Posle presude Ratku Mladiću

Napisao Eric Gordy u svom blogu na portalu Eastethnia.wordpress.com  23. novembra 2017. pod originalnim naslovom ''Now, the post-Mladić era: Four thoughts

Eric Gordy

 

Nakon izricanja poslednje prvostepene presude u ICTY-u ostalo je mnoštvo otvorenih pitanja. U daljem tekstu možete naći neka razmišljanja o njih četiri.


1.Genocid  

Kompletan tekst presude tek treba da bude objavljen. Kada bude bio izašao verovatno će se prostirati na oko 1000 strana koje će iziskivati pomno iščitavanje. U međuvremenu nam ostaje da saznamo šta se da saznati iz sižea presude na 11 strana. Najviše pažnje biće usmereno na obrazloženje sudija za tačku 1, genocid počinjen početkom 1992. godine u šest opština. Veće je po ovom osnovu Mladića oglasilo nevinim, ali ga je oglasilo krivim po nekoliko tačaka za zločine protiv čovečnosti. Biće interesantno videti detaljnije obrazloženje veća. U sižeu presude piše da veće s jedne strane nije našlo da su „određeni počinioci [...] nameravali da unište bosanske muslimane u tim opštinama kao deo zaštićene grupe“ ali se nije složilo s tim da je „pogođeni deo zaštićene grupe predstavljalo njen značajan deo.“ Sud je utvrdio postojanje umišljaja (što veće koje je sudilo Karadžiću nije) ali je uveo kriterijum srazmernosti (koji ima izvor u konvenciji o genocidu ali predstavlja novitet u sudskim odlukama). 

U svom tekstu za Balkan Insight, Jelena Subotić opisala je oslobađajuću odluku po prvoj tački optužnice za genocid kao „peh i propuštenu priliku.“ U onolikoj meri koliko to jeste slučaj to je tačno jer prilika koja je propuštena bila je ta da sud, sa pozicije autoriteta, ponudi tumačenje konflikta i da potvrdi da je cilj nekih od učesnika u sukobu (konkretno VRS i njenih sponzora) bio nasilna promena strukture stanovništva radi njegovog dovođenja u okvire njihovih užasavajućih ideja. Nisu iskoristili tu priliku, ostavivši tako ICTY sa jednim bizarnim narativom, prema kojem je vođen jedan rat koji je trajao tri godine tokom kojeg je na samom njegovom kraju počinjeno jedno delo genocida koje nije se poklapalo sa ciljevima bilo koje od zaraćenih strana. Kako ističe Florence Hartmann, „nijedan genocid u istoriji nije se dogodio tokom pet letnjih dana. Genocid predstavlja proces.“  

U načelu se slažem sa ovim kritikama: bilo bi kako poželjno tako i smisleno videti osđujuću presudu po prvoj tački optužnice za genocid. Isto tako, nakon ostvarenog detaljnog uvida u dokazni materijal, nije teško razumeti zašto su sudije videle kvalitativnu razliku između opština i Srebrenice. Razlika se odnosi ne samo na razmeru već i na usmerenost nasilja i višestruko isticanje genocidne namere. Takođe, verovatno treba naglasiti (opet) da osuda za zločine protiv čovečnosti nije mala stvar.

Kontekst je bitan ovde. Ne postoji mnogo jurisprudencije koja se odnosi na genocid i problematika je relativno nova. Iako je Konvencija o genocidu stupila na snagu 1951. godine, niko po njoj nije osuđen pred međunarodnim sudom sve do 1998. godine, kada je izrečena kazna Jean-Paul Akaysu. Ostavljajući po strani presude za Srebrenicu, međunarodni sudovi oklevali su da izreknu presude za genocid – deluje kao da je podtekst svake presude „nemojte molimo vas iznositi pred nas mnogo slučajeva genocida“. Ovo je rezultiralo u rastućem jazu između onoga što društvene nauke smatraju genocidnim procesima i praksama (koje su ponekad veoma široko postavljene) i onoga što advokati smatraju genocidom (čiji pojam tumače veoma usko). 

Da je u pitanju samo pravni problem, on bi bio skoro beznačajan. Razlika između genocida i zločina protiv čovečnosti je dovoljno mala da vredi postaviti pitanje zašto je uopšte neophodno imati pravnu kategoriju genocida (lično mi koncept nije drag jer podražava šovinističku naviku svođenja ljudi na njihov propisan etnički identitet). Ali nije u pitanju pravni, već politički problem. Razlog zbog kojeg se insistira na kategoriji genocida je taj što on stvara status žrtve koji se može transformisati u politički kapital. Marks (prema Bourdieu) nam kaže da je razlika između novca i kapitala ta da je kapital novac koji je poprimio zaseban život. Kao i sa svakim životom, možda bi trebalo da se preupitamo da je to život kakav želimo.


