Druga faza propasti Rusije
Daron Acemoglu
Posle dva meseca rata, zapadne sankcije nisu uspele da zaustave rusku vojsku. Zbog kontrole koju država jača poslednjih godina, društvo i elite takođe nisu mogli da utiču na politiku agresije.
Zašto su se ruske elite pokazale nemoćne? Da li će se ruski režim promeniti ako ostane bez prihoda od nafte i gasa? Da li je demokratizacija uopšte moguća u Rusiji?
Na ova i druga pitanja koja je za ruski portal MEDUZA postavljala MARGARITA LYUTOVA odgovaroao je Daron Acemoglu, profesor na Tehnološkom institutu u Masačusetsu, jedan od najcitiranijih svetskih ekonomista u poslednjoj deceniji i koautor knjige Zašto su neke zemlje bogate, a druge siromašne>
Inverview je objavljen 26.aprila 2022. pod originalnim naslovom
“KGB i snage snage bezbednosti su odigrale mnogo važniju ulogu u ruskoj istoriji od kulture”
Margarita Lyutova
Mnogi vas poynaju zahvaljujući knjizi „Zašto nacije propadaju” – doslovno „Zašto nacije propadaju”. Da li to što je Rusija započela rat sa Ukrajinom znači njen pad?
– Mislim da je propadanje Rusije, nažalost, počelo još pre rata, a rat je jednostavno postao nastavak ovog trenda.
Sovjetski Savez je imao mnogo problema: institucionalnih, ekonomskih, au kasnijim fazama, očigledno, i kulturnih. Bilo je veoma teško izgraditi ono što mi [sa DŽimom Robinsonom u knjizi Zašto su neke zemlje bogate, a druge siromašne] nazivamo inkluzivnim institucijama zasnovanim na institucionalnoj strukturi Sovjetskog Saveza. Ne znam da li je to uopšte bilo moguće kratkoročno, ali po dolasku na vlast, [Vladimir] Putin je konačno stavio tačku na mogućnost izgradnje bar neke vrste inkluzivnosti. A tome su doprineli mnogi faktori, uključujući i činjenicu da je Rusija [posle raspada Sovjetskog Saveza] imala priliku da se bolje integriše u svetsku ekonomiju i da se pri tom oslanja na svoje sirovine.
Doprineo [Putinu] i bezakonju, koje je uspostavljeno u Rusiji. Tako da mu je bilo vrlo lako da oko sebe izgradi prilično moćnu koaliciju, ukorenjenu u KGB-u, u oligarhiji u nastajanju i kontroli medija. Ali sve je došlo do tačke koju je malo ko mogao da predvidi u tom trenutku. Važna karakteristika sistema koji je Putin tako uspešno izgradio jeste da je postao potpuno izolovan. Okružen je ljudima koji se u svemu slažu sa njim i sve dublje uranja u sopstvenu propagandu.
Istu stvar možete videti u Turskoj sa [njenim predsednikom Redžepom Tajipom] Erdoganom. Videćete [iste procese] u mnogim afričkim zemljama u kojima su vladali kleptokratski vladari. Čim se to dogodi, situacija postaje veoma opasna, jer bilo kakve institucionalne provere i ravnoteže, u suštini, prestaju da funkcionišu. Na tome se zasniva sistem koji je izgradio Putin. Nema više glasova koji bi mu rekli da će to što radi biti pogubno za njega i za Rusiju.
Mnoge zemlje koje su dostigle ovu fazu nisu dovoljno moćne da nanesu bilo kakvu značajnu štetu [drugim državama]. Demokratska Republika Kongo pod [predsednikom] Mobutuom bi u određenoj meri mogla da nanese štetu na nivou svog regiona, ali do određene granice. Ali Rusija je nasledila [od SSSR-a] nuklearno oružje i neverovatno veliku vojsku , koja ima pristup ne samo ovom nuklearnom oružju, već i veoma modernom oružju, kao i sposobnost vođenja sajber ratovanja . I sve to bez ikakvih kočnica, bez protivtega.
Mislim da je [ovo što sada vidimo] druga etapa u sudbini [post-sovjetske] Rusije. To je u punoj meri nastavak neuspeha koji se već desio – institucionalnog, ekonomskog. Znate koliko je malo beneficija dobio narod u Rusiji i kako se obogatila neverovatno bogata kleptokratska oligarhija, od kojih mnogi žive u Londonu a ne u Moskvi. Ali sada počinje nova faza ovog neuspeha ili propadanja Rusije, koja je podjednako opasna i za svet i za ruski narod.
