Šta će naučiti Rusija

ALEXANDER BAUNOV glavni i odgovorni urednik portala CARNEGIE CENTRA U MOSKVI piše o tome šta bi Kremlj i Rusija mogli naučiti iz sadašnjih dogadjanja u Avganistanu, nakon povlačenja SAD i šta bi bilo pogrešno.
Članak je objavljeen 23. avgusta 2021. pod originalnim naslovom Lekcije za Rusiju iz krize liderstva SAD

 
  Alexander Baunov

Prvi govor američkog predsednika Džoa Bajdena nakon scena haosa i tragedije kada su talibani preuzeli kontrolu nad glavnim gradom Avganistana Kabulom sadržao je neke važne implikacije za Rusiju. Predstaviljao je novi format za američku misiju u Avganistanu i drugim zemljama u kojima je Vašington preuzeo na sebe da nadgleda tranziciju ka demokratiji. Sjedinjene Države su se oslobodile odgovornosti za krajnji rezultat, jer, prema Bajdenovim rečima, američki vojnici „ne mogu i ne treba da ratuju u ratu i da ginu u ratu u kojem avganistanske snage nisu voljne da se bore za sebe“. Bajden je takođe redefinisao američku misiju, navodeći da je njen cilj bio isključivo da obezbedi sopstvenu bezbednost nakon terorističkih napada 11. septembra na američkom tlu, umesto izgradnje nacije ili stvaranja demokratije.

Dakle, kakve zaključke Rusija može izvući iz ovog novog, suzdržanog tumačenja misije SAD u inostranstvu? Sovjetski Savez je vodio sopstveni katastrofalni rat u Avganistanu od 1979. do 1989. godine, ali nije se povukao samo zato što nije mogao da dobije rat. Povukao se u vreme duboke unutrašnje krize u SSSR, kada su ljudi postali gorko razočarani sopstvenom zemljom. I sovjetska i američka strategija „osvajanja srca i umova“ avganistanskog naroda bile su slične, samo što je umesto sovjetskih vrednosti „socijalizma“, „jednakosti“ i „razvoja“, reč SAD bila „demokratija“. Osim vojne akcije, gradilišta škola i bolnica koja su se pojavila bila su zapanjujuće slična, zajedno sa programima za hiljade studenata na univerzitetima; oružje za oružane snage; i koncerti, biblioteke, i muzeji za inteligenciju. Ali teško je osvojiti srca i umove strane nacije upravo kada gubite ljude svog naroda, a Sjedinjene države takođe napuštaju Avganistan u vreme dubokog unutrašnjeg promišlanja.

Administracija Georgea V. Busha je, naravno, imala još jedan motiv za invaziju na Afganistan, osim što je kaznila odgovorne za 11. septembar i pokazala Amerikancima da će biti zaštićeni od budućih napada. Ta motivacija je bila da se preoblikuje deo sveta. iz kojeg je pretnja izašla, preseče na izvoru. Tako se rodila ideja o novom Bliskom istoku koji bi se pridružio svetu prozapadnih demokratija i saveznika. Početkom dvadeset prvog veka Amerika je bila na vrhuncu svoje moći: izašla je kao pobednica iz Hladnog rata i nije imala premca. Njen povlačenje iz Avganistana i Iraka je priznanje da je nemoguće ostvariti čudo demokratije samo spolja.

Bušova administracija, koja je započela oba rata, bila je vođena iskustvom predsednika posle Drugog svetskog rata koji su nadgledali transformaciju totalitarnih režima u Nemačkoj i Japanu. To poređenje je bila velika greška. Nemačka, Austrija, Italija i Japan možda su u nekim aspektima zaostajale za drugim zemljama pre nego što su tamo zavladali totalitarni režimi, ali su i dalje bila savršeno modernizovana društva sa funkcionalnim pravnim sistemima i velikim iskustvom u izgradnji sopstvenih parlamentarnih i demokratskih institucija. Njihov poraz u ratu nije ih toliko postavio na novi (ispravan) put, koliko ih je vratio na prethodni. Na Bliskom istoku nema takvog presedana: naprotiv, uz nekoliko izuzetaka, eksperimenti modernizacije u regionu su propali , bilo da su sekularne monarhije, socijalističke hunte (obe su bile suđene u Avganistanu pre američke intervencije) ili islamske demokratije, uključujući uglavnom neuspešno Arapsko proleće. Iz ovih eksperimenata na Bliskom istoku jasno je da oni koji veruju da se demokratsko čudo može postići bilo gde uz prave spoljne napore greše: rezultat neće biti Japan, već Avganistan. Takva čuda se dešavaju samo iznutra, i po pravilu je to dug proces.

