O kraju najdužeg rata SAD


Integralni transkript  obraćanja Jospeha Bidena predsednika SAD o Americi i Avganistanu održanog
16. avgusta 2021. u Beloj kući  


Joseph Biden, predsednik SAD


Dobar 
dan,

Želim danas da govorim o situaciji u Avganistanu, događajima s kraja prošle nedelje i koracima koje preduzimamo kako bi smo se izborili sa sve rapidnijim razvojem događaja. Moj tim nacionalnu sigurnost i ja smo pažljivo smo pratili stanje na terenu u Afganistanu i ubrzano radimo na implementaciji planova koje smo imali za reagovanje na svaki scenario, uključujući i rapidni raspad kojem upravo svedočimo.

Ubrzo ću govoriti detaljnije o konkretnim koracima koje preduzimamo. Ali želim da podsetim sve kako smo došli do ove tačke i šta su interesi Amerike u Avganistanu.

U Avcganistan smo otišli pre skoro dvadeset godina sa jasnim ciljevima: da uhvatimo one koji su nas napali 11. septembra 2001. i da se postaramo da Al Qaeda ne može da koristi Avganistan kao bazu iz koje može ponovo da nas napadne. Uradili smo to. Ozbiljno smo degradirali Al Qaeda-u i Avganistan. Nikada nismo odustali od lova na Osamu bin Ladena i uhvatili smo ga.

Od tada je prošla jedna decenija. Naša misija u Avganistanu nikada nije trebalo da bude izgradnja države. Nikada nije trebalo da bude stvaranje ujedinjene, centralizovane demokratije. Naš jedini nacionalni interes u Avganistanu danas ostaje ono što je oduvek bio: sprečavanje terorističkih napada na matičnu teritoriju SAD.

Tvrdio sam mnogo godina da je naša misija trebala da bude usko fokusirana na kontraterorizam, ne borbu protiv pobunjenika ili izgradnju nacije. Zato sam bio protiv povećanja broja oružanih snaga 2009. kada sam bio podpredsednik. I zato sam kao predsednik čvrsto uveren da treba da se fokusiramo na pretnje sa kojima se suočavamo danas, u 2021, ne na jučerašnje pretnje.

Danas je teroristička pretnja metastazirala daleko izvan Avganistana. Al Shabab u Somaliji, Al Qaeda na Arabijskom poluostrvu, Al Nusra u Siriji, ISIS koji pokušava da napravi kalifat u Siriji i Iraku i uspostavi podružnice u zemljama Afrike i Azije. Ovo su pretnje koje zahtevaju našu pažnju I naše resurse. Organizujemo efikasne kontraterorističke misije protiv terorističkih grupa u nekoliko zemalja u kojima nemamo trajno vojno prisustvo. Ako bude neophodno, učinićemo isto i u Avganistanu. Razvili smo interkontinentalne kontraterorističke kapacitete koji će nam dozvoliti da pažljivo pratimo direktne pretnje po Sjedinjene američke države i region i da po potrebi reagujemo brzo i odlučno.

Kada sam ušao u kabinet nasledio sam dogovor koji je predsednik Trump ispregovarao sa Talibanima. Prema njegovom sporazumu, američke oružane snage je trebalo da izađu iz Avganistana do 1. maja 2021, za nešto manje od tri meseca nakon što sam stupio na funkciju. Broj američkih oružanih snaga se već smanjio tokom Trumpove administracije sa blizu 15.500 američkih vojnika na njih 2.500 u zemlji. A Talibani nisu bili vojno jači od 2001.

Izbor koji sam morao da napravim kao vaš predsednik je da li da se pridržavam tog sporazuma ili da se vrati borbama sa Talibanima usred prolećne borbene sezone. Ne bi bilo nikakve obustave vatre nakon 1. maja. Nije postojao nijedan sporazum koji je štitio naše snage nakon 1. maja. Nije postojao status quo stabilnosti bez američkih žrtava nakon 1. maja. Postojao je samo surov izbor između nastavka primene sporazuma o povlačenju naših snaga ili eskalacija konflikta i slanje hiljade novih američkih trupa nazad u borbe u Avganistanu, konflikt koji se polako bliži početku svoje treće decenije.