– A šta tačno mislite pod ovom „novom fazom“ – samim ratom sa Ukrajinom ili šta će se posle njega desiti u Rusiji?
— Nisam stručnjak za Rusiju, pa mi je teško da predvidim šta će se dešavati unutar zemlje. Kada [lider] poput Mobutua u Demokratskoj Republici Kongo ili [Roberta] Mugabea u Zimbabveu preduzme korake koji su opasni za njegov režim, za njega samog i, naravno, destruktivni za njegov narod, obično postoje moćne snage unutar režima koji bi mogli pokušati da uklone takvog lidera iz upravljanja državom. Ali, sudeći po spoljnim znacima, Putinova moć je toliko jaka da je to malo verovatno.
Kako sam razumeo, informacije koje je dobijao od svojih generala, pratnje i savetnika bile su netačne – [na primer] informacije o tome koliko će se Zapad saviti ili koliko brzo će se Ukrajina urušiti. Dakle, nalazimo se na veoma opasnoj tački. [Putin] verovatno neće odustati. Ovaj rat se neće završiti, čak i ako se ograniči na istok [Ukrajine], ka kome, po svemu sudeći, sada sve ide. Dakle, [kod nas će dugo vremena biti] opasnost od eskalacije. Mislim da će iz Putinovog okruženja sve češće govoriti da je za sve ovo kriv Zapad koji snabdeva Ukrajinu oružjem: „I mi moramo da ih naučimo lekciju“. I opet, neće biti glasa koji bi im rekao da je ovo pravo ludilo, da je ovo zaista opasno. Dakle, to je veoma nepredvidiva faza.
– U nedavnoj kolumni spomenuli ste da je važan stub ruskog političkog režima neka vrsta dogovora između Putina i elita koje ga podržavaju. Oni se slažu da on vlada kako hoće, a on im zauzvrat dozvoljava da se obogate na bilo koji način. Ali većina ruskih elita sada je izgubila svoje nekadašnje mogućnosti za bogaćenje. Mislite li da će se sada promeniti uslovi ovog „dogovora“?
Mislim da je prekasno da se menjaju uslovi ovog sporazuma. [Bilo bi moguće] da su stvari od početka bile drugačije. Na primer, ako su vlasnici i najviši menadžeri velikih naftnih kompanija ili drugih robnih monopolista [u početku] pokušali da se suprotstave izgradnji ovog sistema, koji je toliko zatvoren za Putina i njegov uži krug. Ali sada nemaju vlastitu moć. Izvor sve njihove moći je Putin. Mislim da je dobar primer ovde Roman Abramovič. Spolja, on može izgledati kao nezavisan, moćan biznismen. Ali postoji mnogo dokaza , sudeći po kojima je [njegova pozicija] potpuno dužna Putinu . Dakle, on nema prostora za samostalan manevar.
Naravno, Abramovičev život je sada postao mnogo gori. Malo je verovatno da će moći da nastavi da živi u Londonu i, najverovatnije, izgubiće fudbalski klub Čelsi. Ali on će ostati veoma bogat čovek. Verovatno će njegova porodica nastaviti da uživa u blagodetima bogatstva koje je stekao [zahvaljujući Putinu]. Tako da ne mislim da je moguće govoriti o potpunom krahu [Putinovog dogovora sa njegovim elitama].
S obzirom na to – a ovde mogu samo da spekulišem – ljudi poput Abramoviča bi sada mogli da pokušaju da savetuju Putina da promeni kurs. Ali koliki uticaj imaju da ga ubede u bilo šta? A oni sigurno nemaju pravo veta, pa je pitanje da li mogu da utiču na bilo šta. Mislim da je to verovatno ono što je Abramovič pokušavao da postigne kada je odlučio da posreduje između Rusije i Ukrajine. Nisam siguran koliko [njegov uticaj] može biti značajan, ali se nadam da će biti značajan, jer će promena trenutne ruske strategije biti od koristi i za narod Rusije i za narod Ukrajine, i za ostatak sveta.
