FIND THIS ARTICAL IN ENGLISH ALSO

Trumpovanje Emmanuela Macrona 

AGON MALIQI politički analitičar, društveni aktivista i predsednik borda portala SBUKNKER iz Prištine objavio je 23. oktobra 2019. godine na Twitteru link na tekstualni predložak svoje diskusije na jednom od panela nedavno održanog  Beogradskog bezbednosnog foruma naslovljen  kao Kosovo-Srbija: Kretanje sa pat pozicije ka pogoršanju odnosa

Odluka Francuske da blokira pristupne pregovore sa Albanijom i Severnom Makedonijom predstavlja signal da ona želi da stavi tačku na proširivanje Evropske Unije na Balkanu. Makron koristi odlazak Velike Britanije i opadajuću moć Merkelove da se ustoliči kao lider evropske spoljne politike. Njegovo ponašanje prema našoj regiji, međutim, je bilo prilično Trumpovsko–transakciono pre nego strateško. Šta više, pozicije koje su zauzele Francuska i Holandija, naročito kada je u pitanju Albanija (i Kosovo u pogledu vizne liberalizacije) imaju ksenofobne primese. U prestonicama Evrope već se vode ozbiljni razgovori o otvaranju za Balkan samo puta ka Evropskoj ekonomskoj zoni. Ako zemlje Centralne i Istočne Evrope osećaju da su tretirane kao države drugog reda od strane Zapadne Evrope, države Balkana su sada zvanično postale države trećeg reda. 

Generalni osećaj da Balkan gubi svoju EU perspektivu efektivno je izbio adut EU u dijalogu između Kosova i Srbije. Usidrenje u EU predstavljalo je ključno oružje u nagovaranju dve zemlje da sednu za sto i razgovaraju. Bez EU perspektive, Srbija nije izložena nikakvom pritisku da prizna Kosovo dok potonje nema nikakav podsticaj da učestvuje u bilo kojim razgovorima koji ne bi vodili ka priznajnju. Pored toga, ključna uloga Nemačke u regionu je pretrpela veliki udarac. Jedina strana sila koja je voljna i sposobna da pokrene razgovore sa mrtve tačke jesu SAD, ali ostaje nejasno šta specijalni izaslanik Ričard Grenel može ponuditi Srbiji u zamenu za priznanje koje bi iritiralo Moskvu. Ako iko ima neki kec u rukavu sada bi bilo pravo vreme da ga izvuče. U suprotnom, uzimajući u obzir komplikovane unutrašnje političke prilike u obe zemlje, motivacija za upuštanje u dijalog je veoma mala.
 

Ulazimo na novu teritoriju, bez spoljnih podsticaja koji bi vodili region ka trajnom miru i demokratizaciji, što znači da će bezbednosni problemi postati prioritetni. Region se mora suočiti sa tim da smo sa raspršivanjem evropskog konsenzusa o Balkanu prepušteni manje-više sami sebi. Ovo se ne odnosi samo na pitanje odnosa Kosova i Srbije, budući da problemi svake zemlje imaju određeni stepen regionalnih implikacija. Naše podele i animoziteti su i dalje preveliki da bismo mogli sami da uredimo političku i bezbednosnu arhitekturu regiona. Ovo je naročito tačno u makro političkom kontekstu koji osnažuje autoritarne vođe i ponovo oživljava nacionalističke projekte. Ulazimo tako u period nesigurnosti u kojem umesto da pričamo o rešenjima moramo da pokušavamo da suzbijamo rizike i sprečimo bilo kakva dalja zaoštravanja u međusobnim odnosima. 