Oni koji pokušavaju da svaki neuspeh Zapada pretvore u pobedu Rusije, uvek želeći da zauzmu ispražnjeni prostor na mapi - često će se naći na ivici sličnog debakla. Osim toga, povlačenje iz Avganistana ne znači da će Zapad tako lako odustati od svojih pozicija (minus dvadeset godina borbe, naravno) na drugim mestima. Nakon što su razorile Al-Kaidu, Sjedinjene države nisu imale presudne interese u Avganistanu, koje se nisu mogle predati ni po koju cenu -ali to ne znači da nemaju takve interese na drugim mestima i da bi i tamo bilo istož. Bilo bi  velikodušno i krajnje opasno za stratege Kremlja da automatski pretpostave da će se taktički poraz na jednom mestu ponoviti u svim mogućim situacijama. Naprotiv, SAD nastupiće sa novom snagom.

Takođe je opasno kada se raduje porazu geopolitičkog rivala pa  se (čak i nesvesno) saoseća sa talibanima. Mnogi komentatori i u Rusiji i u Ukrajini pokušali su primeniti logiku događaja u Avganistanu na mesta koja su bliže kući: Ili je to predviđanje Amerikanaca koji beže iz Kijeva, baš u trenutku kada napuštaju Kabul, ili Rusa koji napuštaju Donjeck. Talibani su sila na koju treba računati, ne samo zato što se sastoje od ljudi koji bukvalno nemaju šta da izgube, što se ne može reći za većinu drugih nacija. Islamistički militanti udaljeni su svetlosnim godinama čak i od najkonzervativnijih post-sovjetskih vatrogasaca, a njihov antiamerički stav ih ne čini automatski prijateljima Moskve i njenih suseda iz Centralne Azije.

Sada će Rusija morati da izabere da li će nastaviti dobre odnose sa talibanima ili će podržati svoje tradicionalne saveznike na severu Avganistana - avganistanske Uzbeke i Tadžike, koji već pokazuju prve znake otpora - kao što je to činila devedesetih . Čak i ako ovog puta Moskva pokuša uravnoteženiji pristup, talibani će uvek sumnjati da Rusija deluje protiv njih na severu.

Na zapadnoj strani, postoji simetrična opasnost da bi ljubitelji Velike igre pokušali da internacionalizuju svoj poraz: zašto ne dopuste da isti talibani koji su pobedili Amerikance pobede i Ruse, Kineze i centralnoazijske režime ? Na sreću, za sada su takvi glasovi daleko brojniji od onih koji prepoznaju opasnost od takvih stavova.

Na prvi pogled, suzdržaniji američki koncept misije u inostranstvu mogao bi izgledati kao loša vest za politički i javni prostor u nezapadnim zemljama, uključujući Rusiju, ali bi se u stvari moglo pokazati da ima i pozitivnu stranu. Ako će Zapad zaista umanjiti svoju želju da u druga društva spolja premjesti  vlastite vrijednosti i institute, druge zemlje će moći  te iste vrijednosti i institute da koriste bez straha, jer se na njih više neće gledati kao na trikove i geopolitičke zamke koje su omogućile inostranu ekspanziju i postale ono što su prvobitno bile u zapadnim društvima kada su i same napredovale ka moći i prosvetljenju: važni instrumenti sopstvenog društvenog razvoja i unutrašnje modernizacije.


* Carnegie ne zauzima institucionalne stavove o pitanjima javne politike; stavovi koji su ovde predstavljeni su stavovi autora ( i ne odražavaju nužno stavove Carnegie -a, njegovog osoblja ili njegovih poverenika.
** Radni prevod FBD