Da Francuska i Nemačka medjusobno saradjuju Evropa - kao i Zapadni Balkan . izgledal bi mnogo drugačije  napisala je 29. oktobra 2019. JUDY DEMPSEY na svom podkastu Strategic Europe portala CARNEGIE EUROPE pod originalnim naslovom  ''Evropski problemi sa proširenjem''


                                               Zamrznuto proširenje EU


Judy Dempsey

Ovo nije dobar period za zemlje Zapadnog Balkana, kao ni za one koji se generalno zalažu za „više Evrope.“

I jedni i drugi su postali nenamerne žrtve teške svađe između predsednika Francuske Emanuela Makrona i nemačke kancelarke Angele Merkel. Ta svađa ukazuje na nesposobnost Evropske Unije za vođenje politika integracija i proširenja i formulisanje strategija.

U javnosti su odnosi između lidera Francuske i Nemačke naizgled prekrasni. Stvarnost je, međutim, da je taj odnos postao toliko iznurujući da su unutrašnje reforme i dalje širenje praktično na mrtvoj tačci.

Makron i Merkel imaju nesuglasice kada je u pitanju jačanje eura, gde se Francuska zalaže za bankarsku uniju kojoj se Nemačka protivi. Makron je pružio ruku predsedniku Rusije Vladimiru Putinu uz tvrdnje da je Rusija od ključnog značaja za bezbednost Evrope, što predstavlja stav sa kojim se Merkel ne slaže. Kada je u pitanju proširenje Nemačka je uvek podržavala prijem novih članica u EU dok je Francuska tradicionalno bila skeptičnija po tom pitanju.

Izgleda da se nesuglasice između Pariza i Berlina, koje su ranije uvek prevazilažene kompromisima, zakočile pitanje budućeg pravca EU.

Jedna od zemalja koja je neposredno pogođena ovim razdorom je Severna Makedonija. Navedena je – u meri u kojoj EU može da obeća bilo šta – da misli da će uskoro moći da otvori pristupne pregovore.

Ova zemlja Zapadnog Balkana ne samo što je ispunila kriterijume za početak razgovora sa Briselom, već je uz veliko liderstvo iz Skopja i Atine ranije ove godine okončan spor o imenu Severne Makedonije. Ovaj istorijski sporazum je konačno odblokirao put Severne Makedonije ka NATO-u i EU; na kojem je Grčka koristila svoje pravo veta nekoliko godina dok spor oko imena nije konačno rešen.

Sada se učlanjivanje u NATO odvija po planu, ali ne i pristupanje EU. Tokom samita lidera EU održanog 17. i 18. oktobra Makron je stavio veto na početak pregovora o članstvu sa Albanijom i Severnom Makedonijom. Premijer potonje je odmah nakon toga podneo ostavku i raspisani su vanredni parlamentarni izbori. Ništa drugo u tom delu Balkana ne bi toliko rasplamsalo nacionalističke strasti, budući da se neke političke stranke u Severnoj Makedoniji i Grčkoj i dalje protive sporazumu o imenu.

Par zemalja članica se pridružilo protivljenju Francuske daljem proširenju, naročito kada je u pitanju Albanija. Makronov argument je da EU mora prvo da dovede svoju kuću u red pre nego što počne da prima nove članice. To znači rešavanje problema daljih političkih i ekonomskih integracija. Ima pravo.

Pored toga, neliberalni talas u Poljskoj i Mađarskoj, uz korupciju u Bugarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji i Slovačkoj (mada nije kao da u starijim zemljama članicama EU cvetaju ruže) može lako biti iskorišćen kao izgovori za protivljenje daljem proširivanju. Ovo sve uprkos impresivnom porastu stranih investicija i slobodi kretanja ljudi, kapitala i robe nakon pristupanja ovih zemalja tokom poslednjih petnaest godina. Svi su bili na velikom dobitku, što se često zaboravlja.

Ipak, za region poput Zapadnog Balkana, koji ima teškoće sa jačanjem vladavine prava, zaštitom medijskih sloboda i rasturanjem lanaca trgovine ljudima, drogama i oružjem, nema mnogo entuzijazma među nekoliko zemalja članica EU za učlanjivanje tako slabih država. Nije kao da bi se one odmah sutra učlanile. Pristupanje traje godinama. Ali ono što je bitno jeste psihološki efekat tih pregovora za stvaranje osećanja vezanosti za EU. Napokon i najvažnije, to je pitanje poverenja: lideri EU su ovim zemljama obećale članstvo 2003. godine.

Makronova antipatija ka daljem proširenje nije usmerena na Merkel i grupu skandinavskih zemalja koje se protive njegovim smelim idejama za budućnost Evrope.

U pitaju je pokušaj Makrona da pokrene nasušno neophodnu debatu o odnosima Evrope sa njenim susedima i šire. Ta vrsta debate mora kao polaznu tačku da razmotri kakvu Evropu zemlje članice žele. Spor oko proširenja je povezan sa ovime.

Makron se poslednje dve godine zalagao za itegracijske procese unutar EU i to zalaganje nije imalo značajnije rezultate. Za to stanje stvari je zaslužna Nemačka.

Merkel deluje nezainteresovano za pitanje kako će EU izgledati kako kratkoročno tako i dugoročno. Pod njenim vođstvom Nemačka se priključila drugim zemljama koje prevagu daju interesima država članica – često na uštrb izvršne vlasti EU, Evropske komisije.

Bilo da je u pitanju Merkelina bezrezarvna podrška Severnom toku 2, ili dozvoljavanje Huawei-u, kineskom telekom gigantu, da licitira za nemačku 5G mrežu, ona je prioritet davala ekonomskim interesima Nemačke. Izbegavala je bilo kakve strateške razgovore o budućnosti Evrope.

A onda su tu i drugi slonovi u sobi. Mogu EU lideri da krive Brexit i predsednika SAD Donalda Trump-a koliko im je volja za to što im oduzimaju vreme da se posvete raspravljanju o budućnosti Evrope. Ovo je intelektualno neiskreno. Brexit i Trump bi trebalo da daju podstrek evropskim vladama da prestanu da izmišljaju izgovore i postave sebi ono teško pitanje: da li je Evropa spremna da brani svoj politički i ekonomski sistem i da se ponaša strateški?

Ukratko, pitanje proširenja ostaje zamrznuto, a EU pluta ka pučini – osim ako dolazeća komisija pod vođstvom Ursule von der Leyen ne bude bila u stanju da zaustavi lutanje i promeni kompas. Rusija i Kina, koje su već ekonomski, politički i remetilački faktori u Evropi na ovu slabost mogu da gledaju sa oduškom. Nemoguće je da Berlin i Pariz nisu svesni toga.