— U svojoj drugoj knjizi „Uski koridor “ ističete da je za demokratski razvoj potrebna aktivna konfrontacija između države i civilnog društva i samo u toj konfrontaciji se može postići sloboda. I pod kojim uslovima društvo postaje dovoljno snažno da uspe u ovoj konfrontaciji? Sada više nego ikad jasno vidimo ogromne razlike između Rusije i Ukrajine, gde se društvo odlučilo na ovaj obračun sa državom i pobedilo 2014. godine, dok rusko društvo nije htelo ili nije moglo da nastavi ovu konfrontaciju.
„[Ovakva konfrontacija] je veoma, veoma važna. Moramo shvatiti da je ovo dug proces i da ga niko u potpunosti ne razume. Potpuno ste u pravu da se civilno društvo u Ukrajini veoma snažno razvilo, a to se vidi ne samo u dve „obojene” revolucije, već i uopšte u načinu na koji je civilno društvo u zemlji strukturisano – u medijima, u različitost glasova i mišljenja, što je odmah uočljivo onima koji su bili u Kijevu i drugim delovima Ukrajine. U slučaju Ukrajine izdvojio bih tri ključna faktora.
Prvi faktor je istorijski. Ukrajina je imala nacionalni identitet odvojen od sovjetskog i od ruskog. A u isto vreme nije bilo tako jake državne kontrole, jer je država [geografski] bila koncentrisana u Sankt Peterburgu, a kasnije u Moskvi. Ovaj faktor je ojačan tokom Holodomora – tada su ljudi u Rusiji takođe patili od gladi, ali su pre svega ljudi u Ukrajini postali njegove žrtve. I bar neki od njih su to smatrali delom komunističke vladavine. Sve ovo, mislim, stvorilo je istorijski presedan.
Drugo, Ukrajina se, čini mi se, posle raspada Sovjetskog Saveza okrenula Zapadu da se suprotstavi ruskoj dominaciji. Da, nije se potpuno preokrenulo – očigledno su poslovne veze sa Rusijom igrale važnu ulogu u bogaćenju nekih ukrajinskih oligarha . Ali ipak, Ukrajina se definitivno okrenula Zapadu, a zapadne ideje, studiranje na Zapadu, prisustvo zapadnih medija u zemlji stimulisali su ukrajinsku omladinu da se aktivira.
Treće, država [u Ukrajini] nikada nije imala dovoljno jaku moć. Da, postojala je oligarhija, bilo je nekih represija za vreme Janukoviča , ali država nikada nije bila dovoljno jaka da, na primer, potpuno kontroliše medije. Nesposobnost države u Ukrajini podstakla je civilno društvo da preduzme akciju. Štaviše, ova nesposobnost nije bila praćena represijom. Mislim da je sve ovo doprinelo formiranju aktivnog građanskog društva u Ukrajini.
U Rusiji su se, međutim, počeci građanskog društva pojavili pred kraj Gorbačovljeve vladavine, a onda su, čak i pod Jeljcinom i početkom 2000-ih, još postojali nezavisni mediji koji nisu bili previše strogo cenzurisani. Ali kontrola države je uvek bila veoma, veoma jaka. To potvrđuju ubistva novinara, političara ili bivših opozicionara, gde god da se nalaze – u Londonu ili Moskvi .
To su bili snažni simbolični gestovi sa ciljem da ućutkaju građansko društvo. A od sredine nule sve je manje prilika za civilno društvo. Ovaj proces se ubrzao nakon aneksije Krima i nakon intenziviranja progona Alekseja Navaljnog. I, naravno, paralelno je rasla država. Ne bih rekao da je rusko građansko društvo zauvek predodređeno da bude beznačajno, ali trenutno nije dovoljno snažno da uravnoteži Putina.
I kako se za ovo može kriviti [civilno društvo]? Mislim da je sada veoma opasno biti građanski aktivista u Rusiji. Ovo je jedno od najopasnijih mesta za građanske aktiviste na svetu.
- Je li to ćorsokak? Ima li još nešto što bi moglo da se promeni? Možda će civilno društvo u Rusiji moći da se razvije kada država oslabi?
– U nekim aspektima država treba da oslabi, a civilno društvo da se promeni. Na primer, ako država oslabi u pogledu sposobnosti naplate poreza, to neće mnogo pomoći civilnom društvu. Snaga ruske države je najopipljivija u njenom državnom bezbednosnom aparatu, koji nije reformisan posle raspada SSSR-a i nije izgubio moć.
