Lice populizma

Istog dana kada je održana, 5. aprila 2022. portal beogradskog dnevnika DANAS  objavio je opširan izveštaj sa Međunarodne konferencije "Face of populism“ na Filozofskom fakultetu u Beogradu.  
Ovaj izveštaj objavljen je pod naslovom-rečenicom preuzetom iz izlaganja jednog od njegovih učesnika:  
''Rat u Ukrajini razotkrio populiste u mreži Putinovih saradnika''.

Uticaj Rusije je isuviše jak u Srbiji, ali i regionu, i on je prisustan u svim sferama od ekonomije, politike, medija i kulture čemu su, u najvećoj mogućoj meri, doprineli ljudi na vlasti svojom populističkom politikom, koja se može pratiti u periodu od skoro dve decenije na područuju Zapadnog Balkana a ona je manje više vid propagande, ocenjeno je, između ostalog, na današnjoj tribini „Face of populism“ koju su organizovali profesori istorije Nikola Samardžić i Haris Dajč na Filozofskom fakultetu u Beogradu, partnerskoj ustanovi u okviru projekta Poprebel (Populist rebellion against modernity in 21st-century Eastern Europe: neo-traditionalism and neo-feudalism).

Tribina je okupila brojne profesore sa Univerziteta u Beogradu, ali i profesore i istraživače iz Poljske, Hrvatske, Velike Britanije, Rumunije, kao i predstavnike EU ambasada u Beogradu.

“Ruska agresija konačno je razotkrila populiste u mreži Putinovih saradnika”, kazao je u svom uvodnom izlaganju istoričar Nikola Samardžić. Invazija Rusije na Ukrajinu, naveo je, iznenada je poremetila opšti evropski poredak. Evropska unija je uhvaćena nespremna, umorna od sopstvenog širenja i oslabljena rastom populizma i koruptivnih gasnih aranžmana.

“Kako je Nemačka , jeftinom ruskom energijom, trgovala demokratijom i slobodama populisti su se pojavili u vladama država članica i institucijama EU. Zamor politike proširenja postao je cinična prepreka nametnuta strateškim potrebama EU, pošto je EU potcenila potrebu da dalje promoviše slobode, demokratiju i vrednosti kao putanje ka svom strateškom okviru”, istakao je Samardžić.

Slabost spoljne i bezbednosne politike i zamor od proširenja dovodili su u pitanje suštinu i sam smisao evropskog projekta, dodao je.

Istovremeno putinizam je podelio sama evropska društva, podstrekujući ekstremnu desnicu i levicu preko propagande u medijima i na društvenim mrežama.

“Dok su nastojali da pribegnu relativizaciji, ili da umanje razmere i moć Putina i novog ruskog imperijalizma, evropski lideri su takođe bili lišeni mogućnosti da se suprotstave korupciji i definišu strateške prioritete”, kazao je Samardžić.

Rusko strateško prisustvo i kineska korupcija postali su dominantni u javnoj i tajnoj politici Zapadnog Balkana, uglavnom duž ose koju formiraju Mađarska, članica EU, i Srbija, kandidat za članstvo u EU u procesu pregovora, naveo je.

A onda je, gotovo iznenada, ruska invazija na Ukrajinu, iako, kaže, očekivana, “naglo transformisala međunarodne odnose i doprinela uspostavljanju političke kohezije i odbrambenog jedinstva u zapadnom svetu, zasnovanog na duboko etičkoj empatiji i solidarnosti. EU je takođe morala da napusti zonu umora i populizma”.

Već u prvim satima invazije na Ukrajinu Putin je zapravo postao ono što je oduvek bio.

“Ako se njegov karakter vremenom menjao, njegova transformacija nikada nije bila suštinska. Minorna nasilna psihologija, kult ličnosti, opsednutost sovjetskom vlašću i carskom imperijom, oslanjanje na tajne službe, prezir zapadne kulture i zapadnog mentaliteta, odbacivanje svakog pluralizma”. Putin se u Ukrajini samo ponovio.

“Putin je bio Jeljcinov izbor. Jeljcinu je bio potreban Putin da postane paravan za korupciju svoje porodice i zločine počinjene u Prvom čečenskom ratu. Zato je bio potreban Drugi čečenski rat. Putin je takođe obezbedio kontinuitet sa Jeljcinom u njegovom postepenom zaoštravanju odnosa sa Zapadom, počev od kraja 1995.

Tome je poslužila druga intervencija NATO-a 1999. Ustanovljavajući nastavak, a ne prevrat, Putin je ponovio obrasce ruske i sovjetske istorije – Staljinove čistke, intervencije Hruščova i Brežnjeva u Mađarskoj, Čehoslovačkoj i Avganistanu, Gorbačovljev napad na Litvaniju ili Jeljcinov Prvi čečenski rat, uključujući i model viđenja ostalih koji je Nikolaja II podstakao na antisemitske pogrome”.