Čvrsto stojim iza svoje odluke. Nakon 20 godina naučio sam, na teži način, da nikada nije bilo dobro vreme za povlačenje američkih snaga. Zato smo i dalje tamo. Svesni smo rizika. Planirali smo za svaku eventualnost. Ali sam uvek obećavao narodu Amerike da ću s njim raygovarati otvoreno.

Istina je da su se ovi događaji odvijali mnogo brže nego što smo predvideli. Dakle šta se dogodilo? Političke vođe Avganistana su odustale i pobegle su iz svoje zemlje. Avganistanska vojska se urušila, često i bez pružanja otpora. Ako ništa, razvoj događaja u protekloj nedelji potvrdio je da je okončavanje vojnog angažmana SAD u Avganistanu sada bila ispravna odluka.

Američke trupe ne mogu i ne treba da se bore u ratu i da umiru u ratu u kojem ni sama avganistanska vojska nije voljna da se bori. Potrošli smo više od trilion dolara. Obučili smo I opremili vojsku Avganistana u kojoj je bilo 300.000 ljudi. Izuzetno dobro opremljenu. Vojsku koja je bila veća od vojski mnogih naših NATO saveznika. Dali smo im svaku alatku koja bi im mogla trebati. Plaćali smo njihove nadnice, održavanje njihovih vazdušnih snaga, koje Talibani nisu imali. Talibani nisu imali vazdušne odrede. Pružili smo im blisku vazdušnu podršku. Dali smo im svaku priliku da sami odluče o svojoj budućnosti. Ono što nismo mogli da im pružimo je volja da se bore za tu budućnost.

Ima nekih veoma hrabrih i sposobnih specijalnih snaga i vojnika u Avganistanu. Ali ako Avganistan nije u stanju da organizuje bilo kakav stvaran otpor Talibanima sada, nema šanse da će nakon jedne godine – nakon jedne, pet ili čak 20 godina – američkog prisustva na terenu značajnije uticati na tu situaciju.

Evo u šta duboko verujem: Pogrešno je narediti američkim trupama da se bore kada same oružane snage Avganistana nisu za to spremne. Politički lideri Avganistana nisu bili sposobni da se okupe za dobro svog naroda, nisu bili u stanju da pregovaraju o budućnosti svoje zemlje kada je to bilo najvažnije. Nikada ne bi to učinili dokle god su američke trupe bile u Avganistanu i nosili najveći deo tereta borbe umesto njih. A naši pravi strateški takmaci, Kina i Rusija, ne bi voleli ništa više od toga da SAD nastave da upumpavaju milijarde dolara i resursa i pažnju u stabilizovanje Avganistana u nedogled.

Kada sam ugostio predsednika Ghania i predsedavajućeg Abdullaha u Beloj kući u junu, i kada sam razgovarao sa Ghanijem preko telefona u julu imali smo veoma neposredne razgovore. Pričali smo o tome kako Avganistan treba da se pripremi za građanski rat nakon odlaska američkih snaga. Da počiste korupciju u vladi i kako bi ona mogla da služi narodu Avganistana. Pričali smo iscrpno o potrebi da se avganistanski lideri politički ujedine. Nisu uspeli to da urade. Takođe sam ih podsticao da preduzmu diplomatske korake, da pronađu politički sporazum sa Talibanima. Taj savet je direktno odbačen. Gospodin Ghani je insistirao da će se avganistanske snage boriti, ali očigledno je pogrešio.

Tako je ponovo ostalo da se prepirem sa onima koji tvrde da treba da ostanemo: koliko još generacija američkih kćeri i sinova biste želeli da pošaljem da se bore u avganistanskom građanskom ratu kada to ne žele da rade ni avganistanske trupe? Koliko još života, američkih života, je vredno toga, koliko još beskrajnih redova nadgrobnih ploča na Nacionalnom groblju Arlington? Moj odgovor je jasan: Neću ponavljati greške koje smo pravili u prošlosti. Grešku ostanka i beskrajne borbe u konfliktu koji nije nacionalni interes SAD, daljeg upetljavanja u građanski rat u stranoj zemlji, ili pokušaja rekonstrukcije zemlje kroz beskrajno vojno raspoređivanje američkih snaga. To su greške koje ne smemo da nastavimo da ponavljamo zato što imamo značajne vitalne interese u svetu koje više ne možemo da pruštimo da ignorišemo.

