Nobel za ruskog novinara

U istom danu kada su objavljena imena ovogodišnjih dobitnika Nobelove nagrade za mir ANDREJ KOLESNIKOV iz moksovskog CARNEGIE centra objavio je ovaj tekst o ruskom laureatu i šta ova nagrada znači za Rusiju danas.
Originalni naslov teksta objavljenog 08. oktobra 2021. glasio je  ''Zašo ne Navaljniju? Nobelov komitet nagaradio novinare a ne političare''

 


Andrej Kolesnikov

U kancelarijama ruskog dnevnika Novaia Gazeta (Novi list) , čiji je glavni urednik Dmitrij Muratov najnoviji dobitnik Nobelove nagrade za mir, nalazi se zid sa fotografijama članova redakcije koji su ubijeni zbog obavljanja svoje profesionalne dužnosti. Neko ko svaki dan nad svojom glavom ima takav podsetnik zna bolje od bilo koga drugog koja je cena takve vrsta novinarstva

Muratovljeva nagrada je nagrada za celokupno rusko novinarstvo koje je postsovjetske godine posvetilo borbi za ljudska prava, pre svega, odbrani prava na slobodu govora. To je nagrada novinama koje otelotvoruju takvu vrstu novinarstva, uspevajući na neki način da prežive u potpuno neprijateljskom okruženju, održavši štampano izdanje na uglavnom bezpapirnoj ruskoj medijskoj sceni i povećavajući svoju čitanost na internetu među svim starosnim grupama. Nagrada je takođe priznanje harizmi njihovog glavnog urednika, čoveku sede brade koji neizostavno nosi patike i ranac: kao pojava koja je drastična suprotsnot Muratovljevoj sposobnost da izazove strahopoštovanje medju državnim zvaničncima, političarima i oligarsima.

Muratov je oličenje tri ere novinarstva: kasnosovjetskog, postsovjetskog i novijeg doba surovog političkog režima. Tokom svoje karijere otkrio je najneprijatnije činjenice o onima na vlasti i onima koje su nezakonito održavali. Neprestano je izvlačio ljude iz teških situacija, uključujući i kada je njegovo osoblje bivalo legitimisanu na ulazu u njihovu redakciju. Ponekad se čini da je granica između novinarstva i poštovanja prava za Muratova zamućena. To je čovek koji može da sedi sa ministrom s epoletima i da ga pridobije za svoju poziciju, ili da sedne preko puta predsednika Vladimira Putina i postavi mu suštinsko pitanje : ne neko inscenirano pitanje koje je Putin navikao da mu postavljaju u njegovim tatralnim nastupima, već nešto što predsednik možda nije očekivao.

Ove osobine Muratova i njegovih novina nisu ostale nezapažene. Nagrada je pripala uredniku novina koje su se uvek suprotstavljale vlastima, borile za ljudska prava i koje su u Rusiji osnovale žanr istraživačkog novinarstva. On tu nagradu deli sa Filipinkom Marijom Resom, još jednom novinarkom iz zemlje u kojoj je sloboda govora pod pritiscima. Umesto da nagrada pripadne utamničenom ruskom opozicionom lideru Alekseju Navaljnom, koji je takođe nominovan, ona je dodeljena nekome ko tu slobodu govora personifikuje: nečemu što je ključno da se spreči da Navaljni ostane u informacionom vakuumu, pa samim tim i bez zaštite javnosti . To je nešto što ima smisla i na Zapadu i kod kuće u Rusiji.

Pitanje koje svi trenutno postavljaju u vezi sa Novom Gazetom je zašto takav bastion protivljenja režimu još nije proglašen „stranim agentom“: pravnom oznakom koju je vlada poslednjih godina uveliko koristila da ograniči aktivnosti mnogih ruskih nevladinih organizacija, medija i drugih bodlji ka Kremlju. Ovo pitanje je veoma teško objasniti uobičajenim terminima koji se najčešće koriste za opisivanje državnog pritiska na ruske medije. Budući da sam i sam dugo godina svakodnevno radio sa novim nobelovcem, imam jednpstavno objašnjenje: Dmitrij Muratov je u politici teška kategorija, teškaš.

