Dubinska analiza svesti Rusije

Napominjući da ''urednici ne smeju deliti mišljenje autora'' jer je to zabranjeno pojačanom cenuzorom svega što se objavljuje u Rusiji i na ruskom.
NOVAYA GAZETA, jedan od retkih preostalih slobodnomislećih ruskih dnevnika  
na svom portalu 23. marta 2022. objavio je esej koji je napisao dr VLADIMIR PASTUHOV
i naslovio ga Operacija ruski hromozom - šta raditi posle.



Vladimir Pastuhov

U početku beše Reč. Putin je najavio početak specijalne ruske operacije na teritoriji Ukrajine. Njen obim je brzo prevazišao razmere svih „nespecijalnih“ vojnih operacija koje je izvela Rusija (SSSR) posle Drugog svetskog rata. Ova „specijalna operacija“ se može nazvati bar lonac, ali miris paljevine koji dolazi iz rerne ne može da ubije nijedan parfem cenzora.

Međutim, koliko god zastrašujuće zvučalo, ne plaši me sam događaj, već kako ga doživljavam. Uočena reakcija masa sadrži previše potencijala, što je više nego dovoljno ne samo za ovu, već i za desetine drugih specijalnih i ne baš specijalnih operacija. Da bismo razumeli zašto su Rusi danas toliko željni „specijalnih operacija“ – dobrih i drugačijih – moraćemo da trepaniramo nacionalnu lobanju i preturamo po njenim kolektivnim sadržajima.

Obdukcija za grupu "B"

Nismo ni u kom slučaju prva generacija koja je zbunjena pitanjem šta se dešava u lobanji kremaljskih starešina. Početkom 1980-ih, ovaj problem je postao akutan za novu američku administraciju na čijem je čelu bio „umetnik“ Regan. On je svom timu postavio zadatak da modelira dalji razvoj SSSR-a. Ali pošto Regan nije baš verovao vašingtonskom establišmentu (kao Tramp, ali je za razliku od Trampa, Regan  bio praktičan), formirao je dve grupe za rešavanje ovog problema: grupu „A“, koju su činili zvaničnici Stejt departmenta, ministarstva odbrane, i tako dalje, a grupa „B“, koju čine nezavisni analitičari, univerzitetski profesori i druga javnost, retko je zvana da rešava vladine probleme ovolikih razmera.

Izveštaj, koji je pripremila Grupa A na osnovu analize sovjetske politike, polazio je od hipoteze da će sovjetski sistem kako „stari” postati labaviji i manje agresivan, što znači da će se postepeno regenerisati, sve više i više se menjati  prema zapadnom modelu. Autori izveštaja savetovali su Reganu da bude ljubazniji prema Moskvi, da pogladi „medveda” samo po vuni i sačeka dok ne liči na psića.

Naprotiv, grupa „B“ je za polazište u pripremi izveštaja uzela ne sovjetsku politiku, već komunističku ideologiju, i kao rezultat stoga došla do direktno suprotnih zaključaka. Autori alternativnog izveštaja su to tvrdili u svojim glavnim postulatima, ideologija Kremlja ostaje nepromenjena, odnosno antagonistička u odnosu na sve vrednosti zapadnog sveta, pa će stoga, kako stari i propada, sovjetski sistem postajati samo opasniji i manje predvidljiv. .

Preporuka grupe „B“ je bila da se u ovom opasnom trenutku organizuje maksimalno odvraćanje sistema, pružajući mu čvrst otpor u svim pravcima.

Regan je verovao Grupi B i njenom legendarnom vođi, istoričaru Ričardu Pajpsu. Život je potvrdio ispravnost ove odluke. Određen svojom agresivnom antiliberalnom ideologijom, SSSR je tvrdoglavo bio uvučen u sve nove vojne avanture i trku u naoružanju. Pošto Regan nije popuštao, a resursi Kremlja bili ograničeni, Sovjetski Savez se na kraju rasprso  od unutrašnje napetosti, poput poverenja iz kratkih priča O. Henrija.