2. Međunarodni karakter sukoba

Još jedna stvar koju želimo da vidimo iz punog obrazloženja veća odnosi se na umešanost Republike Srbije u nasilnom uspostavljanju Republike Srpske. Dok su sudije u Karadžićevom predmetu eksplicitno odbile navode da je Srbija učestvovala u udruženom zločinačkom poduhvatu, sudije koje su sudile Mladiću učinile su to implicitno, ne navodeći imena (makar ne u sažetku – treba tek da vidimu ceo tekst presude). Međutim oni su to uradili na interesantan način. Prilikom razmatranja Mladićeve odgovornosti za genocid u Srebrenici, oni su rekli: „On je bio na direktnoj vezi sa srpskim rukovodstvom i članovima Generalštaba SFRJ kako bi obezbedio namirivanje vojnih potreba VRS.“

Činjenica je da Tribunal nije stao na jasnu poziciju po pitanju umešanosti susednih zemalja u nasilje u Bosni i Hercegovini. U slučajevima u kojima su imali priliku da formulišu jasan stav, poput onim Momčila Perišića, Jovice Stanišića i Franka Simatovića, pokušaj toga je pao kao žrtva Theodor Meron-ovog bizarnog pravnog eksperimentisanja. Nema leka tome u slučaju Perišić, ali postoji mogućnost razrešenja u slučaju Stanišić Simatović, koji je vraćen na ponovno suđenje. U međuvremenu je Meronov i Rosemarin pravni standard bio odbačen od strane svakog suda pred kojim je razmatran. 

Ovo nas ostavlja sa neobičnom anomalijom u narativu Tribunala. Jedini slučaj u kojem su utvrdili da je susedna država sudelovala u nasilju je slučaj Herceg-Bosne, u čijoj presudi su navedeni hrvatski zvaničnici kao učesnici u zajedničkom zločinačkom poduhvatu uspostavljanja etnički homogenog entiteta u Hercegovini (postoje slični navodi i u slučajevima Blaškić i Kordić). O žalbi u ovom predmetu odlučivaće se naredne nedelje i tek ćemo videti da li će ovaj deo presude ostati nepromenjen.

Sudska građa koja prikazuje samo intervenciju strane koja je intervenisala manje predstavlja problematičnu istorijsku građu i predstavlja dobar primer zašto ne želite da ostavite posao beleženja društvenih i istorijskih događaja advokatima isto kao što ne želite da vas sociolog ili istoričar zastupaju na sudu.


3. ’’Srbi’’ 

U svojim završnim rečima, Mladićeva odbrana se trudila da prikaže da optuživanjem Mladića tužilac zapravo optužuje sve Srbe. Pri tome taj navod nije bio metaforički već bukvalan, uz navode da: Tužilaštvo želi da krivim proglasi svakog Srbina i bilo koga ko je imao bilo kakvu poziciju unutar legitimne srpske državne vlasti, civilnim i vojnim organima, podsećajući pri tom da je javnost, čiji je većinski nesrpski deo već osudio našeg klijenta u svojim glavama tokom čitanja optužnice, da je optužnica koju je podnelo Tužilaštvo i njegova politika gonjenja da kolektivno krivi sve srbe za učestvovanje u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, te da optuživanje Generala Ratka Mladića za sve znane i neznane zločine koje ikada je počinio bilo koji Srbin, nekorektno.     

Političari iz pro-genocidnih stranaka su pokušali sa sličnim pristupom nakon izricanja presude. Ovaj pristup je išao u rasponu od retroaktivno umerenog Predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je rekao da je dan izricanja presude bio „težak“, do izravnog gađača glodarima Boška Obradovića i posrednika u trgovini duvanom Milorada Dodika za koje je Mladić „heroj.“ Tu sintagmu su ponavljali u svetskim medijima preko kojih su ljudima koji znaju bolje od toga ponovo rekli da „Srbi“ misle jedno,„Bošnjaci“ drugo, sve uz uobičajena baljezganja o Duhovima Balkana. Međutim dogodila se jedna čudna stvar na putu ka spaljivanju križeva. Egzotični narodi odbili su da potvrde stereotip, uz izuzetak nekih 20 do 30 ljudi koji su se pojavili na skupu podrške u Beogradu. Izuzimajući namerno dezinformisane, zaluđene marginalace i male koterije ljudi sa političkom moći, Srbi su, kao i svi ostali ljudi na svetu, savršeno svesni toga ko je Ratko Mladić i šta je učinio. Niti ga vole niti smatraju da ih on predstavlja. Ideja da su šovinisti autentični predstavnici nacionalnih kultura predstavlja ružan stereotip koji mora odumreti.  