Maliciozni akteri pucaju od sreće nakon Makronovih grešaka, te je NATO zvanično postao jedina važna igra u gradu. Boravak ruskog premijera Dimitrija Medvedeva u Beogradu na dan kada je Makron torpedovao politiku EU bio je besprekorno tempiran. Medvedevljevi presrećni tvitovi hvalili su Evropu zbog napuštanja ambicije da „dominira“ Balkanom, ali su i kritikovali SAD što nije učinila isto. Medvedev je naslutio nešto i razume šta predstavlja jedinu preostalu prepreku ruskim ambicijama. Kako Severna Makedonija okončava svoj proces pristupanja NATO-u, ironično je što čak i u Trumpovom dobu SAD i dalje predstavljaju kredibilnijeg sagovornika od EU kada je u pitanju ispunjavanje obećanja i podrška okrenutosti regiona ka Zapadu. Nakon izuzetnih uspeha u Ukrajini i Siriji, Rusija sada ima veoma plodno tle i za destabilizaciju Balkana preko posrednika ako to bude neophodno. Jedinu pravu prepreku predstavlja dalje širenje NATO-a i posvećenost Alijanse odbrani Kosova i Bosne.
 

Kosovo mora da prilagodi svoju strategiju usled novih okolnosti i prioritizuje svoje odnose sa ključnim bezbednosnim partnerima. Nejasno je kakav će biti pristup nove vlade VV-LDK budući da su do sada eskivirali pitanja vezana za spoljnu politiku. Ali ako ne bude dramatičnog i neočekivanog pomaka napred  u dijalogu od strane podeljenog Zapada, Kosovo će morati da promeni svoj pristup ne samo kada je u pitanju dijalog već i spoljna politika generalno. Kosovo se konsolidovalo i uspostavilo je efikasnu kontrolu nad celom svojom teritorijom ali će morati da odbrani stečene dobitke i pronađe put za izlazak iz međunarodne izolacije. Prioritet bi, stoga, trebalo dati bilateralnim odnosima sa ključnim bezbednosnim partnerima kao što su SAD i UK i daljem produbljivanju i struktuiranju veza sa Albanijom, naročito u oblasti spoljne politike. Albanija je već preuzela ulogu predstavljanja Kosova kako u bilateralnim tako i na multilateralnim skupovima na kojima Kosovo ne može da učestvuje. Ako se put Albanije ka EU izjalovi postoji mogućnost da se taj odnos u narednih par godina razvije u neki vid konfederacije. Kosovo će u bilo kakav bilateralni ili regionalni aranžman ulaziti kao samostalna i suverena država.

Najbolja stvar koju Kosovo može da učini u međuvremenu jeste fokusiranje na domaće slabosti u oblastima vladavine prava i ekonomije, što moglo da poboljša i njegovu međunarodnu poziciju. Izuzetan izborni proces je pružio zemlji dašak svežeg vazduha i novi osećaj samopouzdanja. Mnogi domaći i strani akteri, uprkos tome, imaju osećaj nelagode usled prve prave promene vlasti. Ima onih koji kažu da se može izbeći davanje mandata za formiranje vlade Albinu Kurtiju formiranjem velike koalicije drugih stranaka. To ne samo što bi bilo nedemokratsko i destabilizujuće već bi bilo i neučikovito za one koji bi to pokušali, naročito ako je cilj da se formira vlada koja će nešto ostvariti u dijalogu koji naizgled ne ide nikuda. Kurti je za sada iznosio prilično odmerene državničke stavove i morala bi mu se pružiti šansa – ne samo zbog toga što je pobedio u trci koja je imala jasne ciljeve, već i zbog toga što bi se moglo pokazati da će on biti daleko konstruktivniji u dijalogu nego što ljudi misle ako bude tretiran kao ravnopravan partner. Zapadni partneri moraju biti svesni da je on dobio mandat prvo i osnvno za rešavanje unutrašnjih pitanja.

Napomene: 
*      Ovaj autorski tekst napisan je u okviru projekta Beograd i Priština, Sveobuhvatna normalizacija koji podržava Kanadski fond. Za njegov sadržaj isključivo odgovara autor i on ne odražava nužno stavove bilo Kanadskog fonda bilo Beogradskog bezbednosnog foruma.
**    Autor: Ukratko sam sumirao neke od ključnih stavki iz mojeg razgovora na panelu BSF-a o pravcu kretanja odnosa između Kosova i Srbije.
***   FBD: Tekst  koji prenosimo sa dozvolom autora i uz saglasnost BSF  preveo je Luka Jovanović a naslov teksta na portalu dao je FBD