Ova priča me je inspirisala da iskoristim iskustvo Grupe B i da se u analizi Rusije tokom ere „specijalne operacije“ fokusiram pre svega na evoluciju moderne ruske ideologije, koja, po mom mišljenju, predodređuje političku logiku delovanja Kremlja. kako sada tako i u budućnosti.budućnost.

Sindrom apsolutnog poverenja

Bukvalno odmah posle Putinovog istorijskog govora u Rusiji, nastala je nova paranormalnost. Odlučujuća karakteristika ove paranormalnosti bio je sindrom apsolutnog poverenja stanovništva u informacije koje zvanično distribuiraju vlasti. Većina građana gotovo je odmah izgubila sposobnost kritičkog razmišljanja, odnosno sposobnost da samostalno procenjuje informacije date u ime Kremlja i filtrira ih, nakon čega je usledila podela na verodostojne i neverovatne. Naprotiv, u umu je postavljena blokada u percepciji bilo koje, čak i najpouzdanije i najverovatnije alternativne informacije koja dolazi iz drugih izvora.

Kao rezultat toga, formiran je fenomen toka svesti, kada  mitologemi koje proizvodi i distribuira Kremlj,  ne nailaze na kritički otpor, nego odmah ugrađuju u masovnu svest i potom emituju u milionima primeraka, spajajući se u jedan beskrajni tok. Tako patogeni virus ubacuje svoj genetski materijal u DNK miliona ćelija koje su napadnute, da bi se potom u njima beskrajno automatski reprodukovao . Ali da bi se to dogodilo, ćelije moraju biti predisponirane za ovu infekciju i ne sme postojati imunitet.

Podrška stanovništva „specijalnim operacijama“ nije toliko posledica efikasnosti propagande Kremlja koliko predispozicije laika za nju i nedostatka zaštitnih mehanizama koji sprečavaju informaciono nasilje. Istovremeno sa početkom „specijalne operacije“, stanovništvo Rusije je dovedeno u stanje socijalnog transa, sličnog po svojim karakteristikama masovnoj hipnozi.

Ali, kako je primetio jedan od osnivača klasične nemačke filozofije, nijedan hipnotizer na svetu nije mogao da uspe kada bi mu se hipnotisani smejao u lice. Narod Rusije se nije smejao kada je slušao Putina. Njih su za ovaj govor pripremale decenije i vekovi razvoja njihove duhovne kulture, i ovo je najtužnija vest od svega što ću danas izvesti.

Tri izvora, tri komponente putinizma

Ništa ne dolazi niotkuda. Nova paranormalnost nije proizvod Putinove mašte. Mitologija „specijalne operacije“ nije kreativni proizvod ni samog Putina ni njegove administracije. U Kremlj je došao spolja, ogledao se u ogledalu ruske postkomunističke moći, a vratio se u spoljašnje okruženje, odakle je došao, kao koncept „ruskog sveta“, sličan jesetri, čak ne ni  druge, već treće svežine.

Ovaj prilično ravan svet još uvek stoji na tri ruska stuba:

- pravoslavnom fundamentalizmu,

- slovenofilstvu

- staljinizmu (radikalna verzija ruskog boljševizma).

Već samo nabrajanje ovih „duhovnih korena“ sugeriše da ova ideologija nikako nije pronađena na đubrištu (iako se mnogima čini da je tamo), već vezana za stabljike ukorenjene u samim dubinama ruske duhovne kulture, u njen mračni podrum. I zato je, po mom mišljenju, propaganda otišla tako snažno.

Courtesy Petr Sarukhanov / Novaya Gazeta

Do sredine 19. veka Rusi su se, prema istoričaru Ključevskom, formirali kao politička nacija, odnosno kao kulturna zajednica sa sopstvenim jezikom i verom, koja je kao svoju političku ljusku uspela da formira centralizovanu državnost. Bila je to formalno i neformalno teokratska država čiji je život izgrađen oko pravoslavlja, religije sa globalnim ambicijama i pretenzijama na ekskluzivnost. Politički i verski život Carstva bili su neodvojivi jedan od drugog, a car je bio i formalni poglavar Crkve. Po mom mišljenju, od tada do danas Rusija je ostala teokratska država bilo u otvorenom ili latentnom obliku (kao u sovjetsko doba, kada je komunizam privremeno bio državna religija).