Šta to autoritarni nacionalisti uopšte znaju o Srbiji i srpskoj kulturi? Da li su oni razumeli značaj kulturnog rada Borislava Pekića i Danila Kiša? Nisu. Da li znaju zašto je Jelena Šantić provela poslednje godine svog života u otporu njihovoj agresiji? Nemaju predstavu. Da li razumeju na koji način je sevdalinka inspirisala Aleksu Šantića? Oni su tu liriku smatrali neprijateljskom. Da li su razumeli ijednu reč ili notu iz onoga što su Disciplina Kičme i Boye pokušavali da im kažu? Nisu smeli doživeti tu radost njihovih lepih pesama. Da li znaju išta o doprinosu jugoslovenskih i srpskih teoretičara razvoju feminizma na Balkanu u vreme kada je ostatak komunističkog sveta marginalizovao ta pitanja? Ne, oni su seksualno nasilje učinili delom svoje ratne strategije. Da li znaju ko je bila Ksenija Atanasijević? Oni nikada nisu sreli obrazovanu osobu koju nisu hteli da likvidiraju.

Njihovo shvatanje Srba vuče korene iz neukusne mešavine mediokriteta koji su podržavali njih i mitove iz Ljotićeve ere. Karikatura koja je iz toga nastala je, na žalost, počela da se izjednačava sa „srpskom perspektivom“ među isto tako neukim internacionalistima. Njihova moć nad medijima i ustanovama kulture značila je i to da se ova perverzna mitomanijakalna parodija jedne stvarne kulture svuda protežirala. Svaljivanje odgovornosti za svoje zločine na Srbe koje zamišljaju ali ne poznaju isto je što i kriviti za ubistva serijskog ubice Davida Berkovwitza „Sam“-a koji je postojao samo u njegovoj glavi.

Ovi ljudi nemaju nikakve jebene veze sa Srbima, osim toga što ih drže kao taoce poslednjih 27 godina. Oni ne vole Srbe, ne odnose se prema njima dobro i ne poštuju ih.


4. Pravda i Rasplet

Svako ko je pratio rad ICTY-a imao je momente u kojima je bio kritičan, ponekad i izrazito, prema njegovom radu. Ponekad je Tribunal neke stvari uradio kako treba. Ovo suđenje je urađeno kako treba. Suđenje je bilo dobro organizovano, sa manjim ometanjima, dobrim kvalitetenim dokazima i argumentima i mnoštvom prilika za iznošenje sveobuhvatne odbrane. Presuda je, ikao nije po ukusu svakoga, razumljiva. Doživotna kazna za okrivljenog u skladu je sa nadmoćnom prirodom iznetih dokaza i očiglednom težinom zločina. Iako možda postoje razlozi za nezadovoljstvo za oslobađanje po prvoj tački optužnice koja tereti za genocid, najstroža kazna je to nadoknadila i nije na delu bio onaj nivo prigovaranja koji se mogao čuti prilikom izricanja presude Karadžiću. Može se reći da je pravda (nesavršene sorte) bila zadovoljena.

Razlog zbog koje ovo ne predstavlja kraj je taj što pravda ne počinje i ne završava se sa stavljanjem osuđenika u zatvor. Posledice zločina koji su počinjeni i dalje određuju pretežni deo svakodnevnice većine ljudi u regionu. Višestruki napori da se prikriju dokazi zločina znači da je sudbina mnogih ljudi ostala nepoznata. Godine izvršavanja pravde na počiniocima koja je obuhvatala komunikaciju sa državnim vlastima i zapostavljanja žrtava dovelo je do toga potrebe nastale kao posledica nasilja i dalje nisu namirene. Odsustvo značajne političke promene znači da je moć i dalje u rukama ljudi koji su bili saučesnici. Nedostatak neposredne rasprave o činjenicama i javnom angažovanju doveo je do toga da mit i ideologija posade svoje guzice na mesta koja bi trebalo da zauzimaju istorija, dijalog i razumevanje.

Godinama su političari verovali da će sud umesto njih obaviti neophodan politički i kulturološki posao. On to ne može niti želi. Izrečena je presuda poslednjem optuženiku i neće doći nidokakvog zaceljivanja rana u bilo kojem od ovih društava sve dok se fokus ne preusmeri na otkrivanje činjenica, popravljanje štete nanete ljudima, otvaranje dijaloga nezatrovanog ideologijom i uzajamno priznavanje. A sad svi na svoja radna mesta.  

 

*Eric Gordy se bavi političkom sociologijom i predaje predmet Politika jugoistočne Evrope na  The School of Slavonic and East European Studies of University College London.