Prelaz preko crvene linije: Kontraefekti ruskog mešanja
Napisao je Ulrich Speck u analizi za Kraljevski institut Elcano, Madrid, Španija, objavljenoj 29. maja 2017.

Ulrich Speck

 

Od sukoba u Ukrajini započetih 2014. godine, tenzije između Rusije i Zapada su značajno povećane. SAD i EU su zajednički podržale ukrajinski teritorijalni integritet uvođenjem sveobuhvatnih sankcija protiv Rusije zbog njene aneksije Krima i vojne agresije protiv Ukrajine u Donbasu; dodatno je Rusija izbačena i iz grupe razvijenih zemalja G8.

Ruska agresija takodje je dovela do preorijetacije NATO-a na teritorijalnu odbranu.

Nemački zvaničnici, koji su dugo podupirali strategiju modernizacije Rusije i njene integracije u zapadne strukture, danas najnormalnije govore o "upravljanju antagonističkim odnosom".

 

Osim sukoba u Ukrajini, tenzije između Zapada i Rusije takođe su nastale jer je počela da se meša u unutrašnje političke sfere vodećih zapadnih demokratija.

Postoje tri glavna slučaja do sada:

U Nemačkoj,  to je  ruske kampanja dezinformacijama u Aferi Liza, u Berlinu, u januaru 2016,  (i pre nje hakovanje kompjuterskih sistema nemačkog parlamenta, u 2015. godini);
u SAD, hakovanja i objavljivanje dokumenata iz Nacionalnog komiteta demokrata  tokom predsedničke kampanje u julu 2016. godine;
i u Francuskoj, finansijske i druge podrške za Marine Le Pen, kao i hakovanje tokom predsedničke kampanje u maju 2017.

U zapadnim prestonicama postignut je konsenzus oko toga da Kremlj koristi 'aktivne mere" u cilju podrivanja političara koje smatra neprijateljskim po ruske interese i podržavanja onih koje smatra naklonjenim Kremlju.

Uopšteno, čini se da je cilj podrivanje kredibiliteta demokratskih institucija i sejanje nepoverenja  slabljenje sposobnosti zapadnih demokratija za sarađnju.

Kremlj koristi niz instrumenata za postizanje ovih ciljeva, uključujući: državne medije, kao što su TV-kanal  "Rusija danas" i njegova novinska agencija Sputnik;

cyber napade  sa naknadnim objavljivanjem privatnih mejlova i poverljivih informacija;

društvene mreže (trolove i twitter botove); otvorenu podršku stranakama i političarima;

i nevladine organizacijama, poput berlinskog Instituta za istraživanje dijaloga civilizacija.


U mnogim slučajevima, posebno kada je reč o sajber dimenziji ove vrste političkog ratovanja, cev iz koje se puši, nemoguće je smatrati  dokazom razumne sumnje  u  uključenosti Kremlja. Što omogućava da Rusi kontinuirano poriču bilo kakvu umešanost u takvim aktivnostima.

Ipak  među stručnjacima, službenicima i u javnosti svest o ovim ruskim taktikama jača,.

Jedan broj političara i obavještajnih službi su javno govorili o porastu dezinformacija uticaju tih opercija mnogi upirići prstom na Rusiju.

Ako je opšti cilj Kremlja da poboljša odnose sa Zapadom, onda su takve aktivnosti kontraproduktivne.

Rusko uplitanje u unutrašnju politiku velikih zapadnih zemalja, posebno u izborima,  dovelo je do daljeg pogoršanja odnosa.

Zapadnim zagovornicima detanta i ublažavanja sankcija i približavanja Kremlju, sada je mnogo teže da brane svoje stavove zbog narastajućeg besa izazvanog ruskom taktikom političkog ratovanja.

U Nemačkoj sajber napad na Bundestag 2015. nije uspeo da privuče veliku medijsku pažnju. Ali je sasvim drugačiji bio slučaj sa "Aferom Liza " u januaru 2016. godine.  Liza F, 13-godišnja devojčica nemačko-ruskog porekla koja živi u Berlinu, ustvrdila je kako su je kidnapovali i silovali "Arapi". Dok je nemačka Policija brzo došla do saznanja da je ona tu priču izmislila, ruski državni mediji i pro-Kremaljski sajtovi  u Nemačkoj nastavili su sa  tom pričom, očigledno ne bi li posejali nepoverenje u nemačke organe zadužene za sprovođenje zakona, posebno kod onih koji u Nemačkoj koji govore (procenjuje se da ih je preko 4 miliona).

