Ćeranja Predsednika i tajnih službi

 

Pre godinu dana pojam „tajna država“ (deep state) bio je nešto čime su se bavile pristalice Edward-a Snowden-a i ljubitelji špijunskih romana. Danas se uzima zdravo za gotovo da milioni Amerikanaca tačno znaju šta to znači- piše MICHAEL CROWLEY  Crowley za septembarsko-oktobarski dvobroj američkog časopisa POLITICO pod naslovom DEEP STATE IS REAL (Tajna država je stvarna)

 

Michael Crowley je viši saradnik magazina Politico za teme spoljne politike 

 

 

Na konferenciji održanoj sredinom jula John Brenna, direktor CIA u vreme Baraka Obame, prokomentarisao je da su funkcioneri izvršne vlasti „dužni... da odbiju da sprovedu“ nečuvene i anti-demokratske naredbe predsednika Donald-a Trump-a. Taj komentar zadobio pažnju Rush-a Limbaugh-a, koji je u njemu video ni manje ni više nego pretnju po republiku. „Praktično je pozivao na puč!“ urlao je radio voditelj u direktnom prenosu par dana kasnije, upozoravajući na zaveru orkestriranu od strane „novinara koji prate rad tajne države pri Pentagonu, Stejt Departmentu i raznim obaveštajnim službama.“

Prate rad čega? Pre godinu dana pojam „tajna država“ (deep state) bio je nešto čime su se bavile pristalice Edward-a Snowden-a i obožavatelji špijunskih romana. Danas Limbaugh uzima zdravo za gotovo da milioni slušalaca tačno znaju šta to znači.

Tajna država je ušla u američki nacionalni diskurs 2017. godine sa osećanjem da se radi o poznatom akteru, spremnom da preuzme glavnu ulogu heroja ili zlikovca – u zavisnosti od toga šta mislite o Trump-u. Lako je odbaciti tu ideju kao žalopojku frustriranog predsednika koji nije naučio kako funkcioniše sistem. Ali, stvari nisu tako jednostavne: Zaista postoji neka vrsta kabale koja funkcioniše nezavisno od izabranih zvaničnika u Vašingtonu – čak iako nisu baš ono što Trump ili njegovi saveznici među konzervativcima misle da jesu.   

Politikolozi i stručnjaci za spoljnu politiku koristili su termin tajna država godinama unazad kako bi opisali pojedince i institucije koje vrše moć mimo kontrole civinih političkih vođa – koje ponekad i kontrolišu. Primenjivali su ga uglavnom na zemlje u razvoju poput Alžira, Pakisatana, Egipta i Turske, u kojima su generali i špijuni donosili ključne odluke u nominalno demokratskim društvima i koji su menjali izabrane vođe kako su nalazili za shodno. (Turska i Egipat su nedavno skliznuli u otvoreniju diktaturu tajnih službi, u kojoj je tajna država zapravo jedina država.)

Čitava jedna generacija ljudi koji su nazirali nešto što liči na američku tajnu državu – čak i ako je nikada nisu tako oslovljavali – bili su levičari, a ne desničari. Napadi 11. septembra bili su okidač za ubrzani rast netransparentne bezbednosne i obaveštajne mašinerije,  koja često nije polagala račune civilnom pravnom sistemu. Tokom dvehiljaditih kritika je bila fokusirana na „ratnu mašineriju“  vojnih i obaveštajnih zvaničnika, vojnih snabdevača i neokonzervativnih ideologa koji su, prema nekim svedočenjima, naređenja dobijali direktno od podpredsednika Dick-a Cheney-a. U Obaminoj eri fokus se pomerio na jezivu preciznost „ciljanih ubistava“ dronovima a potom na skandal oko Snowden-a, bivšeg saradnika Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) koji je 2013. godine otkrio neverovatane razmere državnog nadzora. „Defintivno postoji tajna država,“ rekao je Snowden naciji 2014. „Verujte mi, bio sam tamo.“

Čak i umereni akademici počeli su da opisuju sistem dualne države u SAD, kojoj je i posvećena knjiga profesora Michael J. Glennon-a, profesora međunarodnog prava na Tufts univerzitetu,  „Nacionalna gezbednost i dualna Vlada“ izdata 2014. Glennon je primetio da je Obama, iako je u izbornoj kampanji 2008. bio protiv bezbednosnih politika i mera nadzora iz Bush-ove ere, kao predsednik dao svoju saglasnost na mnoge od njih – što sugeriše da postoji nacionalno-bezbednosni aparat koji ima prevagu nad izabranim zvaničnicima koji nominalno njime komanduju.