Takođe, ako uzmemo rusku ekonomiju, posebno pre 2014. godine, ona se može opisati kao „čaša je pola puna, a poluprazna“. Postoji tehnološki sektor koji se aktivno razvija, postoji konsalting, postoji pravni posao. LJudi imaju mogućnosti da budu nezavisni, ali su te mogućnosti veoma ograničene. Ako pažljivo pogledate šta se dešava u javnom sektoru ili u primarnoj industriji, možete videti koliko je malo mogućnosti [da budete nezavisni].
Sirovine – najvažniji izvor prihoda, značajan deo prihoda srednje klase u Moskvi ili Sankt Peterburgu – imaju poreklo, na ovaj ili onaj način povezano sa naftom i gasom. Kao rezultat toga, civilno društvo ima mnogo manje mogućnosti za [ekonomsku i, kao rezultat, građansku] nezavisnost. Mislim da će u Rusiji posle Putina biti veoma važno da se stvore mogućnosti za samostalnu privrednu delatnost, kako bi se formirao veći segment privatnog biznisa i time bi razvoj civilnog društva bio autonomniji.
– Ispada da je makroekonomska stabilnost koju je Putin toliko cenio svih ovih godina samo pogoršala žalosno stanje civilnog društva u Rusiji?
- Baš tako.
– U jednom od svojih nedavnih govora pozvali ste zapadne zemlje da potpuno prestanu da kupuju naftu i gas u Rusiji i isključe sve ruske banke iz SVIFT-a. Hoće li to izazvati još veću agresiju Rusije?
- Možda. Ali to je isti rizik kao u slučaju pomoći Ukrajini sa Zapada, na koju Rusija može odlučiti da nekako odgovori. Sada Rusija pokušava da se bori u potpuno drugoj težinskoj kategoriji u pogledu međunarodnih odnosa. NJen BDP je mnogo manji od BDP-a Velike Britanije ili Nemačke. U većini industrija ruske tehnologije su mnogo manje razvijene. Ali Rusija ima veliku vojsku, ima nuklearno oružje. I što je najvažnije – izaziva strah širom sveta. Ruska invazija na Siriju je u izvesnom smislu bila demonstracija sile.
Dakle, pitanje je kako će [Zapad] pregovarati [o uvođenju oštrijih sankcija]. Što više izgleda da se Zapad klanja Rusiji, to će više samopouzdanja rasti u vladajućoj kabali koja okružuje Putina. Mislim da je to lekcija koju je [Putinovo okruženje] naučilo nakon Sirije da Rusija može da radi šta hoće i da se Zapad neće mešati. To znači da je sada došao veoma opasan period, a o tome sam govorio na početku.
Mislim da je Zapad sada naučio da je potrebno pružiti otpor. Ali kada je ovaj otpor opasniji, a kada efikasniji? Mislim da administracija [američkog predsednika DŽoa] Bajdena ima pravi osećaj. Mislim da bi zona zabrane letova [iznad Ukrajine] bila previše opasna, da bi slanje najnaprednijeg američkog oružja direktno u Ukrajinu bilo previše provokativno. Ali ekonomske sankcije su, mislim, efikasnije i više se percipiraju [u Rusiji] kao deo veće konfrontacije, slično rivalstvu između SSSR-a i SAD-a i NATO-a pre raspada Sovjetskog Saveza. Tako da mislim da više sankcija ima smisla.
– Zašto, po vašem mišljenju, Zapad još ne ide da pojača sankcije? Da li je to strah od Rusije koji ste spomenuli ili nešto drugo?
– Mislim da je očigledan raskol na Zapadu, iako je jedinstvo postignuto na mnogo načina. Strahovi od recesije su veliki, a političari, naravno, uvek vode računa o takvim rizicima.
Bio sam iznenađen kada je nemački kancelar [Olaf Šolc] odmah otkazao Severni tok 2 na samom početku sadašnje krize . Ali, Nemačkoj će biti mnogo teže da se pomiri sa rastom cena energenata koji će se neizbežno desiti ako odluči da napusti i Severni tok 1 . Ali mislim da će oni, ako se dokazi o ratnim zločinima [Rusije] i dalje gomilaju, gurnuti i Nemačku na ovaj korak.
– Koliko sam razumela, to je bio stav ekonomista na samom početku rata: kako sve više bude dokaza o ratnim zločinima, Zapad će ići na drastičnije sankcije. Ali od tada je svet video Buču i druge strahote. Dakle, problem je, očigledno, i dalje u rascepu unutar Zapada o kome ste govorili?