Otprilike u isto vreme, sredinom 19. veka, u Rusiji je počela da se formira sekularna ideologija. Ali od samog početka proces je krenuo naopako. Činjenica je da se kada su se Rusi tek formirali kao politička nacija, u Evropi već ubrzano odvijao proces formiranja nacija – zajednica višeg reda, ujedinjenih ne po principu krvi i vere, već oko državljanstva. (Skup apstraktnih humanističkih vrednosti po prirodi) . Stoga je ruska ideologija u nastajanju morala „da se presvlači u hodu“ i hitno razvija svoj odnos prema naciji i nacionalnoj državi.

Kao rezultat toga, ideologija se pojavila u Rusiji odjednom, takoreći, u dva konkurentna formata:

zapadnjačkom, koji je odmah prepoznao prednost zapadnog društveno-ekonomskog modela i zahtevao njegovu primenu u Rusiji,i
slovenofilskom , koji je, naprotiv, odbacio ovaj model i zahtevao izolaciju Rusije od Zapada radi očuvanja njenog identiteta (čitaj – pravoslavni firmver).

To je za budućnost formiralo ne jedan, već dva potencijalno moguća duhovna obrasca političkog razvoja Rusije: pravoslavno-zapadni i pravoslavno-slovenofilski.

U 20. veku istorijski razvoj Rusije odvijao se uglavnom u krilu pravoslavno-zapadnog obrasca. Krajem 19. veka zapadnjaštvo se radikalizuje i delimično apsorbuje mesijanski patos slovenofilstva.Tako je nastao boljševizam kao delimično hibridni duhovni trend. Relativno mala sekta boljševika, u uslovima rata i razaranja, uspela je da nametne svoju kvazi-religijsku filozofiju ruskom društvu i uzurpira političku moć.

Kasnije je Velika depresija, u sprezi sa nizom drugih okolnosti, postala okidač za degeneraciju boljševizma u staljinizam - radikalnu, totalitarnu, latentnu nacionalističku ideologiju u kojoj je proleterski mesijanizam bio organski upisan u pravoslavni mesijanizam.

U stvari, sa visine današnjice može se reći da staljinizam nikada nije bio slučajan cik-cak izgubljene ruske duše, već je ležao u opštem toku razvoja ruske ideologije, bio usko povezan sa nezapadnim komponentama boljševizma – kako sa slovenofilstvom tako i sa radikalnim pravoslavljem koje se može smatrati njegovim pretečama. Staljinizam se povezivao sa duhovnim nasleđem Rusije i, čak sei podvrgnut opstrukciji, nije se razobličio, već je otišao u podzemlje,  postao „podzemlje“.

Misli u tamnici

Boljševizam kao pokret je umro 1953. godine, ne zato što je Staljin umro, već kao rezultat antiberijskog puča koji su izveli Staljinovi naslednici, čime je okončana era „diktature proletarijata“ – tj. i praksa neograničenog političkog nasilja. Usledile su četiri duge decenije njegovog sporog raspadanja i pretvaranja u inteligentan kompost. Boljševizam, nekada prilično integralni pokret, počeo je da se raspada na svoje sastavne delove, odnosno na fragmente zapadnjačkih i slovenofilskih obrazaca koji su nekada bili integrisani u njega.

Ispod propadajuće fasade počelo je da viri staro zidanje: tada bi se rasplamsala neprijateljstva između književnih krugova koji su stajali iza časopisa Novi mir i Oktjabr, u kojima se naslućuje večiti spor zapadnjaka i slovenofila; tada će se konzervativno i liberalno krilo jasno odrediti u partijskoj citadeli; onda će anonimna crnostotna pisma ići u šetnju po zemlji, plačući za ruskim narodom.