Tu na scenu stupa Donald Trump. Nakon januara 2017. godine, biroktatija koja vuče konce i nikom ne polaže račune odjednom je počela, naročito liberalima, manje da liči na zlu kabalu, a više na ključnu prepreku Predsedniku odlučnom da uništi sistem koji smo počeli da uzimamo zdravo za gotovo. Trump je bio otvoreno neprijateljski nastrojen naspram velikog dela vlade kojom sada upravlja i institucije su počele da uzvraćaju udarac, nekada i na vidan način. One su to činile na načine kako grube (sadržaj Trump-ovih razgovora sa stranim vođama koji je procureo u javnost)  tako i apsurdne (kritički tvitovi sa naloga državnih institucija poput onog Službe nacionalnih parkova). Za Trump-a i njegove saveznike, novi predsednik je sada žrtva konspirativnih birokrata koje ugrožava Predsednik koji pokušava da „isuši močvaru“. U avgustu, nakon što su zaposleni u Agenciji za žaštitu životne sredine dojavili New York Times-u sadržaj izveštaja Agencije o klimatskim promenama za koji su se plašili da će biti odbačen, konzervativni sajt Breitbart News vikao je: „Tajna država se udružila sa lažnim vestima“. Još veća anksioznost dići će se oko poverljivih informacija: ovoga jula, Odbor za domaću bezbednost američkog Senata kojim upravljaju republikanci objavio je izveštaj u kojem stoji  nalaz da je Trump-ova administracija imala curenje bezbednosnih informacija „praktično na dnevnoj bazi“ i da je ono bilo daleko učestalije nego  kod njenih predhodnika. (Nakon što je ovaj izveštaj počeo da se širi po konzervativnim medijima, Trump-ov sin Donald Jr. tvitovao je link ka izveštaju. „Ako je ikada postojala potvrda da je Tajna država stvarna, nelegalna i da ugrožava nacionalnu bezvednost, onda je to ovo“ pisao je on.)      

Tako je došlo do rokade borbenih linija. Konzervativci koji su nekada odbacivali zabrinutost oko političke zloupotrebe nadzora NSA sada se žale na curenje informacija koje povezuju Trump-ove sadradnike sa Kremljom; liberali koji su ne tako davno denuncirali CIA-u zbog njene nekontrolisane moći otkrivaju novu naklonost ka herojima u Lengliju koji bi mogli da otkriju prvljav veš vredan impičmenta.

Ispod politike oportuniteta stoji činjenica da veliki segment američke vlade stvarno funkcioniše prilično netransparentno, daleko od očiju javnosti i da je on zloupotrebljavao svoju ogromnu moć na mnoštvo načina. Pored toga, nekada državna biroktratija stvarno ispoljava svoju moć nad vrhovnim vrhovnim komandantom: Obama je osećao da ga je vojska primorala da pošalje više trupa u Afganistan nego što je hteo, dok su neiskusnog George W. Bush-a  navodno uvukle u rat frakcije insajdera u oblasti nacionalne bezbednosti koji su želeli da eliminišu Saddama Hussein-a.

Čak  je i Trump-ova kritika pobunjene tajne države, ma koliko bila preuveličana, vredna razmatranja. Glasači za Hilary Clinton se možda sada nasladjuju poverljivim informacijama o predsednikovim ljudima koje izbijaju u javnost – ali bi njihovo objavljivanje bi moglo da predstavlja krivično delo. (Brennan je u maju curenje obaveštajnih podataka nazvao  „užasom.“) Jeste, Predsednik možda prikriva svoja nedela, postavljajući tako trnovita pitanja o odnosima sredstava i cilja. Međutim, Trump-ovi hejteri trebalo bi da razmisle o ovom presedanu - kako bi se osećali ako bi, recimo, predsednica Kamala Harris ušla u Belu kuću 2021. i bila sputana lavinom curenja informacija od strane obaveštajnih zvaničnika koji smatraju da je previše umerena po pitanju terorizma. 

Da li bilo šta od ovoga znači da postoji tajna država u Americi zavisi od vaše definicije. Moćne birokrate koje imaju pristup državnim tajnama i ljude od poverenja u medijima svakako pokušavaju da iza kulisa utiču na Predsednika. Međutim, makar u Vašingtonu, njihovi stavovi i ciljevi nisu monolitni i za razliku od njihovih pandana u zemljama u razvoju oni imaju tendenciju da izvršavaju Predsednikova  naređenja, ma sa kolikom rezervom i posvećeni su održavanju vladavine prava.

Neka od suberzivnih curenja informacija sa kojima se Trump suočio su obična odbrana zaposlenih u državnom aparatu kojima brane svoju teritoriju od budžetskih rezova i bandoglavih ideja. To je daleko od opisa situacije desničarskog blogera Mike-a Cernovich-a iz avgusta ove godine kada je svom kolegi teoretičaru zavere Alex-u Jones-u govorio da će tajna država postati, bukvalno, ubilačka: „Ubiće Trumpa. ... Ubiće nas, ubiće njega, sve će pobiti.“

Za Trump-a, koji je sebe uvek definisao naspram karikiranih neprijatelja, tajna država predstavlja koristan bauk koji mu omogućava da objedini nekoliko raznolikih političkih meta – prave, preuveličane i izmišljene – u jedinstvenog negativca kojeg može da iskoristi za okupljanje svojih pristalica. Ulaga medija je od ključnog značaja: Kada je voditelj Fox News-a Sean Hannity 16. juna tvitovao da će svoju emisiju te večeri otpočeti sa analizom „saveznika tajne države u medijima,“ predsednik SAD-a je to retvitovao. Nije lako učiniti da konzervativci budu nepoverljivi prema policiji i obaveštajnim službama ali se to čini izvodljivim prikazujući ih u savezu sa odvratnim liberalima.

I tako, nakon što je Trumpov otpušteni direktor FBI-a, James Comey, ovoga juna priznao kako je detalje svojih bizarnih interakcija sa predsednikom  podelio  sa prijateljem, koji ih je zatim preneo novinaru New York Times-a, bivši menadžer Trump-ove kampanje Cory Lewandowski gostovao je na NBC-u gde je napao Comey-a kao „deo tajne države“. „On predstavlja sve što nije dobro u Vašingtonu.“ To je bilo pametno koliko i podmuklo. Amerkancima je možda malo nejasno šta je zapravo tajna država, ali znaju za Vašington i znaju da ga mrze.

Michael Crowley is senior foreign affairs correspondent for Politico.