- U pravu. Ali Bucha je bio dokaz na potpuno drugačijem nivou od onoga što smo ranije videli. Mislim da će ovo imati posledice.
— Bez obzira na aktuelne sankcije ruskoj nafti i gasu, vodeće zemlje sveta nameravaju da se dekarbonizuju i pređu na zelene tehnologije. Ako Rusija zbog toga izgubi značajan deo svojih prihoda od nafte i gasa tokom, recimo, deset godina, može li to izazvati institucionalne promene?
„Ne mislim da će se to dogoditi automatski. Očigledno je da se sadašnji odnos snaga u Rusiji, sadašnji politički i ekonomski sistem, ne bi mogao formirati bez nafte i gasa. Ali to ne funkcioniše automatski: oduzimate ili smanjite prihode od nafte i gasa i odmah se sve menja.
Prelazak na zelene tehnologije je dug proces. Ovo se ne dešava preko noći. Ne slažem se sa ovim, ali mnogi smatraju da je prirodni gas važan deo ovog procesa (jer je čistije gorivo od nafte i uglja) i da bi gas mogao da igra važnu ulogu u periodu tranzicije – dok su zelene tehnologije još uvek razvoj i skladištenje energije iz zelenih izvora ostaje izazov .
Tako su Rusija i ruski gas izgledali veoma privlačni Nemačkoj, dobrim delom zbog želje da se smanje emisije ugljenika. Nemačka je napustila nuklearnu energiju, a oslanjanje na solarnu energiju, vetar i druge alternativne izvore još nije moguće. Tako da ne mislim da će se u narednih deset godina moći reći da će se ruski politički i ekonomski sistem naglo promeniti, jer će prihodi od nafte i gasa biti mnogo manji. Ali sa sankcijama stvari stoje drugačije. Sankcije bi, naravno, mogle imati upravo takav efekat, mogle bi biti faktor destabilizacije.
– Pod „destabilizacijom“ podrazumevate da će ruska država oslabiti, uključujući i u vojnom smislu?
- Baš tako. Država [u Rusiji] već počinje da gubi svoju moć. Putin i njegovo okruženje pokušavaju da nekako reaguju na ovo. Jedno od mogućih rešenja je prodaja više [sirovina] Kini, onda ovo [eventualno smanjenje prihoda od prodaje sirovina Zapadu] neće posebno destabilizovati. Ali mogu postojati i drugi oblici reakcije povezanih sa vojnom konfrontacijom, kao što su nedavne pretnje Finskoj i Švedskoj , na primer .
– Mnogi sada govore da se Rusija vraća u SSSR, samo gore – takav SSSR 2.0. Po vašem mišljenju, ono što se dešava je povratak u sovjetsko vreme?
– Zavisi sa kojim periodom sovjetske istorije upoređivati. Ako uzmemo staljinistička vremena, onda ne [sada u Rusiji nije ništa gore]. Mislim da je nakon Staljina sovjetska diktatura postala opreznija, postojao je veći strah da bi previše toga moglo izmaći kontroli. Na primer, koliko sam razumeo, Hruščov više nije bio jedini vladar, nije imao istu moć kao Staljin. A ove provere i ravnoteže – iako su formirane unutar komunističke elite – pružile su malo više stabilnosti.
Začudo, mnogi stručnjaci za međunarodne odnose smatraju Hladni rat velikim periodom, jer je pretnja obostrano osiguranog uništenja obezbedila stabilnost u svetu. U potpunosti se ne slažem sa ovim. Bio je to vrlo nestabilan period. U svakom trenutku može da počne nuklearni rat – zbog grešaka, nesporazuma, opasnog ponašanja. Ali mislim da je posle Hruščova došlo do razumevanja ove opasnosti i da je bilo malo više napora usmerenih na obuzdavanje. Ne mislim da je moguće govoriti o povratku u staljinističku eru, ali u isto vreme ne vidim iste provere i ravnoteže u Putinovom režimu koje već dugo postoje u komunističkoj eliti. .
U Rusiji postoji ideja da zbog posebne kulture, zbog ljubavi prema „jakoj ruci“, uvek klizimo u autokratiju i nikada nećemo preći na punu demokratiju. Da li se slažete sa ovim?