Disidentska zajednica nije bila izuzetak. Vrlo brzo su se u njoj formirala takođe dva pola: orijentisana ka Evropi i liberalnim vrednostima i antizapadna, religiozno-konzervativna. Ovu podelu personalizovali su ličnosti Saharova i Solženjicina. Solženjicinov antisovjetizam i antikomunizam dugo su zamaglili prirodu njegovih ideoloških pogleda kao nečeg manje značajnog u poređenju sa njegovom borbom sa režimom. Ali uzalud. Ima smisla da ih pažljivo pogledate. Evo malog odlomka iz njegovog poslednjeg velikog dela iz 90-ih:

Solženjicin o Ukrajini

„Ne mogu bez prodorne gorčine da se odnosim prema veštačkom odsecanju istočnih Slovena... Od prvih koraka u stvaranju ukrajinske države, tamo je naduvana zamišljena vojna pretnja iz Rusije - da bi se ojačali politički redovi.. „Ratna pretnja“ im je bila toliko žedna (da ojačaju još uvek previše neorganizovanu „ukrajinsku svest“), da je bilo dovoljno da Rusija izjavi samo nameru da proda naftu ne jeftino, već po svetskim cenama – i iz je Ukrajine preteći odgovoreno: „Ovo je rat!!!“ <...> Dok su ukrajinski nacionalisti razvijali svoju ideologiju, u njoj su preovladavali najluđi ekstremi tumačenja i apela. Saznali smo da je ukrajinski narod „nadnarod“, to seže toliko daleko u milenijumske dubine vekova da ne samo da je Sveti Vladimir bio Ukrajinac, već čak, po svemu sudeći...

Birajući citat Solženjicina, najteže mi je bilo da shvatim gde da stavim tačku na to. Na dobar način, ovde bi bilo neophodno prepisati tekst cele brošure,ali nema potrebe za ovim: svi su samo slušali njen rezime u Putinovom izlaganju 22. februara.

Daleko sam od razmišljanja da optužujem predsednika za plagijat, ali ono što je novo u onome što Putin danas kaže je samo to što to govori Putin. Sve ove ideje su produkti propadanja komunističke ideologije, koja je pre toga decenijama, prvo u ustajalom sovjetskom podzemlju, potom ležala bez vlasnika u dvorištu „brih” 90-ih.

Od podzemlja do Lužnjikija

Perestrojka je bila korist za „novouvedene“ ruske zapadnjake. Sve ostale ideološke struje prvo su potisnute u drugi plan, a posle 1993. potpuno oterane u ilegalu. Tamo su se degradirali i podelili na sekte: Gumiljovsku, staljinističku, radikalno pravoslavnu i druge. Imali su svoje proroke poput Kurginjana, Dugina ili Prohanova (ne možete ih sve pobrojati), koji su tretirani kao sveti bezumnici. Onda pod pritiskom, ove duhovne struje su počele aktivno da se mešaju jedna sa drugom, formirajući najbizarnije i sa stanovišta zdravog razuma najneverovatnije kombinacije – poput pravoslavnih staljinista ili levičarskih evroazijaca. Mogli su tako da vegetiraju decenijama, ali se početkom 21. veka za sav ovaj otpadni papir našao se veletrgovac u licu nove vlasti.

Činjenica je da se u političkoj sferi paralelno odvijao još jedan proces. Mala, ali tesno povezana grupa „Peterburžana”, samo delimično slučajnim okolnostima, čvrsto je osedlala vlast u Rusiji i bila joj je preko potrebno ideološko opravdanje za svoje političke ambicije. Ona sama, posedujući sve znake prilično uske političke sekte, prirodno je gravitirala određenom sektaškom pogledu na svet. Stoga je već na samom početku nastala međusobna privlačnost između „pravoslavnog podzemlja” i „peterburškog”. Plod ove ljubavi bio je oksimoron iz Putinove ere „Pravoslavni čekisti” i njihov manifest, anonimni višetomni Projekat Rusija objavljen 2005-2010.

Međutim, do 2012. ovaj „savez mača i pluga“ ostao je ne-javni. Kontakti su bili zakulisne prirode, a vanbračne ideje koje su se rađale iz ovih kontakata nastojalo se da se što više ne reklamiraju u Kremlju. Tek posle neuspele revolucije 2011-2013, stidljivost je odbačena. Ruska vlast, koja je od početka devedesetih tražila masovnu ideologiju, odjednom je shvatila da su sve ovo vreme hodali po zlatnom pesku. Ne morate ništa da kreirate, sve je u skoro gotovom obliku, i Kremlj je pažljivo okupio „ruske evroazijce“ umazane blatom, oprao ih, počešljao i doveo do bogatstva.