Njegova opsesija je da odvrati zapadnu stratešku blizinu i potkopa zapadne uticaje, kao što su demokratija, sloboda, popularna kultura.

“Njegova lična blizina postala je izvor korupcije, polazna tačka za novu bojarsku klasu mogula i oligarha”.

Svoju ličnu moć je projektovao na ideju i realnost suverene imperijalne poluge, koalicije političke moći i podređenog crkvenog uticaja koji upravlja svim javnim i tajnim službama, kazao je Samardžić, dodajući da je ruski predsednik pokušao da reafirmiše legitimitet državnog suvereniteta neograničenog pravilima liberalnog sveta.

Ruski sistem nije komandna ekonomija, već monopolistički. Putin je, kazao je Samardžić, propovednik “tradicionalnih vrednosti“,  a ni sam ne poštuje intimno ortodoksni puritanizam, posebno ne svoje saradnike i režimske profitere. Osvrt unazad, ukazuje istoričar, dozvoljava pretpostavku da je Putin potrošio ogromnu količinu vremena za Rusiju i Evropu.

“Od prvog sukoba između Rusije i Zapada, koji je postao trajni, od 1999. do drugog napada na Ukrajinu 2022. prošlo je isto vreme kao od kraja Drugog svetskog rata 1945. do revolucionarne 1968. Od 2004.

Veliko proširenje EU, nakon širenja NATO-a, evropske integracije su direktno ugrozile novi ruski poredak, demokratiju, slobode, transparentnost, pluralizam, sekularizam. Zauzvrat, ruske tajne službe, oligarsi, diplomatija, korumpirali su evropske političke lidere, stranke, medije, intelektualce.

Evropske banke, fudbalski klubovi, univerziteti bili su preplavljeni ruskim prljavim, ponekad krvavim kapitalom. Levičarsko nasleđe blagonaklonosti prema sovjetskom eksperimentu postajalo je intelektualna osnova Putinove normalizacije, zanemarujući zločine Drugog čečenskog rata, ubistva novinara i političkih protivnika, gušenje sloboda u Rusiji, izvoz populizma u EU i periferiji EU”.

EU, napominje, nije uključila strateške planove za proširenje 2004, kao ni za integraciju Bugarske i Rumunije 2007. i Hrvatske 2013. “Poslednje tri integrisane države još uvek nisu uključene u šengenski prostor. Tako je EU ostala otvorena za maligne uticaje kao teritorija koja nije uspostavila geografsko jedinstvo u strateškom smislu. Zapadni Balkan nije integrisan, uprkos obećanju iz 2003”.

Dva važna strateška pravca su i dalje ranjiva, Jadransko more i Dunavski basen, naglasio je istoričar. Štaviše, dodao je, EU nije imala snage da uvede sankcije Putinovim partnerima, 2014. ili 2022.  kada su ukrajinske žrtve gasnih i političkih aranžmana preplavile svetske medije.

“Ruska invazija na Ukrajinu je napad na potencijalnu državu članicu EU, osmišljen da uništi njen opšti identitet, političku i kulturnu posebnost, pravo na ulazak u NATO, njenu baroknu i urbanu civilizaciju. Ukrajina je bila uspešnija od Rusije, relativno bogatija, iako lišena energetskih resursa, slobodnija i otvorenija”. Za razliku, kaže, od Putinove Rusije, vlast se redovno menjala na slobodnim izborima.

Ipak, još je, kaže, rano za pretpostaviti da li je Putin pobedio samog sebe invazijom na Ukrajinu, jer jelično doprineo uspostavljanju novog evropskog i evroatlantskog jedinstva, sve snažnijim zapadnim sankcijama i moralnoj osudi agresije i zverstava.

“Ranije je njegova meka moć bila ubedljivija i uspešnija jer je podsticao populizam hranjen umorom od proširenja i sistematskim obmanama. Odlučan da blokira dalje proširenje NATO-a i EU, Putin je uspostavio vazalne režime duž periferije EU, u Srbiji, Crnoj Gori i srpskoj polovini Bosne i Hercegovine, i držao Mađarsku na ivici evropskog konsenzusa.

Haris Dajč, glavni istraživač u okviru Filozofskog fakulteta kao partnera na projektu Poprebel, podsetio je da su započeli sa Poprebel projektom u jednom vrlo važnom trenutku kada je Donald Tramp i dalje bio predsednik SAD, kada je Britanija bila u procesu nespretnog napuštanja Unije.

“U tom trenutku samo su još dva evropska konzorcijuma dobile istraživačke projekte vezane za populizam. Interesantno je da je fokus bio na regionu Centralne i Istočne Evrope”.

Dajč kaže da su ciljevi koji su sebi postavili u vezi sa utvrđivanjem mehanizma koje populisti koriste u Evropi bili visoki i „zadovoljstvo mi je da kažem da smo donekle uspeli u njima”. Na žalost, dodao je, rezultati su se pokazali veoma relevatnim u svetlu najnovijeg napada „Putinove Rusije na jednu od najvećih evropskih država”.