Ruski ministar inostranih poslova, Sergej Lavrov, navodio je da su nemački zvaničnici zataškali priču. U odgovoru, nemački ministar inostranih poslova Frank-Walter Steinmeier -pripadnik levog centra SDP i neumorni zagovornik saradnje sa Rusijom-  optužio je Kremlj da incident koristi 'za političku propagandu, i da i potpiri i utiče  na ionako uzavrelu  tešku debatu o migracijama u Nemačkoj ".

Afera Liza bila je  šok za mnoge u Nemačkoj koji su  smatrali da se odnos sa Rusijom, uprkos tenzijama oko Ukrajine i NATO-a, bar delimično oporavio.

Nemačka je saznala da je Kremlj smatra  legitimnim ciljem  političkog rata, uprkos što se obe zemlje bave stalnom diplomatijom oko Ukrajine i Sirije.

Iako je suviše rano da se procene posledice 'ruskog faktora' u predsedničkim izborima 2016. godine, u SAD, on je postao veliki problem američke politike.

Sumnja da su ruske sajber operacije odigrale ulogu u talasanju izbora u korist Donalda Trumpa, veliki broj kontakata između njegovog tima i lica povezanih s Kremljom,  pre njegovog stupanja na funkciju,  otežale su Trumpovo predsedništvo; čak se govori i o drugom Watergate-u.

Ovakav  razvoj rumpovu administraciju dovodi u izuzetno tešku, ako ne i nemoguću poziciju za 're-setovanje" odnosa sa Rusijom, kao što je to uradila Obamina administracija.

Odnos aktuelne administracije je pod budnim nadzorom medija i Kongresa SAD.

Ne samo demokrate već i neki republikanci (predvođeni Johnom McCainom), sumnjičavi su prema potencijalno neodgovarajućim vezama između Trumpa i Kremlja.

Kao rezultat navodnog ruskog mešanja u unutrašnje poslove SAD Trumpov prostor za manevrisanje u tom pogledu je postalo primetno ograničen. 

Treći primer uzvraćanja na navodno rusko mešanje je  Francuska.

Putin je vidljivo podržavao liderku  Nacionalnog fronta Marine Le Pen, dajući kredite njenoj stranci  i primanjjući  je u Moskvi uoči predsedničkih izbora.

Pored toga, digitalna propagandna kampanja i napad na En marche, pokret Emmanuela Macrona pripisana je Rusiji.

Prema nekim analitičarima, ovi napadi su  novog francuskog predsednika u pogledu Rusije preobratili u jastreba: " oni su ga ojačali... i pojaćali  njegove stavove o Rusiji".

Može se samo nagađati da li je Kremlj je predvideo negativan ishod svog mešanja u zapadne unutrašnje poslove i da li nastale probleme prihvata kao nužnu cenu operacija  zamišljanih da u celini budu  korisne - ili je Moskva jednostavno  previdela u kojoj meri ove operacije mogu nauditi njenom odnosu sa Zapadom.

U svakom slučaju, šteta je pričinjena.

Sa svojom politikom rata  Kremlj je dodao još jednu dimenziju sukoba između Rusije i Zapada.

Dok neki na Zapadu i imaju određeni stepen tolerancije za ruske akcije u Ukrajini i Siriji, mešanje u osetljive oblasti unutrašnje politike je, za mnoge, prelazak crvene linije.

U očima sve većeg broja posmatrača preteći  najbitnim institucijama demokratskog života zapadnog društva Rusija deluje poput kauboja,

Ovo svaki pokušaj pomirenja razlika sa Rusijom i zajednički rad na suštinskim pitanjima čini mnogo težim, ako ne i nemogućim.

 

* Autor je doktor istorijskih nauka Univerziteta u Frankfurtu, naučni saradnik i predavač na više renomiranih insitucija I univerziteta i kolumnista ili saradnik brojnih medija.  Bavi se anallizom odnosa EU, Istočne Evrope i Rusije I transatlanskim odnosima.  Bio je saradnik mnogih medija i novina  i stariji urednik nemačkog dnevnika Frankfurter Rundschau.

**  Kraljevski insitut Elcano, je think-tank organizacija koja se bavi strateškim studijama  I globlanim medjuanrondim i društvenim persepektivama Španije.

*** radni prevod FBD