Efekat je prevazišao sva najluđa očekivanja. U stvari, imajući duboke korene u ruskoj duhovnoj kulturi (ne manje duboke od zapadnjaštva), pravoslavno-slovenofilska mantra je snažno „ušla“ u narod, izmučen decenijama nereda, iskvaren nasiljem i nikada se nije oporavio od šoka izazvanog trenutnim slomom. Carstva, naroda. Rusko evroazijstvo u svojoj najdekadentnijoj, apsurdnoj verziji zakoračilo je pravo iz podzemlja u Lužnjiki.

Simbol vere Kremlja

Pri prvom susretu sa novom ideologijom Kremlja oseća se intelektualna nespretnost – ovaj proizvod deluje tako sirovo kao skup alogizama. Ali kada se oko navikne na mrak, počinje da se razlikuju sasvim prepoznatljivi i nikako novi konstruktivni elementi koji omogućavaju da se ovaj koncept svrsta u jednu od latentnih varijanti „rasnih teorija“.

Superiornost ruske nacije
Kao iu većini drugih sličnih teorija, zasniva se na preuveličanoj ideji o ulozi i značaju ruske nacije, kojoj se pridaju odlike jedinstvenog i neuporedivog subjekta istorije. Ova teza ima dva vektora: unutrašnji i eksterni. Unutrašnji vektor pretpostavlja priznanje bezuslovnog prioriteta nacije nad pojedincem. Spoljašnje – priznanje bezuslovne superiornosti ruske nacije nad svim drugim narodima i narodima. U najtragikomičnijoj formi ova teza je našla izraz u rečima jednog od glavnih dvorskih ideologa Medinskog o prisustvu dodatnog hromozoma kod Rusa.

Inferiornost drugih naroda
Jedan od kamena temeljaca nove ideologije je teza da je samo ruska nacija sposobna da stvori punopravnu suverenu državu. Kremlj negira ovu sposobnost većini drugih nacija, jer ih smatra ništa drugo do „proksi“ Sjedinjenih Država, koje imaju ograničen suverenitet. Posebno inferiorna sa ove tačke gledišta je Ukrajina, čija je državnost, prema Kremlju, veštačka i postoji isključivo zahvaljujući spoljnoj podršci.

Prisustvo prirodnog neprijatelja
Prema ideolozima Kremlja, ruski narod ima prirodnog neprijatelja - Anglosaksonce. Kao što i dolikuje mitskom neprijatelju, Anglosaksonci su mitska kategorija. Ako su mislili na moderne Britance i njihovu izvedenicu – Amerikance, onda su to ipak Normani, koji su svojevremeno rasterali i asimilovali Anglosaksonce, ali koga briga za takve detalje. Što su Anglosaksonci manje stvarni, to su zgodniji kao prirodni neprijatelji.

Njihova projekcija unutar Rusije je „peta kolona“, koja je sada iz političke kategorije pretvorena u kategoriju etno-kulturnu – to su svi oni koji su mentalno bliski Anglosaksoncima. Glavni poslušnici Anglosaksonaca su sada situacioni Ukrajinci, ali ovo je čisto funkcionalno rešenje i svako može da bude na ovom mestu.

Ukrajina kao sveti gral
Posle Solženjicina i drugih evroazijaca, Kremlj pridaje poseban mitski značaj kontroli Ukrajine. Tezu o nemogućnosti postojanja Ruske imperije, ako ona ne uključuje Ukrajinu, koju nikada niko nije racionalno potkrepio, prihvata se kao bezuslovni aksiom i temeljna je u svim geopolitičkim konstrukcijama Kremlja. Ukrajina je, po njegovom shvatanju, vredna i mise i „specijalne operacije“ koja se može organizovati u centru Evrope kao poslednja i odlučujuća bitka.

Pravo na rat
Prisustvo svetog cilja je samodovoljno opravdanje za rat kao sredstvo za postizanje ovog cilja. Ovo je pomešano sa Ničeovim motivima, koji zaudaraju na priličnu količinu dostoevizma - jesam li ja drhtavo stvorenje, ili imam pravo? U umu Kremlja, „mogu“ znači i „imam pravo“ i „moram“. Nova ideologija u ovom smislu je apoteoza tog kulta moći, koji je godinama bio unutrašnja religija peterburškog klana. Militarizam nove ideologije nije nužnost, već manifestacija suštine.