Želim takođe da konstatujem koliko je ovo bolno za mnoge od nas. Scene koje sada gledamo u Avganistanu srceparajuće su, naročito za naše veterane, naše diplomate, humanitarne radnike – za sve koji su proveli vreme na terenu radeći za dobrobit naroda Avganistana. Za one koji su izgubili voljene u Avganistanu, i za Amerikance koji su se borili i služili našoj zemlji u Avganistanu, ovo je duboko, duboko lično. I za mene je lično.

Radio sam na ovim problemima koliko i bilo ko drugi. Bio sam svuda u Avganistanu tokom ovog rata, dok je rat trajao, od Kabula do Kandahara, do doline Kunar. Putovao sam tamo u četiri različite prigode. Sreo sam se sa ljudima. Razgovarao sam sa vođama. Proveo sam vreme sa našim trupama i shvatio sam iz prve ruke šta jeste, a šta nije moguće u Avganistanu. Zato smo fokusirani na ono što je moguće.

Nastavićemo da podržavamo narod Avganistana. Predvodićemo sa našom diplomatijom, našim međunarodnim uticajem i našim humanitarnim radom. Nastavićemo da se zalažemo za regionalnu diplomatiju i angažovanje na prevenciji nasilja i nestabilnosti. Nastavićemo da se zalažemo za osnovna prava naroda Avganistana, žena i devojaka, kao što to činimo i širom sveta.

Bio sam jasan da ljudska prava moraju biti u centru naše spoljne politike, ne na periferiji. Ali način na koji ćemo to postići nije beskrajno vojno angažovanje, već sa našom diplomatijom, našim ekonomskim alatima i pozivanjem sveta dan nam se pridruže.

Dozvolite mi da vam izložim trenutnu misiju u Avganistanu: od mene je traženo da odobrim, i odobrio sam, slanje 6.000 trupa u Avganistan kako bismo pomogli odlasku američkog i savezničkog civilnog osoblja iz Avganistana, i da evakuišu saveznike Avganistance i ranjive Avganistance iz Avganistana. Naše trupe rade na obezbeđivanju aerodroma I osiguravanju kontinuiranog funkcionisanja civilnih i vojnih letova. Preuzimamo kontrolu letenja. Bezbedno smo zatvorili svoju ambasadu i preselili svoje diplomate. Naše diplomatsko prisustvo je sada konsolidovano na aerodromu.

U narednim danima nameravamo da transportujemo hiljade američkih građana koji su živeli i radili u Avganistanu. Nastavićemo i da pružamo podršku bezbednom odlasku civilnog osoblja – civilnog osoblja naših saveznika koji su i dalje u Avganistanu. Operacija Utočište saveznika, koju sam najavio početkom jula, već je preselila 2.000 Afganistanaca koji ispunjavaju uslove za specijalne migracione vize i njihove porodice u SAD. Tokom narednih dana američka vojska će pružiti pomoć i drugim Avganistancima koji ispunjavaju uslove za SIV i njihovim porodicama da napuste Avganistan.

Takođe proširujemo pristup izbeglicama kako bi smo pokrili i druge ranjive Avganistance koji su radili u našoj ambasadi. Američke nevladine organizacije i Avganistanci koji su izloženi velikom riziku i američke novinske agencije – znam da postoje brige zbog čega ranije nismo počeli sa evakuacijom civila iz Avganistana. Deo odgovora je da neki Avganistanci nisu hteli ranije da odu, polažući i dalje nade u svoju zemlju. Delimično i zbog toga što su nas vlada Avganistana i njeni simpatizeri odvraćali od organizovanja masovnog egzodusa kako bi se izbeglo izbijanje, kako su rekli, krize poverenja.