U drastično ograničenom necenzurisanom medijskom sektoru postoje dve osobe koje vlasti zaista poštuju i zbog toga ih do sada
nisu doticali. Jedan je Muratov, drugi je Aleksej Venediktov, glavni urednik opoziciono orijentisane radio stanice Eho Moskvi (Eho Moskve). Postoje veoma visoki zvaničnici spremni da vode dijalog sa obojicom i da uzmu u obzir njihova mišljenja. Oni su ‘’teškaši’’ jer su bili tamo tokom celokupne istorije postsovjetskog novinarstva, beskompromisni su i bez apologije znajući da sa vlastima razgovaraju jezikom koji one ne mogu zanemariti. Uloga Muratova i Venediktova u obezbeđivanju oslobađanja istraživačkog novinara Ivana Golunova na primer, kada je uhapšen po izmišljenim optužbama pre dve godine, je neprocenjiva. Ne postoji niko drugi koga bi ljudi koji su doneli konačnu odluku da oslobode Golunova - pa čak i procesuirali korumpirane policajce koji su mu smestili - poslušali.

Odluka norveškog Nobelovog komiteta dolazi u vreme novih podela u ruskom opozicionom pokretu. Kada je Venediktov izazvao bes u prodemokratskim krugovima zbog njegove entuzijastične podrške kontroverznom internetskom glasanju na nedavnim ruskim parlamentarnim izborima, Muratov ga je podržao, što je izazvalo javni sukob između Muratova i Leonida Volkova koji je, u ime Navaljnog, vodio kampanju opozicije. Drugim rečima, bio je to sukob između dvoje ljudi koji streme istom cilju.

Sa tačke gledišta Muratova, napastri Venediktova i Eho Moskvu je samoubilački: zašto pomoći režimu da uništi retku preostalu oazu nezavisnosti kojoj tek predstoji da bude obeležena oznakom „strani agent“? Niti bi Novaia Gazeta ikada odbila principijelnu saradnju sa vlastima: naprotiv, kao medij koji redovno vodi kampanje za pomoć ljudima sa retkim bolestima i drugim problemima, novine smatraju da je ponekad potrebno saradjivati sa državom kako bi se spašavali ljudski života, i to je stav koji je Muratov spreman da žestoko brani, čak i ako to dovodi do sukoba sa onima koji se s tim ne slažu.


Norveški Nobelov komitet najverovatnije nije svestan zamršenosti ovih domaćih svađa među opozicionim pokretom, demoralisanom talasom represije i masovnom primenom restriktivnih zakona. Ali važno je da komitet jasno vidi tu represiju. Takođe da vidi kako slobodi govora u Rusiji, zbog koje ljudi gube i slobodu i živote, trenutno treba podrška.

Najpoznatije lice na zidu ubijenih kolega Novaia Gazeta je lice Anna Politkovskaia, koja je postala simbol prezira države prema svojim dužnostima da štiti svoj narod i podržava pravo na slobodu govora. Dan pre objavljivanja Nobelove nagrade, Novaia Gazeta je obeležila petnaestu godišnjicu ubistva Politkovske: ubijena je iz vatrenog oružja na ulazu u svoju stambenu zgradu. Osoba koja je naredila njeno ubistvo nikada nije identifikovana, a godišnjica je ove godine bila posebno očajna, jer je značila nastjupanje zastarelosti za stragu zločina. Na neki način, Nobelova nagrada za mir nije samo Muratovu, već i Ani Politkovskoj.

* Napomena:
Carnegie ne zauzima institucionalne stavove o pitanjima javne politike; stavovi izneti ovde su stavovi autora i ne predstavljaju nužno i stavove Carnegie -a, njegovog osoblja ili njegovih poverenika.