Istraživanje je, kazao je, išlo u više pravaca a u najnovijem, čiji su rezultati objavljeni prošle godine, mapirali su način na koji Rusija vrši svoj uticaj u našem regionu, koji takođe može biti upotrebljen i za druge delove Centralne i Istočne Evrope.

“Uspeli smo da analiziramo najvažnije elemente ruskog uticaja kroz ekonomski, politčki uticaj, kao i medijski i kulturni sadržaj.

Naše istraživanje precizno analizira metode kojima su se služili političari, populisti, koji su bili i u nekim slučajevima i ostali ruski klijenti.

Krize u našem komšiluku u Severnoj Makedoniji, kao i u Crnoj Gori su diretno vezane za ruski uticaj u regionu Zapadnog Balkana”, naveo je Dajč.

U prethodnim projektima, kako je rekao, utvrđeno je da su “egalitarizam i nacionalizam praćeni kao najvažniji indikatori populizma u Srbiji, Hrvatskoj i BIH.

U jednom od projekata, kroz analizu medija, utvrđeno je, naveo je Dajč, da je došlo od erodiranja nasledstva samoupravljanja iz epohe socijalizma što je uticalo i na rodnu emancipaciju u Srbiji.

Dok je deo istraživanja u okviru projekta koji se odnosio na nove medije potvrdio da je pouzdanost izvora postala irelevantna u okviru medijskog izveštavanja koje koriste populisti.

“Upotreba društvene mreže Instagram kao diretkne veze između izabranih političkih predstavnika i naroda, gde društveni profili postaju najvažniji izvor vesti, pored toga uspostavlja se direktna veza između ‘naroda’ i izrabnog vođstva”.

Kako je naglašeno na tribini u političkom melosu Srbije trebalo bi više da se govori o EU ali i NATO. Jer, kako se navodi, nije moguće istovremeno isticati podršku evrointergacijama a ne biti za NATO.

Činjenica je da srpska ekonomija najveći deo trgovine obavlja sa zemljama EU, o čemu je govorio u svom izlaganju Ognjen Radonjić, profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta. Radonjić je istakao da je učešće Rusije u ukupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije vrlo skromno, te da Srbija ima kontinuiran trgovinski deficit sa Rusijom.

Srpski uvoz sa Rusijom najviše se odnosi na uvoz sirove nafte i prirodnog gasa, naveo je.  On je, takođe, govorio o privatizaciji ne samo srpske kompanije Beopetrol već i Naftne industrije Srbije (NIS) ukazujući na činjenicu da je ruski Gasprom kupio NIS i za mnogo manji iznos od 400 miliona evra koliko je prikazano javnosti. Te da je tim aranžmanom Srbija pristala da da Rusima na raspolaganju i brojnu imovinu NIS koja uključuje objekte kao što su moteli, benzinske stanice, nekoliko turističkih objekata…

Kao i ekskluzivno pravo na eksploatisanje naftnih i gasnih rezervi, kao i skladišta gasa u Banatskom dvoru, ali i brojne imovine NIS-a u formi koncesije za eksploataciju nafte u Angoli, Iraku, Iranu, Nigeriji, Venecueli, Libiji.

Radonjić je govorio i dominatnom neotradicionalnom narativu u Srbiji u smislu isticanja – istorijskih, kulturnih i religijskih veza sa Rusijom, te često navođenje ruskog protivljenja nezavisnosti Kosova.


UOKVIRENO

Religija kao politički instrument populista

Rast populizma u Poljskoj, Hrvatskoj i Zapadnom Balkanu, prati neotradicionalizam, kao ideološki ili politički program, čiji je cilj da se tradicija reprodukuje u kontekstu modernosti uz selektivnu interpretaciju prošlosti. Cilj tog ponovnog otkrivanja tradicija je na koncu da se dovedu u pitanje obrasci modernog, kosmopolitskog, liberalnog društva, kazao je Milan Vukomanović, sa Filozofskog fakulteta, takođe istraživač u okviru Poprebel projekta. Religija je, dodao je Vukomanović,  zapravo neophodna u ovom kontekstu da bi se legitimisale većinske praktične politike tako što se one usvajaju putem dominantnog crkvenog diskursa ili političke teologije. Ona se može upotrebiti kao politički instrument u rukama vladajućih populista kako bi se prevazišle nacionalne klrize, marginalizovala opozicija i opravdalo umanjivanje prava demokratskim instituija i manjinama, što sve ima negativne posledice za bilo koje liberalno društvo. U okviru radionice o religijskom populizmu i politici pored  Vukomanovića, učestvovali su i Ankica Marinović iz Zagreba i Lucija Piekarska Duraj iz Krakova.