Američke trupe sprovode ovu misiju profesionalno i efikasno kao što to uvek i čine. Ali ona nije bez rizika. Dok sprovodimo ovaj odlazak jasno smo rekli Talibanima: Ako budu napali naše osoblje ili omeli našu operaciju, američko prisustvo će biti munjevito, a odgovor brz i silovit. Branićemo naše ljude i razornom silom ako to bude bilo potrebno. Naša trenutna vojna misija je kratka sa vremenom, ograničenog opsega i fokusirana na svoje ciljeve: Izvući naše ljude i naše saveznike što bezbednije i što brže moguće. I kada budemo završili tu misiju okončaćemo naše vojno povlačenje. Okončaćemo najduži rat SAD nakon 20 dugih godina krvoprolića.

Događaji koje posmatramo sada su tužna potvrda da nema te oružane sile koja može da obezbedi stabilan, ujedinjen i bezbedan Avganistan, koji je u istoriji poznat kao groblje imperija. Ono što se događa sada moglo je isto tako da se događa i pre pet godina ili nakon 15 godina. Moramo biti iskreni, naša misija u Avganistanu učinila je mnoge pogrešne korake tokom poslednje dve decenije. Ja sam sada četvrti američki predsednik koji predsedava nad ratom u Avganistanu. Dvojca demokrata i dvojca republikanaca. Neću ovu odgovornost prevaliti na petog predsednika. Neću zavaravati američki narod tvrdeći da bi još malo vremena u Avganistanu dovelo do drugačijeg ishoda. Niti ću ustuknuti pred svojim delom odgovornosti za situaciju u kojoj se nalazimo danas i to kako moramo postupati nakon ovoga. Ja sam predsednik Sjedinjenih Američkih Država i ja snosim finalni račun.

Duboko sam tužan zbog činjenica sa kojima smo sada suočeni. Ali ne kajem se zbog svoje odluke da okončam rat Amerike u Afganistanu i održim laserski fokus na našu kontraterorističku misiju, tamo i u drugim delovima sveta. Naša misija da suzbijemo terorističku pretnju Al Quaeda-e u Avganistanu i ubijemo Osamu bin Ladena bila je uspešna. Naš decenijama dug napor da prevaziđemo vekove istorije i trajno promenimo i preoblikujemo Avganistan nije bio uspešan, I pisao sam i verovao da nikada nije mogao biti.

Ne mogu i neću tražiti od naših trupa da se beskrajno bore u građanskom ratu druge zemlje, trpe žrtve, zadobijaju stravične povrede, koje ostavljaju familije slomljene bolom i tugom. Ovo nije naš nacionalni interes. To nije ono što američki narod želi. Nije ono za šta su naše trupe podnele toliko žrtava u poslednje dve decenije. Dao sam obećanje američkom narodu kada sam se kandidovao za predsednika da ću okončati vojno prisustvo Amerike u Avganistanu. Iako je to bilo teško, neuredno i, da, daleko od savršenog, ispunio sam to obećanje.

Što je još važnije, obećao sam mladim muškarcima i ženama koji služe ovoj naciji da ih neću pitati da nastave da rizikuju svoje živote u vojnoj operaciji koju je odavno trebalo da okončamo. Naši lideri su to radili u Vijetnamu kada sam ovde došao kao mlad čovek. Neću to da radim u Avganistanu.

Znam da će moju odluku kritikovati. Ali radije bih podneo svu tu kritiku nego da prenesem ovo breme na sledećeg, petog, predsednika SAD. Zato što je to prava odluka, ispravna odluka za naš narod. Prava odluka za naše hrabre pripadnike oružanih snaga koji su rizikovali svoj život služeći našoj zemlji. I ona je prava odluka za Ameriku.

Hvala vam.

Neka Bog blagoslovi naše trupe, naše diplomate i sve hrabre Amerikance koji služe izloženi opasnosti.


*  radni prevod FBD
**Ukoliko preuzimate ovaj tekst  molimo naznačite da je sa website-a FBD