Ne, ne slažem se sa tim. Prvo, pogledajmo rusku kulturu. Carska Rusija 19. veka bila je strašno mesto za kmetove, za seljake, sa ogromnom [klasnom] nejednakošću i prilično snažnom represijom. A istovremeno su u njemu nastala neka od najboljih svetskih književnih dela, muzičkih dela, izraza političke misli. Kulturno, Rusija je bila potpuno integrisana u zapadni svet. U izvesnom smislu, bila je naprednija i odlučnija u svojoj političkoj misli.
Tako da je teško reći da je Rusija kulturno zaostala zemlja. Ali takođe je očigledno da postoji poseban skup normi i hijerarhijskih stavova koji su se formirali tokom nekoliko vekova, tokom kojih je značajan deo stanovništva zemlje živeo u podređenom položaju. Ako uzmete kmetstvo u Rusiji, iako nisam stručnjak za to, bilo je mnogo gore nego u Engleskoj ili Francuskoj . Hijerarhijske strukture ove vrste, naravno, imaju dugoročne posledice. Ali ne mislim da postoji neka posebna ruska kultura koja se ne može promeniti. A potvrda za to je Ukrajina. Na neki način, Ukrajina je Putinu trn u oku, baš kao Tajvan ili Hong Kong . - trn u oku komunističke vlasti u Kini. Oni pokazuju kakav bi alternativni put mogao biti.
Ako pokušamo da kažemo da se krajem 19. ili početkom 20. veka formirala neka posebna ruska kultura koja je osudila zemlju na život u diktaturi, onda moramo razumeti da se situacija u Kijevu nije mnogo razlikovala od Sankt Peterburg. Pa ipak, sada vidimo ogromnu divergenciju. Isto važi i za Tajvan i Kinu. Naravno, da je KGB u Ukrajini bio moćan kao što je bio u Moskvi krajem osamdesetih, onda bi u Ukrajini, najverovatnije, sve bilo sasvim drugačije. KGB i snage bezbednosti uopšte, po mom mišljenju, odigrali su mnogo važniju ulogu u ruskoj istoriji od ruske kulture.
— Koji uslovi moraju postojati da bi Rusija uspela da prevaziđe kolotečinu i krene ka demokratizaciji? Da li je to realno s obzirom na rastuću izolaciju Rusije kojoj smo sada svedoci? Ili ćemo morati da čekamo još 50 godina?
- Ne znam. Zaista bih voleo da znam odgovore na ova pitanja. Ali mislim da će rezultat sadašnjih procesa najverovatnije biti potpuni gubitak legitimiteta aparata vlasti i aktuelne oligarhije okružene Putinom. Mislim da ovo što se dešava doprinosi rušenju njihovog legitimiteta.
Ubrzana tranzicija ka demokratiji u Južnoj Africi , mnogo brža nego što su mnogi očekivali, olakšana je upravo činjenicom da je za otprilike deceniju režim aparthejda potpuno izgubio legitimitet, čak i u očima mnogih belaca. Ako sadašnje ruske institucije izgube legitimitet u očima srednje klase, onda mislim da će postojati opasnost i prilika [za fundamentalne promene u ruskom razvoju]. I mislim da će to biti odličan početak.
Ali to nije garancija: gubitak legitimiteta može stvoriti uslove da na vlast dođe još jedan diktator ili populista, koji će mnogo obećavati, ali potom formirati režim koji će biti veoma sličan sadašnjem. Na kraju je Jeljcin došao na vlast uz velike nade i obećanja, ali je na kraju bio jedan od onih koji su Putina doveli na vlast. Dakle, nema garancija.
Što se tiče izolacije Rusije, onda će sa njom, naravno, sve biti samo teže, ali, s druge strane, rusko građansko društvo, omladina i srednja klasa uopšte neće biti tako odsečeni od sveta kao bili su u sovjetsko vreme. Postoji internet, hiljade ljudi je otišlo iz Rusije zbog rata, ali su u kontaktu sa onima koji su ostali. Rusija je integrisana u svet u smislu razmene znanja – da, ovo se može promeniti, ali je malo verovatno da će biti tako izolovana kao što je bio Sovjetski Savez.
Delegitimizaciju ruskih elita će olakšati pogoršanje situacije u ekonomiji, sam rat i nedostatak ubedljive slike budućnosti. Naravno, bilo bi lakše da su mediji slobodniji. Ali na kraju još uvek postoje internet i VPN.
*Radni prevod FBD