Pojam normalnosti rata
Rehabilitacija rata uopšte, ne samo kao moguća, već i kao najefikasnije sredstvo za postizanje spoljnopolitičkih ciljeva, prirodan je nastavak filozofije nasilja. Apokaliptično i mitološko shvatanje da je rat ionako neizbežan, jer će ga Sjedinjene Države pokrenuti kako bi sprečile svoj neizbežni finansijski i moralni bankrot, podstiče sopstveni militarizam, pa čak i želju da se počne prvi kako bi stekle neke iluzorne prednosti.

Vlast ideologije 
Veliki uspeh militarističke propagande, koji se danas posmatra od Moskve do periferije, nikako nije slučajan i nije trenutan. To je postalo moguće samo zahvaljujući činjenici da je Kremlj zapravo dobio na raspolaganje punopravno i savršeno „ideološko oružje za masovno uništenje“. Ideologija ruskog hipernacionalizma bila je u stanju da ujedini kremaljsku elitu ne spolja, već iznutra, ne strahom, već verom. Verujem da je značajan deo predsednikovog okruženja zaista zahvaćen ovim virusom, a ono što vidimo nije pretvaranje, nije cinizam, već neka vrsta kolektivnog zanosa pripadnika polureligijskog poretka.

Pritom, uopšte nije neophodno da svi veruju na isti primitivan način, u onu karikaturu koju ovoj jeresi daju Solovjevci i Kiseljevi. To takođe može biti veoma suptilna filozofija. Ova nova ideologija će postajati sve važnija u donošenju političkih odluka, dok će individualne razlike i interesi pojedinačnih lidera, naprotiv, biti sve manje važne. Shodno tome, borbenost i agresivnost režima će se samo povećati. Nastojaće da ispuni sobom sve prostore koje mu okolnosti ostavljaju slobodne, sve dok ne udari u drugu silu koju nije u stanju da savlada.

Kako vratiti Rusiju?

Sredinom 1990-ih legendarni „starci“ Zaslavskaja i Šanjin organizovali su pomodne skupove među inteligencijom u Moskvi pod sloganom „Kuda ide Rusija“. Upozoravao sam ih sa zavidnom postojanošću da to nikako ne ide tamo gde bi prisutni želeli, da će se sve završiti novim SSSR-om. Danas, kada je Rusija konačno stigla tačno tamo gde sam očekivao, na dnevnom redu je još jedno pitanje – može li se odatle vratiti? Iskreno govoreći, malo je uspešnih primera dobrovoljnog vraćanja sa ove „poštanske adrese“ bilo sa tri ili šest slova u doglednoj istorijskoj prošlosti, a vraćali su se uglavnom vezivanjem kabla za tuđi rezervoar.

Ali ima i dobrih vesti. Stanje u koje je danas uvedeno rusko društvo, naravno. Svedoci smo emocionalnog sagorevanja, koje ne može biti večno.

Zatim postoje dva scenarija kako od ove baklje napraviti večni oganj, ali oba se slabo primenjuju na današnju Rusiju.

Prvi vam omogućava da sagorevate, podstaknuti tuđim resursom – varijantom Severne Koreje pod Kinom – ali Kina ne može da se pije toliko.

Drugi vam omogućava da se ugrejete spaljivanjem u delovima – varijanta Staljinove modernizacije na račun ruskog seljaštva, koja je istrošena, što je bilo dovoljno za pola veka – ali je problem što su svi seljaci već bili opljačkani pre sto godina, a u Rusiji nema ko drugi da se pljačka masovno.

Ostala je samo jedna opcija - prilično brzo (od nekoliko meseci do nekoliko godina) izgoreti na ovoj vatri "hladnog" građanskog rata i taložiti se kao pepeo tinjajuće građanske apatije. Ne usuđujem se da predviđam tačno kako će režim biti zakopan pod ovim pepelom, ali ovaj scenario smatram osnovnim za srednji rok. U isto vreme, ostavio sam po strani pitanje nuklearnog pepela koji se sipa iz TV Kremlja. Naravno, ako neko želi kolektivno da izvrši samoubistvo, onda je to teško sprečiti, ali samoubice ne grade palate.

