, Uzbekistan, a živi u Parizu.