Na praktičnom planu, već danas se suočavamo sa pitanjem kako ćemo demagnetisati Rusiju kada novopečeni sektaši napuste Kremlj. Glavni zaključak koji se nameće u vrućoj potrazi je sledeći. Koliko god da su „ruski tipovi“ odvratni, „ruske ideje“ izgledaju još strašnije. Ruski narod živi u totalitarnoj matrici koja se reprodukuje iz epohe u epohu. Ruske ideje stvaraju ovu matricu. Mnogo mina je razbijeno oko lustracije iz prošlih 90-ih, koja se nikada nije dogodila u Rusiji, a još više će biti razbijeno oko predstojeće lustracije 30-ih (a možda već i 20-ih). Ne znam koliko bi to trebalo da bude obimno u odnosu na sadašnju vladajuću klasu, o tome se mora pažljivo odlučivati. Ali ideološka lustracija mora biti totalna.

Uzimajući u obzir praktično narkotičnu zavisnost ruskog mentaliteta od svih vrsta holističkih, mističnih i totalitarnih pogleda, biće neophodno zabraniti kruženje bilo kakvih ideja sličnih, simetričnih i identičnih onima koje su u svom razvoju dovele do opravdanja „specijalne operacije“ u Rusiji. Svako širenje u Rusiji ideja koje direktno ili indirektno, direktno ili indirektno opravdavaju bilo kakav teror pod maskom bilo kog ideološkog formata, bilo da je to pravoslavlje, komunizam, staljinizam, nacionalizam ili nešto drugo, bilo kakav pokušaj da se te ideje distribuiraju u državi i ne-državnoj sferi moraju biti strogi tabu.

S obzirom na složenu genezu problema, dve mere se vide kao prvi prioritet:

Otcrkvenjivanje

U Rusiji se mora izvršiti stroga antiklerikalizacija, pre svega, ali ne samo – već potpuno praktično i realno odvajanje crkve uopšte i pravoslavne crkve posebno od škole (u širem smislu) i države.  Rusku pravoslavnu crkvu, kao organizaciju koja se potpuno diskreditovala podržavajući i opravdavajući teror, treba organizaciono i ideološki denacionalizovati, lišiti svake podrške države i prepustiti je svojoj pastvi koja treba da povrati pravo glasa u crkvenim stvarima. Možda će se u ovom slučaju na mestu piramide Ruske pravoslavne crkve eventualno stvoriti normalna demokratska crkvena unija, koja je udruženje slobodnih parohija, samoupravnih i finansiranih isključivo o trošku svojih parohijana.

Dekomunizacija

U zemlji, konačno, treba sprovesti potpunu i doslednu dekomunizaciju (a ne destaljinizaciju). Propaganda komunističkih ideja se mora zabraniti, same te ideje moraju se razotkriti kao anti-ljudske. Sve političke organizacije koje zvanično propovedaju komunizam i opravdavaju teror u bilo kojoj njegovoj manifestaciji moraju biti zabranjene. Isto važi i za sve aktuelne derivate komunizma, uključujući i Duginove i Prohanovljeve evroazijske utopije, Surkovljevo Novorosijsko stradanje, Strelkovljeve igre rekonstrukcije i tako dalje, koje su veličanstveno cvetale na groblju ruskog komunizma.

Mislite da je ovo nerealno? Danas, da. Sutra će biti stvarno. Klatno ruske istorije je previše otišlo  u stranu. Da bi ga izvukli iz ovog vučjeg ćoška biće potrebne teške, ponekad i surove odluke, koje su se još juče činile nepotrebnim, pa čak i nezamislivim. Vreme jednostavnih polumera je prošlo. Kada donosimo ove odluke, moramo zapamtiti da Rusiju u ćorsokak istorije nisu odveli loši ljudi, već loše misli.

*     Autor je doktor istorijskih nauka, koji sada živi u Londonu i predaje na Londonskom univerzitetskom koledžu

**   Radni prevod FBD